Samozapošljavanje i rad od kuće – moja priča duga 6 godina

Jednom davno, na prelazu iz XX u XXI vek, nakon svih kriza devedesetih godina – reč preduzetnik je imala po malo negativnu konotaciju. Nakon sive ekonomije, procvetale u sred raspada socijalističkog sistema – postojala je mutna i maglovita slika o tome šta znači biti preduzetnik.

Imala sam tu sreću da u u prvoj deceniji XXI veka radim na promociji preduzetništva i samozapošljavanja. Projekat EU pri kome je širom Srbije otvoreno oko 10 “Centara za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva” postao je moja druga kuća. Bila sam savetnik za biznis i obuke. Držala drugima predavanja o tome kako postati preduzetnik. Tesno smo sarađivali s “Nacionalnom službom za zapošljavanje”.

Odlazila sam u mesta gde su ljudi već imali preduzetnički duh, poput Knjaževca gde je bilo dosta malih proizvođača prehrambenih proizvoda, vina, i već formiranih udruženja. Odlazila sam i u mesta gde je ideja o samozapošljavanju bila zastrašujuća i strana, poput Bora. Na tim predavanjima, priču smo počinjali definicijom preduzetnika, pitajući se da li se on rađa ili se to postaje?

Najlepše je bilo kada, nakon puno godina, sretnem osobu osobu koja je tada počela posao, ohrabrena predavanjima i sredstvima dobijenim od “Nacionalne službe za zapošljavanje”, a još uvek radi. Jednom su mi bivše kolege na jednom događaju dovele ženu, koja je tada otvorila računovodstvenu agenciju, a sada zapošljava i druge. Kažu da me je stalno pominjala, jer sam je motivisala da krene – tvrdi da sam tokom predavanja “gorela na bini” željna da im dam sve moguće informacije 🙂 Ovo je deo posla koji nema cenu i jako sam ga volela.

Epson preduzetnički izazov

Nakon već jedne lepe saradnje s Epsonom, kada sam vam predstavila njihove revolucionarne i štedljive štampače, dobila sam poziv da se priključim jednom zanimljivom izazovu: da ispričam svoju preduzetničku priču 🙂 Odakle ja tu? Kako i zašto? Koji su bili motivi? Možda i da dam neki savet…

Poziv je bio više nego zanimljiv jer sam bila ćerka preduzetnika, koja je – gledajući sve probleme s kojima su se suočavali on i njegove kolege iz udruženja – bila apsulutno ubeđena da se nikada ne bih usudila. Da je naporno, preteško, puno problema… Držala sam predavanja o tome ko je preduzetnik, kako se piše biznis i marketing plan – bez ikakve želje da i ja budem u toj priči. Umela sam da motivišem druge, polazeći od toga da svi imaju neko interesovanje, strast, znanje i talenat.

Mislila sam da će tako i ostati. Ali, kao što ćete videti – iver ipak ne pada daleko od klade 😉

Ko je preduzetnik?

Po definiciji, osoba koja na tržištu uoči određenu šansu, koja je često vezana za rešavanje određenog problema – pa taj problem reši, tako da rešenje postane aktivnost od koje ostvaruje profit.

Hmmm… da li je tako bilo i samnom? Pa i ne baš 🙂

Imala sam posao koji sam volela i hobi koji sam vremenom počela da volim sve više i više. Jednog dana, kada se bližio kraj USAID-ovog programa za razvoj omladinskog preduzetništva, na kome sam radila, shvatila sam da ne želim da idem na sledeći program. Moj hobi je tražio sve više mog vremena i činio me je srećnijom. Znala sam da on treba da postane posao onog dana kada mi je prijatelj rekao da se čudno izražavam. Rekao je: “Kada ćeš prestati da zoveš hobijem nešto što je bukvalno – tvoj život?”

Na odluku da ću pokušati da se svojim hobijem bavim kao poslom, svi su reagovali sa “Bože, Maji fali neka daska u glavi! Pa da li ti znaš gde živiš?!” – i mama, i tata, i brat, i prijatelji. Bilo je nekih manjih projekata u planu na samom početku, ali ništa izvesno, sigurno i stabilno. Moja odluka je bila: pokušaću i idem do kraja. Bilo je to pre 6.5 godina. I prve dve su bile jako, jako teške. Posebno psihički, jer nije lako napraviti takav zaokret, pogotovo ne u zemlji u kojoj živimo. Ovde čovek mašta da ima pristojan i trajniji posao, a ne da radi ono što mnogo voli.

Ipak, ono što je bilo lakše jeste način na koji sam ja gledala na preduzetništvo. Za mene to nikada nije značilo obogatiti se, izgraditi veliki biznis… Koliko god da je novac bitan, nikada mi nije bio veliki motiv da nešto radim. Čak i kada sam na nekim poslovima zarađivala značajnije sume novca, ako je atmosfera bila loša – ja bih postajala očajna i nesrećna. Niste mogli da me platite dovoljno da bih tolerisala što me nervirate, neljubazni ste, idete mi na živce ili imam dosadan posao koji me ubija u pojam.

Za mene, preduzetništvo nije “avioni-kamioni” priča, već mogućnost da se u okruženju koje mi prija, bavim stvarima koje volim. Uz mogućnost da samoj sebi postavljam nove izazove, menjam aktivnosti, učim nove stvari. I da na početku mogu da zaradim od toga otprilike isto kao kada sam išla na posao – pa da to nadograđujem dalje.

Počelo je slobodom, kreativnošću, stresom i nesigurnošću – i to sam podnela. Svaki momenti stabilnosti su najčešće privremeni, ali ako ste takvi da imate glavu punu ideja – kad god nestane jedna grana na kojoj ste sedeli, vi već vidite da niče 5 novih. Svaki prekinut ugovor je slobodno vreme da otvorite svoju svesku s planovima i realizujete makar 2 ili 3.

Jedina pamet, ako ste baš jako, jako mali preduzetnik – ili bolje da kažem samozapošljena osoba – jeste prvo pravilo finasijskog menadžmenta. A to je: nikada sva jaja u istu korpu. Ako imate različite aktivnosti na više strana, to otera strah od neizvesnosti. A strah je najveći ubica kreativnosti.

Mikro-univerzum samozapošljene osobe koja radi od kuće

Kad se pomirite da više nema plate prvog u mesecu, kao ni kolega s kojima pijete kafu i ćaskate o cipelama i aktuelnim zbivanjima – shvatićete koliko je samodisciplina bitna. Ja sam disciplinovana osoba, ali se dešavalo da na momente upadnem u zamku “imam previše vremena”. To sa sobom nosi čuveno “razvlačenje” pa i trunku dosade. Ako niste čovek koji će sam sebe naterati da svako jutro ustane u određeno vreme, da pozavršava sve zadatke i pre roka, a onda slobodno vreme iskoristi za samoobrazovanje i učenje novih stvari – rad od kuće može da postane klopka.

Svakoga dana, iz godine u godinu, morate sebe da izvlačite iz te klopke, potpuno svesni njenog postojanja. Vi ste sada sami sebi šef, koleginica, kafe-kuvarica, čistačica, perač sudova, direktor marketinga i strogi šef finansija.

Ako vam se ne dopada sopstveno društvo i ne volite da budete sami sa sobom, rad od kuće nije za vas. Preduzetništvo možda jeste, ali u nekom drugom modelu: kancelarija ili radnja s radnim vremenom i kolegama.

U priču se ulazi s određenim znanjima i veštinama, svakako – ali one već sledeće godine nisu dovoljne. Ne znam više koliko sam puta druženja s prijateljima zamenila gledanjem YT predavanja o nutricionizmu važnih za moje tekstove o ishrani, knjigama koje detaljno obrađuju te teme – ali i snimcima poznatih šefova koji pripremaju zahtevna jela, ili tutorijalima o fotografiji, kao i o montaži video materijala. Skoro svakodnevno, samoj sebi organizujem neki “čas” na kome učim još.

Smatram da niko od klijenata s kojima radim ne treba da investira u mene, ako prvo ja sama ne investiram u sebe. Jako mi znači što volim da učim sama i umem da budem jako sistematična u tome…

Ako vam hobi postane posao, znajte da ni jedno znanje stečeno ranije ne ide u kantu za smeće. Sve će vam biti potrebno. Na mom poslu u “Centru za mala i srednja preduzeća” bavila sam se i administracijom jer nas je bilo malo. Sva priprema dokumenata za računovođu je bila moj posao na početku, a kasnije sam to delila s kolegom. Danas to radim za svoju agenciju.

Na poslu na USAID CRDA programu, bavila sam se projektnim menadžmentom. Kada sam rešila da izdam knjigu “Gurmanske veze” sama, pristupila sam tome kao i svakom drugom projektu. Imala sam plan rada, detaljno razrađen do najsitnijih aktivnosti, vremenski okvir – kao i budžet. Osobi koja je radila na projektima ne treba dva puta reći da se projekat finasira iz sopstvenih sredstava ili od strane donatora. Potrudila sam se da ostvarim i takva partnerstva, te obezbedim finansiranje projekta.

Ono što danas nazvam “moj prošli život”, zapravo nikada nije postao prošlost. Ispliva iz mene na svakom sastanku, kad pričamo o aktivnostima i rokovima. Ponekad mi samo prođe kroz glavu kako nikada nisam zakasnila, a sama ideja da nisam predvidela rizike i načine da se oni umanje bila bi mi šokantna.

Koliko god nešto da promenite, započnete druge stvari, napravite zaokret u životu – usmerite svo svoje prethodno iskustvo ka tome. Možda vam na prvi pogled neće delovati povezano. Ipak, ne treba ni za sekundu pomisliti da ekonomski projekti, programi razvoja preduzetništva i moj blog o hrani nisu u vezi. Sve je to moja priča 🙂

Uzmi sve što ti se pruža

Ako ste tu negde, lomite se i dvoumite – znajte da je lepo i kad je teško. Jer je vaše. Stvoreno s vaših 10 prstiju i iz vaše glave. Pitanje je da li želite i možete da uskočite u to?

U momentima neizvesnosti, koje uvek postoje – gde god da ste i šta god da radite – uvek treba potražiti svu pomoć ovog sveta. A u oblasti preduzetništa i samozapošljavanja je ima. Od stručnih konsultanata, preko dobrog računovođe ili prijatelja iz banke koji se razume u kredite, do mogućnosti da usluge i proizvode koji su potrebni za biznis dobijete kroz “outsourcing” umesto da investirate…

Za početak, ako ste tek kod prvog koraka – raspitajte se za nepovratna sredstva “Nacinalne službe za zapošljavanje”. Baš isto ono što sam nekada davno, pre 15 godna savetovala druge da urade  – uradila sam i sama. Prvu godinu otvaranja agencije podnela lakše uz njihov program. Tačnije, plašila sam se da uđem u preduzetničku priču bez ovakve podrške. Čim se pomenu država, porezi, vođenje knjiga, svako ko nije stručan za to, oseti se nesigurno. Zato, program NZS i dobar računovođa mogu da pomoglu da prebrodite prvu prepreku.

Ja 3. oktobra slavim trogodišnjicu moje agencije. Kako god da je registrovana, obično kažem da joj je šifra delatnosti “briga o Maji” 🙂 Ne znam šta sutra nosi, ali kako god da teku stvari – mislim da će mi preduzetničke godine života biti najbolje i najlepše, jer su bile samo moje. Moj proizvod i moja priča od A do Š.

Novi projekti

Zahvalila bih se na kraju i Epsonu za ovako sjajnu ideju 🙂 Iskreno, ne znam kada bih se, niti da li bih se setila da jednog dana sednem i napišem ovu priču? Možda bih počela i ne bih završila zbog obaveza… Ili ne bih ni počela.

Prija mi da se prisetim svega, baš sada, u momentu kada se spremam da uskočim u novi projekat… Daje mi vetar u leđa.

Zato, odoh da radim dalje – a vama želim da imate hrabrosti da zgrabite ono što volite s obe ruke i više ga ne ispuštate 🙂