U vreme kada dečija gojaznost postaje sve veći problem, kada ustanove u kojoj deca provode najveći deo dana nedovoljno vode računa o njihovoj pravilnoj ishrani, kada su najmlađi sa svih strana zatrpani reklamama za slatkiše i sokove – dostupne na svakom koraku – da li ste se zapitali kada je pravi trenutak da se formiraju njihove navike i kako da to uradite uz što manje otpora s njihove strane?
Često dobijam pitanja od mama koja se tiču ishrane dece. Pošto mama nisam odgovore sam mogla da stavim u samo kontekst toga šta bih ja radila u određenim situacijama. Najviše o ovome mogu da pričam iz ugla ćerke čija je majka uložila nadprosečno veliki trud kada je ova tema u pitanju.
Smatram da postoje dva jednostavna pravila oko ishrane dece:
- Ne dajte im veštačke molekule i prerađevine
- Uključite ih u aktivnosti u kuhinji
Prvo pravilo ne treba dodatno pojašnjavati: margarini, mesne prerađevine, sojin lecitin, fruktozni sirup, pojačivač ukusa, margarini bez trans masti i sve ostale stvari koje nismo imali na stolu dok nismo dobili kompanije – nisu dovoljno dobre za decu.
Čak i onda kada ove stvari nisu podjednako štetne, niti od njih deci ne rastu rep i rogovi, niti će se obavezno napraviti na malo burence nakon dva zalogaja – ove stvari jednostavno nisu dovoljno dobre za njih i oni zaslužuju bolje. Zato ovo nazivam stvarima a ne namirnicama (to je IT a ne FOOD).
A šećer i brašno? Prazne kalorije za klince koji su uglavnom istovremeno na sva 4 ćoška sobe mi nikada nisu delovale preterano zabrinjavajuće. Ali onog trenutka kada postanu troma, punačka dečica koja su uglavnom zalepljena za vido igrice, računar i TV – ukinite im i domaće slatkiše i krenite makar u šetnju zajedno.
Čuvam bratove klince i ponekad im pravim mafine sa višnjama i crnom čokoladom, ali mešam pirinčano i pšenično brašno i “zaboravim” da stavim šećer. Ostali sastojci su jaja i maslac. Za rođendane dobiju tortu gde stavim 1/3 šećera od one u receptu i bude dosta – ali u torti nema margarina, šlaga, nekvalitetnih čokolad… Kad dođu kod mene grickalice su semenke bundeve i suncokreta, ljušteni pistaći, pečeni kikiriki, suvo grožđe, sveže voće…
Šta je Ona radila drugačije?
Često dobijem pitanje i koliko je bilo teško da steknem navike o kojima pišem? Odgovor je: sve sam dobila servirano na tacni i nisam morala da mrdnem ni malim prstom. Sve je to bilo njeno maslo.
Ja sam treća generacija žena u porodici moje mame koja ne voli slatkiše. Ni baba, ni mama, ni ja. Nisam imala od koga da steknem tu naviku. Jela sam šećer i kolače, ali je to bilo toliko retko i uvek domaće da nije uspelo da ostavi utisak na mene. Sećam se kada je donosila negazirani sok u kuću a brat i ja bi je pitali da li nam dolaze gosti – jer nama skoro nikada nije kupovala sokove. Po jedno malo “Životinjsko carstvo” se dobijalo subotom kada se vrati s pijace. Mislila sam dugo da je to količina čokolade koju deca jedu nedeljno – kasnije sam saznala istinu.
Bilo je pobune s moje strane u vreme obdaništa – jer nikada nisam imala slatkiše i čokoladice da delim i razmenjujem sa drugom decom. Imala sam voće koje nije bilo interesantno pored šarenih omota kupovnih slatkiša. Kada sam jednom sa 4 godine plakala zbog toga – dobila sam još voća. Jedno oštro i odlučno “ne” uplakanom detetu koje i onako nema pojma šta je dobro za njega – uz onu staru dobru “ako svi skoče u bunar ne moraš i ti” – je davno zaboravljene kratkoročne suza pretvorilo u naviku, onda u rutinu – i na kraju u prednost koja traje više od 3 decenije.
Sem čvrstog stava oko toga šta se unosi u kuću i iznosi iz kuće – od moje osnovne škole postojalo je obavezno pomaganje u pripremi obroka. Malo je reći da sam prvo besnela što moram da perem salatu i čistim šargarepu onda kada želim da crtam ili čitam, zatim sam se zainteresovala – i uskoro mi više nisu trebali recepti. Prvi odlasci na pijacu iz kojih sam se vraćala sa najgorim komadima povrća su uskoro bili prošlost. Doba fakulteta ili posla nije vreme za učenje ovakvih stvari – to je vreme kada ovakve navike već treba da budu neobavezujuća rutina. Kuvanje je bio samo jedan običan neprimetni deo dana – ali sam i pored toga radila na tome da sebi još više olakšam posao i skratim proceduru.
Jednostavne stvari koje možete da uradite
Ponekad je teško ispraviti sopstvene loše navike zbog samog sebe i svojh ciljeva – a još je teže ako to treba da se radi zbog nekog drugog. Sem u jednom slučaju – nije teško kada su u pitanju naša deca.
A ko su naša deca? Naša deca su sva ona deca koju volimo. Prvenstveno ako ih volite kao mame i tate jer su vaša dela i odluke prvo i poslednje što se važi. Ali se računate i onda kada ih volite kao tetke, strine, ujke, babe, dede, braće, sestre ili bliski prijatelji. Ovako gledano – naša deca su sva ona deca o kojoj se brinemo ili koju hranimo redovno, povremeno, ugostimo ih ili im odnesemo poklone. Roditelji neosporivo igraju presudnu i najveću ulogu – a mi ostali doprinosimo ili ometamo (setite se samo rođake ili komšinice koja dolazi u posetu sa kesicom gumenih bombona i čipsom – ili pak ujke koji redovno vodi sestrića na sport). Zato ne umanjujte svoje zasluge ili greške čak i ako niste roditelj!
Prvi i najefikasniji način koji će ikada postojati da se deca nauče zdravijoj ishrani jeste da im roditelji postanu glavni primer. Deca neće formirati svoje navike kroz priču o tome kako je zelena salta puna vlakana a borovnice imaju visoku antioksidantsku moć 🙂 Formiraće ih ono što vide i stvarno iskuse – prvenstveno kroz primere koje im daju roditelji. Šta god kao mali nauče od roditelja – obeležiće ih doživotno – a ovo se svakako odnosi i na njihove prehrambene navike. Zato kupujte hranu s decom i pustite da biraju svoju omiljenu prirodnu hranu: voće, povrće, ribe, meso, orašaste plodove…
Počnite da im budete dobar primer što je ranije moguće jer se ukus za izbor hrane formira jako rano. Ako se od malih nogu privknu na ukuse prirodne, neprerađene hrane – teže će im kasnije biti da te ukuse zamene prejakim, veštačkim ukusima procesuirane hrane. Ovo ne mora da znači potpuno “uskraćivanje” (mada ne podnosim ovu reč kada je džank hrana u pitanju) – ovo samo znači da treba da znaju razliku u ukusu između domaćeg čokoladnog mafina od prirodnih sastojaka i onog punog margarina i aditiva. Verujte mi na reč – nenaviknutim čulima su ovi ukusi toliko odbojni da se potpuno izgubi želja za jelom – a često dođe i do mučnine.
Pored toga, klinci treba da znaju i da slatkiši nisu svakodnevna grickalica već povremeno „čašćavanje“. Zato se čuvajte da ne upadnete u zamku podmićivanja i nagrađivanja dece slatkišima. Ne učite decu da se emotivno vezuju za hranu na ovaj način. Deci su potrebne dovoljne količine kvalitetne prirodne hrane, ljubav, pažnja, rekreacija, kvalitetno slobodno vreme – a bez kupovnih sokova i te kako mogu. Manjak čipsa i smokija im sigurno neće upropastiti detinjstvo – kao što im izbegavanje KFC i McDonald’s objekata neće doprineti razvoju asocijalnih crta u karakteru 🙂
Neka vam deca pomažu u kuhinji. Mogu da peru voće i povrće, a kasnije da nauče da začine salatu, ljušte i seckaju, skuvaju jaja. Ako dete zna da pruži novac za krofnu na trafici i zna da skuva viršle – ali ne zna kako se kuva jaje – predložila bih da se već zabrinete.
Organizujte hranu u fiokama i frižideru tako da one opcije koje želite da budu na raspolaganju klincima budu na niskim policama i na dostupnim mestima. Oprano voće na mestima gde mogu uvek da ga uzmu, povrće na nižim policama frižidera seckano u formi grickalice (štapići ili kockice) – zajedno sa domaćim voćnim jogurtom, činija orašastih plodova i suvog voća.
Prevarite ih. Ako ima 3.5 godine i kuka za čokoladicama – a verovatno da ima glasne žice dostojne operskog pevača – imajte nešto pri ruci što će ga ometati u daljem urlanju. Ako moji bratanci traže “cickadu” – obično im ćušnem suvo grožđe pod nos. Ne mogu da ih prevarim svežim urmama ili suvim kajsijama jer to ne vole, ali ovo uvek držim kod sebe za slučajeve uzbune – posebno kada u parkićima drugi roditelji/tetke krenu da dele čips. Kažem da oni to ne jedu kad su samnom – a u slučaju dečije pobune odradim odvlačenje pažnje suvim grožđem.
I na kraju – ako nisu klinci već školarci – smanjite šanse da će dete posegnuti za nezdravom hranom. Pakujte im užine i grickalice u lunch paket: voće, povrće, domaći keks, jogurt, bademe, orahe, suvo voće, kvalitetne sendviče, kuvana jaja… Uvek treba da imaju neku hranu kod sebe ako ogladne. Nešto stane u ranac a nešto je deo pažljivog planiranja.
Da li će se ovakva investicija isplatiti?
Uložićete dosta truda u ovo, ali će i tada vaše dete sa drugarima u školi jesti nezdravu hranu a promoteri firmi koje proizvode pašetete ili oni jezivi klovnovi iz McDonaldsa će im upadati u škole i prekidati časove.
Nemate ni jedan jedini način da sprečite povremeno glodanje plastificiranih hamburgera niti ispijanje litre gaziranog pića uz sladoled “obogaćen voćnim” prelivom od fruktoznog sirupa.
Ipak – ni jedan trud nije nikada bio uzaludan.
Čak i da vaše dete u toku odrastanja pokvari sve dobre navike kojima ste ga naučili, počne da se ponaša kao najgori Junk-Food-Adict kada ga ne gledate– imaće uvek čemu da se vrati.
Jednom će doći trenutak kada će poželeti nazad iz nekog od najčešćih razloga – zbog izgleda/kilaže ili zdravlja – a onda neće morati da uči sve iz početka. Vaše nekada naučeno dete će kao odrasla osoba imati olakšice i beneficije u odnosu na one koji nikada ništa nisu naučili.
Neće morati da počne od samog starta iz pozicije apsolutnog neznanja, niti će ga ometati užasna zbunjenost novim informacijama. Vaše sada već odraslo dete neće biti prinuđeno da podlegne propagandi proizvođača pilula za mršavljenje, neće nasedati na priče lekara prevaranata – niti će ga navodni nedostatak vremena naterati da odustane.
Vi danas imate moć da rešite njihove velike buduće probleme.
* * *
Na ovom blogu su često komentare ostavljale mame koje su slične mojoj i takvi komentari me uvek obraduju. Pošto sam sve ovo pisala iz prakse ćerke i tetke, svaki komentar i savet mama, kao i priče o izazovima sa kojima su se suočavale su više nego dobrodošli i željno ih očekujem. Vaša praksa i metode za suočavanje sa izazovima modernog svakodnevnog života – predstavljaju ono što je stvarno nezamenljivo 🙂
Ja sam mama jedne devojčice od 13 ipo meseci. Uvek sam furala svoju priču što se tiče ishrane, počevši od dojenja (i samo dojenja do 6og meseca) pa tako i sa uvođenjem čvrste hrane.
Svedok sam da jako puno mama popusti pod pritiskom baka, lekara i okoline. Danas se mnogo više vodi računa o tome čime hranimo našu decu, a njihov argument je obično “čime smo mi vas sve hranili pa vam ništa ne fali”. Jedna sam od retkih (u svom okruženju) koja je postepeno uvodila i sve sama spremala (nikakve kašice iz kesice i teglice pa skoro do 10og meseca). Primera radi, kao prva namirnica kod uvođenja čvrste hrane se preporučuje kukuruz ili pirinač. I sad, zašto bi se bilo koja moderna mama cimala da skuva i blendira sve to kad može detetu da spremi kašu za 5 minuta, samo dok prokuva voda… Ovo je samo jedan od primera.. Najgore je kad u parkiću bake i deke krenu da hrane svu decu (ne samo svoje unuke) a ja sa gađenjem kažem “moje dete to ne jede” pa me gledaju kao da nisam normalna. Moja ćerka je npr za svoj prvi rođendan dobila malo na vrh kašičice torte i to je to.
Mislim da će imati ceo život da se “truje” i dok mogu da utičem na to – hraniće se zdravo
moja ćerka je 2.razred i do sada smo uspevale da pakujemo domaće za užinu, i uz nekoliko propusta kada to stvarno nisam stigla i olakšavajuću okolnost da je 4-5 sati u školi, uglavnom sam zadovoljna. nisam zadovoljna što im je u školi na izvolte prodavnica sa svakakvim užasima, ali to je deo šire teme (u kompletu sa promoterima kojekakvih “učila” i kao neophodnih slagalica, knjiga, mapa i osatlog što po zakonu ne bi smelo da se nudi u učionici) .
ovako, ponestaje mi ideja, ali tu je internet the svemogući, pa ću se snaći…
u principu ti ne treba bas nesto saveta…. sve si skontala, kao i to da je deo odrastanja i to da odbace vecinu onoga sto znaju… ali imaju onda cemu da se vrate…. (moja dva starija – u toj razvojnoj fazi… 🙁 )
i da…. investicija u decu se uuuuvek isplati ! sizofrenija ovog vremena je ogromna – ako nemaju navike iz detinjstva (makar ih privremeno i odbacivali…) u slucaju bilo kakve nevolje padaju u paniku, apatiju, histeriju…. ovako znaju sta su pogresili i znaju odakle da pocnu sa procesom ozdravljivanja…
A ovo za sestrice,posto sam i ja tetka :),klinci jako brzo ukace sta gde mogu da dobiju i prema tome se prestrojavaju.Npr moj sestric(4,5) tacno zna da kod mene nema cokoladica i crtaca ali mu pravim kolace,obozava kolac sa sargarepom,omlete,idemo u bioskop,u sumu i na Frusku Goru a gde moze da bez malo napora dobije sav taj tresh,kod mame i bake 🙁 beskrajno sam tuzna i ratujem bez prestanka ali ne vredi 🙁
posle ovog teksta sam morala da se oglasim sa jednim velikim HVALA – iako već neko vreme pratim blog, čitam uzduž i popreko 🙂 radeći svom snagom i snalažljivošću da budem TA mama. Veliki pozdrav Majo 🙂
Jao, mene je mama kao malu slagala da je pita sa zeljem ustvari pita od detlica, posto nikako nisam htela da je jedem. Godinama sam verovala u to, ali mi je uvek bilo cudno zasto nema mesa u toj piti, i zasto je fil zelen kad je detlic saren. Mama je uvek imala sjajne odgovore 🙂
Pozdrav, Majo! Sjajna si i tvoj blog mi je sjajna podrska za sve sto sam postigla u poslednje 3 godine. A to je drasticna promena shvatanja, pa samim tim i navika u ishrani, 20kg manje posle porodjaja i ni gram vracen pune 2 godine, redovno praktikovanje joge i odgajanje jednog divnog decaka koji redovno dobija komplimente da izgleda kao jedno zdravo i jako dete.
Nekad mi je jako tesko da detetu omogucim svih 5 obroka onako kako sam zamislila, pogotovo od kada je krenuo u vrtic ali od nekih osnovnih principa ne odstupam nikako. Povrce mora svaki dan da se nadje na meniju (pod povrcem ovde ne podrazumevam krompir), sokovi se ne kupuju i ne donose u kucu,osim kada dolaze gosti, margarin i majonez smo i zaboravili kakvog su ukusa, a beli hleb je opcija samo u gostima
Uvek nadjem jako korisne i prave savete i hvala vam na tome.
Ja se trudim da se moja deca hrane zdravo kad su kod kuce, vrtic je vec druga prica, mada kuci dobiju zdravu veceru makar. Slatkise se natezemo stalno sa pitanjem, “mozemo li nesto sltako”
molila bih vas samo ako imate neke linkove sa receptima (narocito sam bez ideja za dorucak/vecera) jer u moru sajtova i stranica sa receptima se ne moze snaci danas
Pozdrav Majo, odlican text. Ja takodje nemam dece , ali radim u jednoj bioloskoj prodavnici i mogu da kazem da sve zavisi od roditelja , naravno dok su deca mala. imala sam priliku da cujemo od male devojcice nije imala vise od 3 godine, kada sam joj na kasi ponusila gumi bombonice, ( naravmo bez zivotinjskog zelatina i glukoza sirup i bez secera, samo sa Ahorn sirupom zasladjen) a ona mi kaze ” ne hvala , ja ne jedem slatkise sa secerom” srce malo. a onda sam razgovarala sa njenom majkom kako je uspela jer i mene ova tema bas interesuje, a ona kaze jednostavno kuva bez secera, sprema sa brasnima bez glutena i dete prihvata ono sto mu se da. naravno da ce kasnije da ima izazove sto se tice meka, ali njena starija cerka koja je isto naucena da zivi bez secera i glutena, kaze da i kad je ostali klinci poteraju da ide u mec ili da pojede brzu hranu, ona im deli savete kako secer nije zdrav, da je preradjena hrana puna emulgatora itd. znaci od malena ucenje i to je to, kao sto si i napisala, super, sve pohvale tebi.
O, hvala vam što ste spomenuli moj blog i užinice u linku. Odličan tekst.
Cak i oni koji imaju svest sta je dobro, a sta ne, pribegavaju izgovoru da nemaju dovoljno vremena. I sama sam imala utisak da ne znam sta pre da uradim kao majka dvoje dece. Sada sam mnogo bolje organizovana, znam sta su mi prioriteti i uspevam da ih realizujem. Zastanite, odvojite malo vremena da osmislite plan ishrane! Bolje plan nego izgovore!
Od početka prektikujem ovo sa svojim sinom.
Jednom prilikom (imao je blizu 3 godine) su mu gosti doneli celu kutiju Barni-ja i on je uzbuđen uzeo kutiju i došao do mene sa pitanjem “Mama, jel mogu odmah sa ovim da se igram?” 🙂
Inače, treba apelovati na sve goste da NIKAKO deci ne kupuju slatkiše kad dolaze u goste ili za rođendane. Umesto toga, a za iste pare može da se kupi slikovnica ili bojanka, ako vam je out da donesete kesu svežeg voća.
Super blog!
Pratim jako kratko ovaj blog i zaista sve pohvale!
Kao mama koju svi gledaju kao nenormalnu “jer kuha svaki dan” , ja sam oduševljena kad vidim da nas ima još koji umjesto kinder milk šnite nude jabuku za užinu.
Evo javljam se kao jos jedna mama koja upravo ovako zivi i odgaja svoju dvogodisnju devojcicu (a i jos jednu u stomaku). Kod nas nema secera (med i maltex povremeno, urme i suvo grozdje cesce kao zasladjivaci kolaca ili ovsenih kasa), sokovi samo iz blendera, retko neki kupovni bez secera kad smo bas u guzvi ili nam blender crkne. Beli hleb moje dete proba samo kod baba i u gostima. Pecem sama u mini pekari. Poneko kinder jaje zbog igracke, cokolade nam polovina ostane. Slatkise dobijemo od gostiju i pojedu ih gosti (isti ili drugi). Najteze je bas u tom parkicu – smoki, grisine i plazme na sve strane, a mi sa bananama i jabukama, obicnom vodom, gledaju nas ko da smo blesavi. Nailazim na nerazumevanje i od bliskih prijatelja, a kamoli nepoznatih ljudi. Ali guramo. Mislim da je kljuc u edukaciji jer nazalost, na ovim prostorima se Plazma smatra superhranom jer sadzi devet vitamina…Koliko sam puta to cula, samo da znate! Treba vise da se prica o ishrani na ovaj nacin ali bi bilo jos bolje da se uvede u skole kao domacinstvo ili kako god da se predmet zove, samo da deca od malena uce sta je sta, ili sto bi ti rekla, sta je hrana a sta djubre. Super blog, sve najbolje u daljem radu!
[…] detinjstvu postanu gojazni kao odrasli, dok 75% nekad gojazne dece budu gojazni i u odraslom dobu. Nikada nije kasno za zdraviju ishranu i ovo jeste jako važna oblast. Ali ako težite tome da vaše dete kada poraste nema problema oko […]
[…] detinjstvu postanu gojazni kao odrasli, dok 75% nekad gojazne dece budu gojazni i u odraslom dobu. Nikada nije kasno za zdraviju ishranu i ovo jeste jako važna oblast. Ali ako težite tome da vaše dete kada poraste nema problema oko […]
Ja sam se trudila da hranim zdravo svoje dete, ali od kad smo se vratili kod mojih, pakao. Ne sa klincem nego sa babom, dedom i ujkom. Ja dam detetu jagode, a ujko mu skloni i kaze prvo da jedes nesto konkretno pa onda slatko i tutne mu pljeskavicu sa trafike pa je jos prelije majonezom, i onda se zaisiti i jagode ni ne pogleda, ja spremim piletinu sa brdom raznog sarenog povrca, oni otresu povrce i opet majonez preko, naravno sve to sa belim hlebom. Dzaba ja kupujem Tonus, to niko ni ne gleda. Ali uspela sam da ih ubedim da su sokovi slatkis ko i bilo koji drugi i da slatkise dobija samo subotom. Sad ratujemo oko dorucka, svako jutro se preganjam sa babom da bar kllincu ne uzima rol virsle, jer ako ih ona ne donese on drage volje pojede neko voce ili kajganu. Napredujem malim koracima 😀
I pored svega što radim već pet godina po pitanju zdrave hrane, od toga da sam ga dojila godinu i po, do toga da se mi u kući vrlo zdravo hranimo, po nekad se pitam da li je ta moja borba besmislena jer moj petogodišnji sin voli slatkiše više nego sve nas zajedno čini mi se. Napredujemo puževim koracima, danas je objašjavao babi zašto margarin ne valja i poi prvi put sam pojeo krastavac.
Uh, mama nisam pa iz prakse ne mogu da kažem ništa. A i da jesam – jedna ili dve lastice ovde ne bi činile proleće 🙂
Probajte da mu bar dajete samo domaće slatkiše koji su bolja opcija (mada iz posta verujem da to već radite). Ako je aktivno dete i takav nastavi da bude, možda mu to nikada neće ni biti problem.
Poticem iz porodice koja je sa zarom napustila “prirodno” i “domace” i uletela u industrijsko i reklamno iz kutije i kesice. Moje prehrambene navike kao deteta su bile ocajne, narocito odkada su se baba i deda odselili, a sa njima i domaca supa.
Smatram da moji roditelji nisu bili nemarni, vec da zaista nisu mislili da je to lose. I valjda, ono, bile su devedesete, ajde daj detetu cokoladu i slatkis ako vec ima, nemoj jos i dete da se muci.
Ni bavljenje sportom nije narocito favorizovano, daleko veci akcenat je bio na tome da si mirno i fino i dobro dete koje sedi i uci i cita i ima dobre ocene.
Sve to u sustini nije toliko lose.
I ja sam porasla i odrasla i sta mi fali?
E pa fali mi to sto sam potrosila i i dalje trosim citavu vecnost na preokretanje mog rodjenog zivota, menjanje prehrambenih navika, pravljenje rutine u rekreativnom bavljenju sportom, organizaciji vremena, planiranju obroka. napravila sam svoju novu, “zdravu” semu ishrane i aktivnosti, ali trebaju godine prakse da bi se stara rutina izgubila i zamenila novom. I desava se da “ispadnem” iz koloseka, i u tren oka sam opet na starom…. Jako je tesko i zahtevno, i povremeno uzasno deprimirajuce menjati svoj zivotni stil iz korena. naravno da nije nemoguce.
Ali drage mame, tate, tetke, ujaci i ostali… ako ste vec tu, stvorite detetu dobre navike, ne dajte mu da jede djubre, podrzite ga kad se zdravo hrani, naucite ga sta da izbegava, kako da se hrani i zivi zdravo, rekreirajte se sa njim.
Tako cete jednoj mladoj osobi kasnije u zivotu ustedeti godine i godine problema i zivaca, i to vreme ce moci da iskoristi na bolje nacine. A to nema cenu.
Tekst kao da sam ja pisala. Ignjat za mesec i po puni tri godine, i do sada nikada nije jeo nista od kupljenih slatkisa i grickalica, brze hrane, peciva i hleba iz pekare… Samo homemade 😊 Kao vaspitacica, bejbisiterka i majka mogu samo da se slozim sa svakom recju koju si napisala, jer deca najvise uce iz primera svojih roditelja. Nema poente objasnjavati detetu da cocacola nije zdrava, a sam je konzumirati.