Sam svoj nutricionista

Niskomasne kalorije: kako su nam prehrambene smernice uništile zdravlje?

Istorija je učiteljica života. I ko ne zna svoju istoriju, prinuđen je da pravi iste greške. Ili, ako želiš da nešto razumeš, posmatraj njegov početak i razvoj.

Ne radi se ovde samo o istoriji ratovanja, razvoja umetnosti, misli, ljudske kulture. Danas je posebno važno znati istoriju onoga što jedemo. Istoriju nutricionističkih smernica koje smo decenijama pratili – i očito se nismo usrećili s njima. Gde smo počeli i gde završili? Kako? I zašto?

Istraživanja i politika

Znamo već da se nutricionistička naučna istraživanja uglavnom zasnivaju na eksperimentima na pacovima i upitnicima koji se popunjavaju jednom u 2 ili 4 godine. Ne zato što su naučnici i nutricionisti neki zli ljudi koje ne zanima istina, već zato što bi pravi eksperimenti na ljudima bili preskupi i nehumani. Ja se prva ne bih prijavila da budem zamorče u ekperimentu u kome bi pokušavali da me godinama tove šećerom, da vide da li ću dobiti dijabetes.

U ovakvom okruženju, postoji previše prostora za neslaganja naučnika. Postoji previše suprostavljanih mišljenja. I to postoji oduvek. Ne od juče ili od pre 3 decenije – već od samog početka. Od prvih istraživanja šta izaziva srčana oboljenja, davnih 50tih godina XX veka. Svađali su se kao divlje mačke. Svađaju se i sada.

I ne, ne zna se tek od skoro da su trans-masti opasne, pa su ih već zabranili u mnogim razvijenijim zemljama. Zna se od samih početaka. U pitanju nije bilo samo čuvanje “profesionalnog obraza” nakon izbacivanja određene teorije, već su u igri bile krupnije stvari. Ko će dobiti sredstva za istraživanje? Da li će donatori biti zadovoljni i nastaviti finasiranje? Koji lobi će uticati da nešto uđe na listu “prepoznato kao bezbedna hrana” (GRAS, generaly recognised as safe) – uljani, šećerni ili pšenični, i gde će oni biti tada?

Industrija je oduvek branila svoj biznis, a posebno profitabilni bili su biznisi zasnovani na tome da se uzme jeftina sirovina koja košta par centi, i da se od toga napravi proizvod koji košta par dolara. Da, da – pričam o žitaricama za doručak, pecivima, slatkišima, grickalicama i gaziranim sokovima 😉

Arena s divljim mačkama…

Nikada – ali dobro zapamtite NIKADA – nije bilo slaganja oko toga da je zasićena mast štetna, ni oko toga da šećer ne izaziva gojaznost i dijabetes, ni oko toga da su polinezasićena biljna ulja dobra za srce – a holesterol štetan. Ono što smo mi, kao “obično pučanstvo“, uglavnom čuli su priče (privremenih) pobednika u večnom ratu sukobljenih stavova, mišljenja, politike, novca…

Mislite na ovo svaki put kad se pojavi tema o tome da je jaje ubica, MSG provereno bezbedan, a šećer samo treba da se “potroši” – jer je to “dokazala nauka”. Verujte ako ste toliko sigurni!

Setite se tada kako su nam 4 decenije pričali da jedemo margarine i rafinisana ulja jer nemaju holesterol – a onda rešili da kažu istinu: da su nas 4 decenije doslovce trovali izuzetno toksičnim trans-mastima. Verujte ako praštate.

Ja ne praštam. Verujem prvo prirodi i istoriji, a onda i onome što zvuči jednostavno & logično. Jer istina uvek jeste takva – jednostavna. Uklopljiva u celovitu priču. Kompaktna. Bez “rupa”. Ako nešto zvuči suviše glupo da bi bilo tačno, onda sigurno nije tačno.

Nego, kako je sve počelo?

U početku, nije bilo “kalorije”

Prvu nutricionističku knjigu o mršavljenju, napisao je 1863. William Banting i opomenuo na “ugljene hidrate koji nas čine debelim”. Low Carb dijete nisu nikavo pomodarstvo, već čista nutricionistička tradicija – iz vremena kad nije bilo laboratorjskh pacova, političara i TV uređaja 🙂 Posledica prakse i rezultata.

Drugi William, ali Osler, 1882. naveo je da masna hrana povećava osećaj sitosti i smanjuje akumulaciju masti na telu. Stav je opstajao dugo, znamo da u tom periodu nije bilo gojaznosti, dijabetesa, kao ni srčanih oboljenja. Nešto kasnije, prvi put pomenuta je “kalorija” uz preporuke koje datiraju s početka 20. veka koliko ih treba unositi, ali ove teorije nisu stekle preveliku popularnost – sem u kratkom momentu ’20tih godina kada je mršavost bila u modi.

Ipak, do 1960. u knjigama doktora Bendžamina Spoka o nezi beba, majke su opomenute da vode računa o šećeru, kolačima, hlebu i žitaricama koje daju deci – jer će ovakva hrana uticati na to da li se deca goje ili mršave. Britanski nutricionistički žurnal je 1963. pisao kako “svaka žena zna da ugljeni hidrati goje i da je to stvar oko koje će retko koji nutricionista imati primedbu“. I niko nije pričao o kalorijama.

My heart skips a beat…

Sve je počelo da se menja upravo ’60tih. Sve više amerikanaca je imalo problema sa srcem i dobijalo srčane udare. Tada se po prvi put pojavljuje i tzv. “diet–heart hypothesis” prema kojoj su masti iz hrane krive za srčane bolesti. Jedenje masti će vam zakrčiti krvne sudove. Jedeš mast, ona se zalepi za arterije. To je to.

“Tata na teoriju” bio je sada već čuveni Ancel Keys, čija životna misjija je bila da dokaže kako nas masti ubijaju. Ako smo već zasnovali nekoliko poslednjih decenija nutricionizma na osnovu njegovog istraživanja, treblo bi da mu verujemo 100% i bez trunke rezerve, zar ne?

Istraživanje koje je Ansela lansiralo u orbitu nutricionističkih autoriteta bilo je “Istraživanje 6 zemalja” objavljeno 1953. godine. Prikazao je potrošnju masti i broj srčanih oboljenja bilo je jasno da postoji veza. Ali je problem bio u tome što je Ansel imao podatke za 22 zemlje, a ne samo za 6. Svojevoljno ih je izbacio iz tog rada.  Stvar je bila u tome da kada se pokaže grafikon sa svim zemljama – niđe veza. Nije moglo da se utvrdi da masti utiču na broj srčanih bolesti.

Naravno da je Ansel imao s kim da se svađa! Mnogi tadašnji naučnici, pokušavali su da stanu na put ovoj “neproverenoj glasini”: John Gofman, Pete Ahrens, Margaret Albrink i Peter Kuo su bili zabrinuti oko prevelikog unosa ugljenih hidrata  i smatrali da ovakvo Anselovo istraživanje nije blizu dovoljnog da bi se dale ozbiljne nutricionističke preporuke . Jedan od najpoznatijih protivnika je bio John Yudkin, profesor nutricionizma i autor knjige “Čist, beo i smrtonosan” (Pure, White and Deadly), koji je upozoravao na šećer i zalagao se za ishranu sa niskim unosom šećera. Ansel i Jadkin su bili nešto kao Betmen i Džoker 60’tih godina.

Industriji biljnih ulja i žitarica Ansel je 100% odgovarao, pa su bili tu da ga poguraju dalje. Svi ostali naučnici bili su ignorisani i ismejani. Bilo je previše muslija, rafinisanog suncokretovog ulja i margarina da se proda, pa su kvarili biznis.

Godine 1955. predsednik Eisenhower je imao svoj prvi srčani udar sa 64 godine uz nivo holesterola od 6.3 (tada je granica bila 8, a ne 5 kao sada). Zapravo, dobro je što ga je preživeo, obzirom da je do tog dana jako voleo džin-tonik, bio lančani pušač i imao Kronovu bolest. Uz medijsku pompu, predsedniku je život spašavan niskomasnom dijetom sa minimalnim unosom holesterola iz hrane. Mediji su bili puni priče o njegovoj niskomasnoj dijeti bez holesterola iz hrane. Nisu uspeli. Nivo holesterola mu se peo dalje do vrednosti od 10 i imao je još nekoliko srčanih udara do onog konačnog 1961.

Sve to vreme, “Američka asocijacija za srce” (American Heart Association) je na tri TV mreže aktivno propovedala “po Keys-u” i ubeđivala Amerikance da pređu na dijetu sa što manje opasnih masti, holesterola i koriste “zdrave” margarine, biljna ulja i žitarice.  Da imaju zdravo srce kao Eisenhower, valjda. A tek da ne bude dosadno – Paul Dudley White, lekar koji je lečio Eisenhower-a je bio osnivač “Asocijacije za srce”.

Gde nisu gledali zbog Anselovih 6 zemalja?

Potrošnja cigareta, rafinisanih ulja i potrošnja margarina, dakle trans masti koje su ljudi koristili po prvi put u istoriji – savršeno je odgovarala smrtnosti od bolesti srca. I za cigarete, i za margarine, i za rafinisana ulja – trebalo je još mnogo decenija da ih se otarasimo (delimično).

Evo kako je izgledala statistika vezana za broj srčanih udara i srčanih oboljenja. Do ’30tih ste bili ludi ako ste lekar i zanima vas srce. Od ’40tih ste bili traženi, a od ’70tih najposećeniji doca u celom Domu zdravlja.

Ali, da li su masti bile krive za to? Možda. Ali ne one ne koje mislite. Slučajno ili ne što margarin počinje da ulazi u široku upotrebu baš u isto vreme kad raste broj ljudi kojima srce ne funkcioniše dobro?

I naravno da pušenje nema veze s tim! 🙂 Gle čuda da su baš 30tih svi zadenuli cigaretu među zube! I ni najmanje se nisu brinuli zbog toga, jer se nekada mislilo da je i to – zdravo.

Ali da… Pustite cigarete, margarin i rafinisana ulja. Najlakše je bilo okriviti svinju zbog masti i kravu zbog maslaca.

Ovaj grafikon pokazuje da sve vreme potrošnja zasićenih masti nije ni rasla ni opadala u značajnoj meri. Ali jeste rasla potrošnja biljnih ulja. Onih istih rafinisanih, koja zbog procesa proizvodnje sadrže trans-masti. Plus su puna Omega-6 masnih kiselina koje remete balans omega 3 i 6 u organizmu i izazivaju inflamaciju. A inflamacija stvarno uništava arterije.

Nove smernice – po prvi put 1977

Do 1977. dosta se pričalo o tome da treba jesti niskomasno, ali te godine se po prvi put donose “zvanične smernice”. Ciljevi koji su bili važni:

  1. Podići potrošnju ugljenih hidrata kako bi ona predstavljala oko 60% ukupnih kalorija, jer je bila samo oko 40%
  2. Smanjiti potrošnju masti s tadašnjih 40% kalorija na 25%

Drugim rečima, cilj tadašnjeg nuticionizma bio je da ljude nateraju da jedu šećer i hleb, a da ne jedu masti koje smo kao vrsta oduvek jeli. Da potuno istumbaju način na koji se hrane. Pisala sam već o istraživanjima koja su pokazala da nam je prirodno i da težimo unosu masti od oko 40-45%, kao što nam je prirodno da istovremeno budemo na ishrani s razumnom količinom ugljenih hidata; takođe oko 40%.

Cilj s mastima je jeziv. Ne samo da su ljudima rekli da jedu manje masti – već i da ono što pojedu bude mast koja nikada nije bila u njihovom tanjiru. Nova, veštačka, neistražena. Rekli su da jedemo najopasnije masti koje su ikada bile napravljene. Veštačke, lako kvarljive, dobijene teškim industrijskim procesom, hidrogenizovane, pune trans-masti.

U narednim decenijama rađeno je mnogo istraživanja o tome da li zasićene masti utiču na srčane bolesti. I rezultat je bio isti: nikada nije utvrđeno da imaju uticaj.  Ali što reče drug Lenjin: “Laž ponovljena dovoljno puta, postaje istina”. Demonizacija masti jeste ono za šta možemo da krivimo Ansela Kiza, ali ne i za holesterol. Ovo je njegova izjava:

The evidence—both from experiments and from field surveys—indicates that the cholesterol content, per se, of all natural diets has no significant effect on either the serum cholesterol level or the development of atherosclerosis in man.

Ni uporni Ansel nije mislio da holesterol iz hrane utiče na holesterol u krvi…

Dakle, kada je bez ikavih iole ozbiljnih dokaza niskomasna dijeta proglašena “zdravom za srce” – bilo je pokušaja da se to konačno i potvrdi. Pokušaji su propali. Bilo bi nemoguće nabrojati sve propale pokušaje, ali evo jednog primera koji nije rađen na pacovima ili preko upitnika. Bio je to eksperiment na ljudima. Istraživanje “Test of effect of lipid lowering by diet on cardiovascular risk” iz 1968-1973. gde su u ishrani koja se sastojala od 39% kalorija iz masti, zasićene zamenili polinezasićenim (kukuruzno ulje) – nije podržalo hipotezu o polinezasićenim mastima.  Ispitanicima je spušten holesterol, ali to nije imalo uticaja na srčana oboljenja. Takođe , mortalitet bio u porastu.

Buci, buc! – ili šta ti se desi kad si poslušan?

Između 1977. i 1996. ljudi su poslušno pratili savete da bi bili zdravi. Prosečna upotreba masti koja je bila na 45% kalorija iz masti – pala je na manje od 35%.

Potrošnja maslaca je pala za 38%, potrošnja jaja za 18%, životinjskih proteina za 13%. Zato se porošnja žitarica uvećala za 39%. A šećera za rekordnih 41%. A kako i ne bi kada je 1995. ovo bio savet američke asocijacije za srce:

Samo ti ručkaj kolačiće!

Dobro, ovo je baš ekstremno – jer se retko dešavalo da neko eksplicitno kaže “jedite više šećera”. Problem je bio u tome što niko nije gledao šećer zbog “zlih masti”. Izbacivali su masti iz hrane, a da bi novodobijeni ukus nemasnog stiropora bio podnošljiv – dodavali šećer. Pričamo naravno o industrijskoj hrani koja tada postaje aktulenija, jer je – obezmašćena. Što biste jeli strašnog masnog lososa, kad imate obezmašćene krekere pune šećera?

Ovakve smernice postaju plodno tolo za mnoštvo ekstremno niskomasnih dijeta, kao i za veganske i makrobiotičke pokrete. Tržište je na tacni, jer su masti zle – posebno one zasićene, koje mnogi zovu životinjskim. Nema veze što su životinjske masti manje od 50% zasićene, to ne moramo da znamo.

I onda se dogodilo! Gojaznost. U neopisivim razmerama, epidemija koja je rasla i širila se. Bukvalno eksplozija. Nije se toliko povećao broj ljudi koji su bili malo buci-buci. Drastično se povećavao broj onih koji su gojazni i preterano gojazni. Počelo je samo neku godinu nakon novih zvaničnih smernica iz 1977. godine. Ne zaboravite!

Ali ne, zaboravite ni ovo: smernice nisu doneli da bi se borili protiv gojaznosti. One su bile za “zdravlje srca” u čemu kao što znamo – nisu uspeli.

Kalorije koje uneseš. Kalorije koje potrošiš.

Kada je krenula epidemija gojaznosti, došlo je zbunjenosti. Ako su masti loše, a ugljeni hidrati zdravi – kako je onda moguće da oni goje? A tu logiku je sledilo i ovo: ako mast uzrokuje srčane bolesti, naravno da onda mora da uzrokuje i gojaznost. Masti imaju po gramu više kalorija od proteina i ugljenih hidrata, pa je to zvučalo smisleno.

Sigurno da niste jeli dovoljno niskomasno, pa ste unosili previše kalorija! Teorija o kalorijama ponovo postaje aktuelna i rečeno nam je sledeće:

  1. Vi kontrolišete kalorije koje unesete (calories in). Ako ste pojeli više nego što ste potrošili, onda se gojite. Sami ste krivi – jedete previše.
  2. Vi kontrolišete kalorije koje potrošite (calories out). Ako to niste uradili – sedi, jedan! Lenčugo!

Koji su bili dokazi za ovu priču? Pokušali su da ih dobave, ali neuspešno. Ali hajde da ne citiramo ni jednu studiju, jer nema potrebe. Samo sedite negde gde je prometno javno mesto i okrenite se oko sebe. Koliko godina pričamo o kalorijama? Jeste, već koju deceniju.

  • Koliko ljudi vidite oko vas da su gojazni i preterano gojazni? Manje ili više nego pre koju godinu?
  • Da li mislite da nisu čuli za kalorije i vežbanje? Ne znaju da računaju? Nemaju snagu volje? Zabavno im je da budu gojazni?
  • Da li je moguće da baš toliko ne znaju da broje, pa umesto da su nabacili samo 5-10 kg za godinu ili dve – oni za to vreme dodaju po 20-30 kilograma? Pa koliko je to kalorija više?! I kakav je to manjak volje i zainteresovanosti?!

Ako smo rekli svim tim jako i alarmantno gojaznim ljudima da broje kalorije, a oni to jako loše rade – to može da znači samo 2 stvari:

(1) Ne drže se dobrog saveta, jer nemaju snagu volje i lenji su 

Hajde neka bude da je savet super, a ljudi su nemarni, nezainteresovani, lenji, ne znaju matematiku… Onda postaje jako zanimljivo da izmerite koliko ima glupog i lenjog sveta, koji nije sposoban da prati ovako dobar savet. Evo ovo su lenji ljudi koji nikako ne uspevaju da nauče prostu stvar, kao što je brojanje kalorija:

Vidite, do juče ih bilo malo, a onda ih je nešto kolektivno zveknulo u glavu i masovno su počeli da gube snagu volje i sposobnost računanja. Nauka do danas nije objasnila šta ih je to zveknulo.

Ni ja nisam objasnila u svom privatnom okruženju. Imam dosta gojaznih prijatelja i svi do jednog su daleko od glupih. Nisu ni lenji, završili su ozbiljne škole, rade ozbiljne poslove, neki su i doktori nauka, trude se da nešto poboljšaju – jedu zdravije i kreću se više… Nema ni pomena o manjku sposobnosti ili snage volje – već su je dokazali puno puta. Upravo zato, ja sam sigurna da je ova druga mogućnost tačna:

(2)  Savet o brojanju kalorija je od početka bio loš 

(prvo sam napisala da je bio sra*e, ali sam odlučila da budem fina i prepravila to u “loš”) 😀

Sledeće pitanje je svakako, zašto je loš – zašto ne deluje?

Nekada je mast u hrani omogućavala da mehanizmi koji šalju signal o sitosti funkcioništu kako treba. Isključili smo ih nemasnom hranom. Poremetili čulo ukusa aditivima i intenzitetom koncentrisanih aroma. Podigli insulin u nebesa hranom krcatom ugljenim hidratima. Uništili štitnu železdu stresom… Neki otprilike takav tužan miks.

Evo zašto teorija “calories in, calories out” ne radi posao:

  1. Glad (calories in) je kontrolisana hormonima. Možete da se suzdržavate neko vreme, ali ozbiljan napade gladi ne možete da kontrolišete večno. Glad je stvar hormonalnog funkcionisanja. Načina na koji organizam koristi unetu hranu (npr. skladišti i kad ne treba), načina na koji informacija o sitosti stiže do mozga (što insulin može da blokira).
  2. Trošenje (calories out) je regulisano hormonima. Bazalni metabolizam sagori više kalorija nego bilo kakvo vežbanje. On može da ide gore ili dole čak i do 30% što je ogromna cifra. I nije regulisan snagom volje već hormonima (posebno štitna žlezda utiče).

Sve je više slatkiša širom sveta…

Ne, ne – ne slatkiši s polica – mislim na Ljude Slatkiše. Za samo 30 godina, od 1980 . do 2010. broj dijabetičara je postao 4-5 puta veći. Da je savet o brojanju kalorija dobar, nekako bismo razumeli ljude koji ne mare što su gojazni. Ali kako ćemo ikada razumeti one kojima ne smeta da imaju dijabetes?

Tek sada se desilo ono što je izostajalo kada je krenula epidemija gojaznosti – neko se zapitao da li je baš sve u redu sa smernicama? Sistem je rigdan, teško se menja. Mnogima s titulama bi pala kruna s glave da se bilo šta promeni preko noći.

Zato se popustilo malčice. Eto, odjednom  – “otkriše” mediteransku dijetu 🙂 Mnoge studije su pokazale da ljudi koji jedu maslinovo ulje i masne ribe imaju bolje zdravlje, pa mediteranska dijeta postaje popularna. Mada su u bazu mediteranske piramide nastavili da guraju testeninu i hleb – što veze nema s pravom i originalnom mediteranskom ishranom. Nastavili su da pričaju kako mora da se pazi na unos masti, ali sada to može da bude maslinovo ulje. No ni ovo baš nema veze, jer je mediteranska ishrana “srednje masna”.

Novo popuštanje je značilo da se od vas više ne očekuje da zarad “zdravlja” zveknete svih 60% kalorja iz “zdravih žitarica” i “umerenog šećera”, već samo 50-55%. A koliko je i to dobro za one koji imaju problem da regulišu šećer i insulin, koliko su njima ugljeni hidrati otrov je neka druga priča.

Obratite pažnju na jedan fenomen: ako kažete da ne jedete meso i jaja, prestali ste da pijete mleko – niko ne reaguje. Ako kažete da ne jedete gluten ili žitarice, ponašaju se kao da ćete umreti sutra. A nećete… Ima toliko drugih izvora ugljenih hidrata, da vam realno neće biti ama baš ništa. Lako nadoknadive kalorije i lako nadoknadiva vlakna. Naravno, ako izbačene žitarice zamenite pravom hranom 🙂 Posledice ove vaše odluke trpeće jedino proizvođači muslija, keksa, špageta i tost-hleba. Isti oni koji odbijaju da upotrebe reč “umereno” na način na koji dolikuje.

Onda je krenulo – internet, privatni blogovi – stručni i laički. Više ništa nije bilo tajno, pa ni jedna svađa između naučnika. Bilo je svega dovoljno, da smo konačno imali mogućnost da sednemo i razmislimo svojom glavom. Da se zapitamo šta nije OK…

Svetlo na kraju tunela

Pre novih smernica bili smo vitki, nismo imali srčane bolesti, jeli smo neprerađenu hranu bez aditiva – pa nas niko nije učio kako su oni bezbedni, jer su to pokazala naučna istraživanja 🙂 Sećate se crtanog lika koji je greškom skrenuo desno kod Albukerkija? Ako je pametan, vratio se do Albukerkija i skrenu kako treba 😀 Tek toliko jednostavno.

Koliko je onda teško da se mi vratimo u onu istu tačku, kada smo pogrešili? Da se setimo šta smo tada radili?

Jeli smo oko 40-45% kalorija iz masti

Prirodnih koje se lako proizvode. Lako je stisnuti maslinu za ulje, teško ga je izvući iz koščice grožđa. Lako je napraviti maslac, teško je proizvesti margarin. Muka je (i hemija) napraviti rafinisano ulje. Uzmite ona ulja koja su najtradicionalnija i oduvek korićena – a 40% kalorija iz masti dobićete tako što ćete hranu lepo začiniti. Bez da mast curi okolo i jelo bude premasno. Tek toliko jednostavno.

Jeli smo oko 40% kalorija uz ugljenih hidrata

Ne muslija, sokova, sladoleda, keksića – već su oni dolazili iz povrća, mahunarki, fermentisanog hleba, kuvanih prethodno natapanih žitarica koje nisu bile samo pšenica, iz voća i tek ponekad – iz nekog domaćag slatkiša.

Ja sam umereni Low Carber već dugo. Možda ne znate, ali je pakleno teško uneti 60% kalorija iz ugljenih hidrata, ako ne pjete sokove, ne jedete slatkiše i ne jedete brašno u svakom obroku. Dok smažete svoje povrće, meso, voće, masti, orašaste plodove, malo mahunarki – niste više gladni. A kalkulacija pokaže da ste taman tu negde oko 35-45% kalorija iz UH.

Jeli smo pravu hranu

Zamislite da vas neko sada ubaci u vremeplov i prebaci u prošli vek, na bilo koja mesta u svetu. Ako i dalje možete da pronađete 95% hrane koju jedete sve je OK s vašim izborima. Imaćete povrće, voće, ribu, orašaste plodove, jaja, meso, sir, maslac, mahunarke, žitrice koje biste spremali pravilno… Nigde nećete pronaći margarin, rafinisano ulje, aditive, gotova jela, gotove slatkiše i grickalice, biljni šlag, eurokrem, viršle i paštete… A posebno ne onu glupost od zašećerenih ultra-prerađenih žitarica za doručak ili fast-food restoran.

Ako ste pomislili jedino kako bi vam bilo teško bez zamrzivača i frižidera, sve je OK 🙂 A ako vam se od ovakve ideje diže kosa na glavi jer mislite da bise umrli od gladi – hitno menjajte ishranu.

Nismo brojali kalorije

Problem kalorija je što u našem telu ne postoje raceptori za kalorije. Postoje određeni hormonski odgovori na proteine, masti, različite ugljene hidrate, vitamine i slično. Postoje procesi poput stvaranja masti (lipogeneza) i trošenja masti (lipoliza) i svi su oni kontrolisani hormonima. Posebno onim najmoćnijim kada je upotreba ugljenih hidrata i skladištenje masti u pitanju: insulinom.

Najvažnije od svega, tema oko koje se dosta stručnjaka slaže – šećer jeste problem, a posebno zbog toga što sadrži fruktozu. Drugim rečima, ni jedan šećer nije isti jer se ne dešava isto s glukozom i fruktozom.

Teorija o kalorijama jeste praktična da se isprati količina hrane koju pojedemo i odnos makronutrijenata u dijeti. Olakšava analizu i komunikaciju. Ali zanemariti pri tome uticaj šećera i skroba na insulin i moć insuina da “zarobi mast u masnim ćelijama”, ili podstakne stvaranje masti u telu, ili blokira informacije o sitosti u mozgu – u najmanju ruku je nemarno i besmisleno. Ovo se zna već decenijama!

Zato, niko nema problema zbog toga što loše broji kalorije, već zato što nešto u hormonskom i enzimskom odgovoru u telu na nutrijente koje unosi nije u redu. Insuin ne skače od 200 kalorija iz avokada, ali skače od 200 kalorija iz voća ili hleba – hormonski odgovor na avokado i voće nije isti. Zapravo, nije nevažno ni da i je voće ili hleb – jer hleb ima samo skrob (glukozu) a voće ima i fuktozu koja se ne metaboliše isto. Naš hormonski odgovor na fruktozu ni malo ne liči na ponašanje prema glukozi. Jezik koji telo priča je hormonski, a ne kalorijski. 

Ako vam  nešto nije OK s insulinom, nema koristi od brojanja kalorija. Ima koristi od stavljanja insulina pod kontrolu – najčešće smanjenjem unosa ugljenih hidrata. Ako vam je sve OK s insulinom, kupili ste sebi više slobode. Možete i čak da zbrajate kalorije, jer kalorije jesu zabava za ljude kojima hormoni štrikaju kako treba. Uglavnom su to oni koji se bucnu par kilograma za praznike i na godišnjem odmoru – ali ih skinu čim “probuše kašiku”.

Ako niste od takvih i imate uporan problem koji se vraća – iskontrolišite insulin i šećer kod lekara.

A onda nađite nutricinistu koji je završio ozbiljne škole i kapira hormone. A bogu hvala, ima ih.

6 Komentara

  • Razmišljam koliko sam srećna što sam odrasla u kući u kojoj se te moderne smernice nikad nisu primile. Žitarice za musli se nikad nisu kupovale, nego se potapalo proso, ječam, raž, pa posle kuvanja stoji cela šerpa u frižideru i dodaje se malo kao baza u jogurt ili kefir sa semenkama i začinima. Ostavljale su se kožure od slanine u frižideru da posluže kao začin / dodatak kuvanju za sarmice i graškove, boranije. Nikad nisam videla vegetu u roditeljskoj kući. Sok iz tetrapaka kad dolaze gosti, za nas litre hladnog čaja, domaćeg, rashlađenog. A nismo živeli na selu. Idem da zovem mamu da joj kažem da je car dok mi se peku šnite patlidžana u rerni 🙂
    A vama hvala na sjajnom tekstu!

    P. S. Roditelji su mi sad u lepim godinama i imaju 2-3kg više nego u svojim dvadesetim.

    • Nema toga puno danas, ali se nadam da ćemo jednom shvatiti koliko je važna porodica, kao izvor navika – ali i ako one nisu dobijene “na tacni”, uz nešto truda, mogu da se promene. Hvala na komentaru 🙂

  • Bravo Majo draga, na ovako koncizno i sistematično prikazanoj situaciji. Što kažu svaka ti je zlatna!
    Ja sam se ubrojala u ove dole pomenute nutricioniste :D, kao svetli primer struke, nadam se da nas ima još :DDD
    Hvala puno na tekstu, nadam se da će doći do što više ljudi!
    Veliki poljubac šaljem!

  • Odlican analitički tekst, samo se ne slazem sa onom analizom o calories-in/out, grafikon o gojaznosti je bezvredan ako ne ukljucimo dodatne faktore u poslednjih 20+ godina. Porast poslova za stolom i broja automobila, ljudi se jednostavno vrlo malo krecu, 8 sati sede i jos 1-2 sata se voze. Pritom stres je veliki faktor gojaznosti i bez obzira na hormone utice narocito na poslovne ljude da unose vise kaporija. Tako da Calories-in / Calories-out itekako vazi.

Leave a Reply

×

Like us on Facebook!