Digresije

Skupštinski restoran, deo 1: Šta se krčka u kazanu?

Godinama ste mogli u novinama da čitate ovakve izjave:

Skupštinski restoran uvek izaziva veliku pažnju javnosti jer se poslanici hrane kvalitetno a jeftino.  Usluga kvalitetna, cene više nego pristojne!

Pa i pre par dana ovakvo poređenje cena u restoranu za poslanike & restoranu za sve ostale:

Prava istina je da u belom pirinču nema ničega dijetalnog.

A “onom” vitaminskom salatom, najverovatnije, ne bih pokušala da nahranim ni manju domaću životinju. Ali idemo redom:

Kako sam ja dospela tamo? 

Zašto neki poslanici ne jedu u skupštinskom restoranu?

Kako se stvarno hrane predstavnici naroda – ako dođu na posao?

cook

Sve je počelo kao šala na Twitter-u, nakon teksta o novinarima koji su dobili burek u 2 ujutru

Posle samo 4-5 dana, moj domaćin je ispunio obećanje. S njim imala priliku da razgovaram tek nakon obilaska restorana. Skupštinski restoran sam posetila sa Igorom i Đorđem, zato što je g-din Čanak bio jao zauzet u tom trenutku – ali i inače ne ide tamo.

*     *     *

Skupštinski restoran se sastoji od više povezanih malih sobica. Saznala sam da tako izgleda zato što je nekada davno tu bila kapela. Nisam bila svesna toga da sam u toku boravka mogla da se pomolim da se neko umilostivi i nahrani prisutne malo bolje!

Sve “čari” skupštinskog jelovnika

Meni u restoranu se menja svaki dan, ali ako bi se sve to sumiralo, uglavnom se na njemu mogu naći ovakve stvari:

Na prvo čitanje, sam pomislila:  “Hej! Pa Low Carb-ovac poput mene ovde može nešto i da jede! Ima dovoljno mesa i salata!”. Ova misao je bila isto tako smislena, kao da sam iz prve poverovala reklamama za preparate za mršavljenje. Ili predizbornim sloganima.

Ljubaznost konobara se svodila na to da nas nije odmah izbacio napolje, ali nisam se dala obeshrabriti tek tako. Po planu i programu, izvadila sam iz tašne beležnicu i olovku, poklonila se i počela:

Igor je naručio pileću karađorđevu i šopsku salatu, a ja ćureći file sa sosom od gorgonzole i vitaminsku salatu. Uskoro su pred nama bili tanjiri naručene hrane, praćeni još jednim tanjirom na kome su bili poređani ogromni parčići belog hleba.

Igorova karađorđeva je bila strateški opkoljena bataljonom pomfrita i jezerom od majoneza, a moja ćuretina servirana preko planine od pekarskog krompira.

Podsećam sve kuvare ovog sveta da krompir NIJE povrće. Krompir je skrobna namirnica. Zapravo, podsećam i one koji nisu kuvari na isto, jer je neverovatno koliko ljudi kaže da od povrća “redovno jedu krompir” (FTW?)

Zarila sam zube u ćuretinu, otvorila vilicu i pažljivo prebrojala da li su i dalje svi zubići na svom mestu. Bila je suva kao barut, prepržena do neprepoznatljivosti i spremljena bez trunke začina.

Sos od gorgonzole je bio priča za sebe! ZAŠTO? neko ne ovom svetu misli da se sos od gorgonzole pravi od vode, brašna i komada gorgonzole veličine atomskog jezgra, takođe bez soli i ikakvih začina?!

Kako mi je moral bio na visokom nivou (još uvek), uzela sam malo vitaminske salate, a kako naručena voda još uvek nije stigla, umalo se nisam zadavila. Vitaminska salata se NE pravi tako što se krupno rendano povrće stavi u najmanju moguću činiju i prelije pristojnom količinom suncokretovog ulja.

Oni razmaženi što izvoljevaju i misle da na salatu treba da se sipa još nešto sem suncokretovog ulja, crveno vinsko sirće je na stolu, pa mogu i sami da se posluže.

Nakon prvih (i poslednjih) zalogaja, primetila sam kako su mi nepca i jezik oblepljni davno zaboravljenim ukusom ZEJTINA, koje sam iz ljubavi prema sebi pre mnogo godina izbacila iz upotrebe. Tu sam definitivno završila lomljenje zuba na “ćuretini u gorgonzola sosu”.

Ipak, ja sam uporna žena! Pala je odluka da se pokuša još jednom. Možda kuvarima “ćuretina sa gorgonzolom” nije uža specijalnost? Mislim, uopšte nije lak posao izbaciti iz tiganja sočno belo meso!  Za popravni su odabrani jednostavni batak na žaru i malo zahtevniji ramstek.

Batak (onaj bez koske) se izležavao na previše izdašnim količinama krompir-pirea i na par zalutalih komadića boranije. Pire je bio od pravog krompira, a u boraniji, koja je bila hladna i neslana, otkrila sam ipak trag nekog začina. Izgleda da je neko igrom slučaja ubacio u boraniju malo bosiljka!  Taj mali napredak je ipak pokvario batak, neprepoznatljiv od ugljenisanih delova. Uzela sam jedan super-iskvarcovan zalogaj, dobila upalu mišića vilice od žvakanja, ulepila nepca novom količinom zejtina – i naravno, opet odustala.

ALI! Još se nisam iznervirala!

Za nerviranje mi je bio potreban i onaj (zahtevniji) ramstek!

Ramstek je bio serviran uz novu planinu od pekarskog krompira, nezačinjenu i hladnu kuvanu šargarepu, boraniju (sa tragovima bosiljka) – ali je pravo iznenađenje usledilo kada sam ramstek podigla da ga prebacim na čistu tacnu (jer nisam mogla da podnesem da pliva pred mojim očima u suncokretovom ulju). Ispod njega se krio veliki “jastuk” od belog pirinča. Dabome – nezačinjenog.

Ignorisala sam (opet i junački) gornji sloj šnicle sa opekotinama 8. stepena, uzela sam nož i viljušku i zasekla… I tu je bio kraj! Odustala sam! Veliki, savršen komad mesa. Čist, mek i bez žila. KAKO? neko može da flamibra ovakav komad? KAKO? može to da radi svaki dan po minimum 40 puta?! KAKO? može da (opet) ne stavi ni jedan jedini začin?!

A oni ljudi tamo jedu…

Neki jer su gladni i nemaju drugog izbora, neki jer nemaju ukusa i sve im je jedno, neki zato što su se valjda već pomirili sa činjenicom da zbog niskih cena ne ostane ni malo para za začine…

Sve što sam probala je bilo . . .  bilo je . . .   bilo je takvo da ne još uvek ne umem da odaberem reči i adekvatno završim ovu rečenicu!

Naravoučenija na pola priče

  1. Kome su još uvek tema cene u skupštinskom restoranu, treba da zna da za taj novac, neko ko je ikada pojeo nešto normalno, može samo teško da PATI!
  2. O uništavanju namirnica da ne pričam! Koliko posla treba da se dodaju začini u jelo? Koliko se vremena štedi ako se meso ranije skloni sa tiganja da ne postane ugljenisano?
  3. I oni kojima je tema poslanički mandat koji je dobila Modelsica – samo da znate: upropastiće modelsicu tamo! Ono što sleduje izgleda ovako: “Ušla vitka i nakon 4 godine jedva izašla korz dvokrilna vrata”.

Zato, Nevena, molim te, ponesi salatu s piletinom od kuće!

druid

*     *     *

Ipak, ovo nije onaj zanimljiv deo priče!

Stvarno zanimljiv deo priče je o tome kako ovakva ishrana utiče na predstavnike naroda?

One koji uspevaju da “specijalitete” nekako uguraju u svoj želudac…

 

NASTAVAK SKUPŠTINSKE PRIČE

 

1 Komentar

Leave a Reply