Metabolički sindrom – poremećaj XXI veka kome ni mršavost nije stala na put

Bolje je biti mršav. Kada kažem “mršav” mislim na ispravan indeks telesne mase i neugrožavajući procenat telesne masti.

Nikako ne mislim na sumanutu ideju da sve žene treba da se uglave u konfekcijski broj 36, ili ne daj bože 34. Niti mislim da muškarci treba da šetaju pločice na stomacima. Ne pričam o građi, količini celulita, niti o ličnim preferencijama – jer svako od nas ima različit stav o tome šta je lepo i privlačno, u koji niko ne treba da se meša. Mislim na osobe normalne telesne težine.

Naravno da sve brojke i pokazatelji imaju određene varijacije u skladu s godinama i polom, ali uglavnom – zdravstveni radnik bi vas kao “mršave” definisao ako:

Imate BMI (indeks telesne mase) do 25. Ako ste prešli ovu cifru, povedite računa. Smatra se da ste gojazni s BMI od 30.

Ako ste izračunali svoj BMI koji je manji od 30, rećiću vam da još nije momenat da slavite. Priča koja sledi jasno i nedvosmisleno pokazuje da je mnogo bolje biti mršav (BMI manji od 30) i da ovakvoj mršavosti treba težiti. To uopšte nije za diskusiju, jer gojaznost može da smanji životni vek za 10-20 godina.

Ali, kao što ćete videti, najveći problem modernog doba – metabolički sindrom, nije teret koji nose samo gojazni ljudi. Zapitaćemo se kako je moguće da mršavi ljudi imaju identične metaboličke poremećaje koje imaju i gojazni ljudi?

Metabolički sindrom – savremeni pakao na zemlji

Nekada smo ratovali sa bakterijama i virusima. Usrećili se 1942. kada su u ratnim uslovima po prvi put počele da se koriste injekcije penicilina. Od tada, nakon samo 80 godina, antibiotici koji su nekada služili za spašavanje života piju se rutinski uz jutarnju kafu – a fokus medicine je od infekcija pomeren na veliku epidemiju XXI veka. Ako ste pomislili da je ta epidemija gojaznost – pogrešili ste. Nikome na umrlici nije napisano da je umro od “debljine”. Umire se od autoimunih oboljenja, srčanih bolesti, šloga, posledica loše regulisanog dijabetesa, raka… A sve ovo jesu rezultati metaboličkog sindroma.

“Metabolički bolestan” znači imati neki od danas izuzetno rasprostranjenih metaboličkih poremećaja. Najjednostavnije rečeno, metabolički sindrom predstavlja skup stanja i simptoma, poput povišenog pritiska, visokog šećera u krvi, insulinske rezistencije, prekomernih triglicerida, niskog HDLa, viška masti oko struka (visceralnih)… Sve zajedno povećava rizike od bolesti srca, moždanog udara, raka, dijabetesa, autoimunih bolesti…

Ovaj tekst je inspirisan i prepun podataka s predavanja dr Roberta Lustiga, stručnjaka za metaboličke poremećaje. Predavanje je održano u Beogradu 1. jula 2017. godine. Kako ga već godinama pratim, drago mi je da je ono što sam čula u skladu sa tekstovima koje pišem na blogu i onim u šta verujem više od 9 godina.

Kad gojaznost više nije jedini problem…

Nakon pojašnjenja o kakvom problemu se radi, da se vratimo na brojke… Statistika koja postoji za odrasle osobe je poprilično šokantna:

• Od 100% ljudi, nih 30% je gojazno. Od toga, njih 80% ima metabolički sindrom. Oni su gojazni i metabolički bolesni. Samo 20% su gojazni i zdravi.
• Od 100% ljudi, njih 70% su mršavi. Od njih, 60% je zdravo. Ali njih 40% je metabolički bolesno.

Dakle, na svakih 100 ljudi u zapadnom svetu njih:

• 24  je gojazno i bolesno
• 6 gojazno i zdravo
• 28 mršavo i bolesno
• 42 mršavo i zdravo

24 + 28 = 52 što to čini više od pola odraslih koji su metabolički bolesni. Više od pola je jeziva cifra. Ona od koje bi odmah trebalo da vam se digne kosa na glavi i stvarno se uplašite za budučnost.

Zamislite samo da odjednom, u istom trenutku, 52% neke populacije ima onaj običan, najobičniji grip! Došlo bi do katastrofe neslućenih razmera. Zamislite pola ljudi na poslu, na ulicama – a drugu polovinu u krevetu. Nepojmljivo koliko bi to bila stravična situacija! A običan grip je brzo prolazan i izlečiv. Metabolički poremećaji, koji na duge staze ugrožavaju kvalitet života i sam život, postaju sve učestaliji. Najgore je što preporučljiva telesna težina više ne pomaže ni mršavim ljudima da budu zdravi.

Prema dr Lustigu, postoje određene zablude koje je propagirao nutricionizam iz prošlog veka i u koje smo verovali 4 decenije. Pojedine smernice koje smo pratili od 1977. na ovamo, plašenje mastima i holesterolom – nastale su da bi se sprečila srčana oboljenja. I nije uspelo! Dogodio se je poražavajući neuspeh i nikada nije bilo gore. Ovo znači da je nešto bilo urađeno pogrešno.

Slede 3 zablude s kojima bi trebalo hitno da raskrstimo – a nakon njih i moguće rešenje problema.

1. zabluda: kalorija je kalorija

Poruka koju dobijamo poslednjih decenija je da smo sami krivi za svoju težinu. Unosimo previše kalorija i ne vežbamo dovoljno. Kažu: kalorija je kalorija. Koliko pojedeš toliko moraš i da sagoriš. Sami ste krivi što jedete previše kalorija, je li tako? E pa nije tako.

Šta je sa bebama koje se rađaju gojazne i do 6. meseca razviju dijabetes tipa 2? Nisu izbrojale kalorije koje troše i nisu dovoljno vežbale, verovatno? Šta je sa svim ovim mršavim i metabolički bolesnim ljudima, ako su stvarno kalorije problem i rešenje za zdraviji organizam? U Kini, Pakistanu i Indiji sve pršti od broja dijabetičara – a mršavi su. U zemljama poput Islanda, Mongolije, ima jako mnogo gojaznih ali ima malo dijabetesa. U slučaju da je gojaznost uzrok dijabetesa, ovo ne bi bilo moguće. Stvar je u tome da gojaznost nije pravi problem. Ona je manifestacija onoga što se stvarno dešava. A dešava se metablički sindrom.

Da li su naši preci trčali polumaratone i maratone, plaćali članarine u teretanama, trčali na trakama do iznemoglosti, skakali uz aerobik i zumba instruktorke? Ne. Nisu. Isto onako kako nisu brojali kalorije, niti su znali šta je to. A da li su imali vitak stas? O, da! I te kako da jesu! Gojaznost je bila čudo i retkost. Isto kao dijabetes i srčana oboljenja. Pogledajte samo slike naših baka koje nikada nisu obule patike za trčanje i verovatno bi bile preneražene tom idejom. Sve su vitke. Pogledajte slike iz osnovne škole moje generacije, od pre samo 30 godina – sva deca, sem retkih izuzetaka, mršava su.

Vežbanje je jako važno jer s današnjim stilom života, mnogima odlazak na neku vrstu fitnesa bude jedino kretanje vredno pomena u toku celog dana. Gornji pasus nije tu da vas demotiviše da vežbate – vežbanje je jako bitno 🙂 Tu je da pokaže da izostanak iz fitnes centra nije jedini uzrok, niti je odlazak potpuno rešenje za metabolički sindrom.

Kako bismo razumeli gde je glavni uzrok, verovatno bismo trebali da pogledamo u najčešću posledicu metaboličkog sidroma – a to je dijabetes tipa 2. Dr Robert Lustig smatra da je ovoj bolesti dato pogrešno ime i da je pravo ime za dijabetes tipa 2 “Bolest prerađene hrane” (processed food disease). Naši mršavi preci nisu imali članske kartice fitnes centara, ali su jeli čistu i neprerađenu hranu. Dakle, nisu (samo) kalorije krive – već njihovo poreklo.

2. zabluda: gojaznost, hormoni i genetika

Kad pričamo o gojaznosti, ne možemo da se zapitamo o gojaznosti kojoj su uzrok hormonski poremećaji. Gojaznost kao posledica lošeg rada hormona je opšte prisutna, ali se u manjoj meri odnosi na recimo poremećaje u radu štitne žlezde (ovo sada i nije tema). Drugi poremećaji u radu hormona mnogo su češći i vezani su za metabolički poremećaj. Insulin, leptin, polni hormoni, hormon rasta utiču na apetit, metabolizam i distribuciju telesnih masti. Kod ljudi s metaboličkim poremećajem ovi hormoni će biti “podešeni” tako da stimulišu nakupljanje masti u telu. Preciznije, leptin, hormon koji javlja mozgu da smo siti i proizvodi se u masnim ćelijama ne uspeva da pošalje informaciju o sitosti i da treba da se obustavi nakupljanje masti – a ono što ga blokira je povišeni insulin (sjajno objašnjeno u knjizi “Pravilna linija ishrane”).

A da li je gojaznost genetski uslovljena? Da, jeste, a ali ne toliko koliko mnogi misle. FTO gen koji je najgori gen za gojaznost dodaje osobi 5 kg i to maksimalno. Ima još oko 35 takvih gena ali su neopisivo slabiji od FTO. Kada bi se (kojim čudom) svi aktivirali zbog uticaja iz okruženja – to bi bilo još ukupno 5 kg na onih prvih 5. Znači od loše genetike možete da se ugojite ukupno 10 kilograma.

Postoji još jedan način kako genetika utiče na gojaznost – recimo 90% latino populacije ima GG gen zbog kog im manje količine šećera naprave masniju jetru brže (a videćete u nastavku zašto je to važno). Ipak, ovo gore pomenuto ne objašnjava slučajeve ozbiljnije ili ekstremne gojaznosti – gde ljudi imaju po 20-50 kilograma viška.

Jasno da genetski faktori nisu krivi za to jer su samo predizspozicija – krivo je okruženje koje uspeva da aktivira te gene. Okruženje je okidač gena i okruženje utiče na naše telo. Gde živimo, kako živimo, šta jedemo.

3. zabluda: brojke na papiru precizno govore o rizicima

Ukupan holesterol ili LDL ne daju odgovor na to da li postoji rizik od srčanih bolesti. Holesterolski mitovi kojima smo decenijama zatrpavani naneli su previše štete. Tačno je da zasićene masti podižu LDL, ali ne postoji samo jedan LDL – radi se o molekulima različitih veličina.

1. Od zasićenih masti povećava se samo “krupni” LDL koji je bezopasan.
2. “Sitan” LDL holesterol koji je opasan se podiže od – šećera.
3. Od šećera se povećavaju i trigliceridi koji jesu značajan pokazatelj faktora rizika za srčana oboljenja.
4. Ako imate visoke trigliceride i nizak HDL – to je problem. Ako imate niske trigliceride i visok HDL – onda je LDL potpuno nebitan.

Očito, ono što treba smanjiti nije holesterol već trigliceridi. Zato iz ishrane ne treba izbaciti masti, nego šećer. Da bi se smanjli triglicerido, ono što mora da bude dovedeno u red jeste insulin. Insulinska rezistencija je najbolja drugarica metaboličkog sindroma i treba im pokvariti prijateljstvo.

Mitovi o kalorijama VS. masna jetra

Postoje 3 vrste masti na telu:

1. Ona koju vidimo golim okom i nervira nas kad obučemo kupaći kostim. Ipak, koliko god se žene nervirale zbog sala na zadnjici, ono je potpuno bezopasno
2. Visceralne masti oko stomaka i unutrašnjih organa, koje mogu da budu pokazatelj rizika
3. Najopasnije od svih – masti u jetri

Masna jetra ošetećena šećerom i alkoholom izgleda identično. Nealkoholičarska masna jetra (ili NAFL na engleskom) daje 3.5 puta više šansi da se oboli od dijabetesa!

Masna jetra je uzrok metaboličkog sindroma. Naravno, ako je masna jetra epicentar iz koga naš organizam postaje ugrožen – glavno pitanje je logično: odakle višak masti u jetri?

Uzroci masne jetre

Na predavanju dr Lustiga navedena su 4 razloga zašto se dobija masna jetra. Sve navedeno ima kao zajednočkku osobinu da nisu regulisani insulinom, da ih metaboliše isključivo jetra i ne skladište s ekao glikogen već kao mast u jetri.

1. FRUKTOZA (šećer iz horor filma)
   • Već dugi niz godina, opšte je znanje da fruktoza ne stumuliše insulin i da se metaboliše tako što se prvo “pretvori” u mast u jetri. Još tačnije, kroz taj proces stimuliše stvaranje “opasnog i sitnog” LDL-a i blokira insulinske receptore. Ovo je proces koji utiče na pojavu insulinske rezistencije i istovremeno na povećanje krvnog pritiska.
   • Oko 20% glukoze završi u jetri kao glikogen (što nije problem) – ali se tamo odlazi 100% unete fruktoze, koja je postaje glikogen već mast.
   • Sećate se da su do skroro dijabetičarima preporučivali fruktozu jer ne utiče na insulin? Još uvek mi je mučno kad pomislim na to – ili se zapitam koliko njih još uvek veruje da je fruktoza dobra zamena za običan šećer? 🙁
2. TRANS MASTI (tj. trans-masne kiseline)
   • Bunila sam se godinama na ovom blogu zbog masovne upotrebe margarina. Obrušila se mali milon puta na rafinisana i nestabilna polinezasićena ulja – pa i na onaj bedni produkt nastao iz rafinisanih ulja: margarine bez trans masti. Sve pobrojano, kako god se zvalo, ima trans-masti i tera nas direktno u bolest. Stvara masnu jetru. Tema zbog koje sam bila na sudu još je važnija nego što sam tada bila svesna.
   • Dečija gojaznost je veliki problem. Znamo da je deci teško oduzeti šećer, pa cilj treba da bude njegova kontrola. Ipak, lako je oduzeti im trans-masti i to hitno treba uraditi.
3. ALKOHOL (etanol)
   • To znaju i ptice na grani. Čak i oni koji se povremeno ili stalno druže s čašicom – ne žive u zabludi oko toga šta piće radi jetri. Ovde nema neinformisanosti.
4. BCAA (branched chain amino acids)
   • Radi se o određenim izolovanim esencijalnim aminokiselinama. Aminokiseline su gradivni blokovi za proteine, a esencijalne “blokove” ne možemo sami da proizvedemo već se unose iz hrane. Nekoliko aminokiselina su dominantne u izgradnji mišića kod sportista i upravo one mogu da se kupe kao BCAA dodatak ishrani. Ozbiljnim sportistima BCAA ne smeta – ali se pokazao lošim kod ljudi koji nemaju potrebu za njima, tj. nisu dovoljno fizički aktivni i piju ih. Pretpostavila bih da su retki oni koji koriste BCAA, a nisu ozbiljni sportisti i zato mislim da je ovo manje važno od 3 prethodna uzroka masne jetre.

Naravoučenije

Svesni smo očiglednih faktora koji loše utiču na zdravlje: stres, zagađenje, oksidativni stres, loše navike (nekretanje, pušenje), život u gradu, i sl. Ali ovo sve znamo, kao što znamo za alkohol.

Ipak, izjava da je dijabetes tipa 2 “bolest prerađene hrane” predstavlja veoma ozbiljnu stvar. Prerađena hrana sadrži šećer (najčešće kao fruktozni sirup), margarine i rafinisana ulja, koja sadrže trans-masti. A šta misilite:

1. Na čemu kuva većina domaćinstava u Srbiji?
2. Na čemu kuva većina Fast Food restorana – pa čak i onih dobrih, sa fancy jelovnicima i astronomskim cenama?
3. Šta će mnoge poslastičare staviti u kolače samo zato što se maslac brzo topi kad je napolju toplo i ima kraći rok trajanja?
4. Čime su zaslađeni slani i slatki keksići?
5. Šta je u vašem kroasanu i lisnatom testu (ako nije palmino ulje ili maslac, bacite ih)
6. Zašto mi se diže kosa na glavi kad vidim da neko i dalje trpa margarin u domaće kiflice, peciva, kolače i torte?

I ja imam moje “ponekad”… Za mene je to pivo koje volim, a ređe šećer koji ne volim (desert jednom u 7-10 dana je OK). BCAA nikada nisam koristila. Rafinisano ulje koristim samo za konfitiranje, otprilike jednom godišnje – i ne dramim u restoranima. S margarinom mi je najjednostavnije – njega ni motkom ne bih takla.

Na kraju, vaše je u kojoj meri ćete 4 prave prehrambene smrti ograničiti u svojoj ishrani. Dok donosite odluku o tome, setite se da za bilo koju posledicu metaboličkog sindroma možete da dobijete šaku lekova. Za visok pritisak. Za srčane bolesti. Za insulinsku rezistenciju. Za dijabetes tipa 2… Lekovima se leče ove posledice metaboličkog sindroma – ali ne i sam metabolički sindrom, niti njegov uzrok.

Za eliminisanje uzroka postoji samo preventiva, za koju ćete morati da se pobrinete sami. Da li sada znate kako?