Digresije

Istorija gojaznosti (1. deo)

Ako želiš da nešto razumeš, posmatraj njegov početak i razvoj.
Aristotel

Trebalo mi je puno vremena i truda da sakupim podatke za ovu hroniku neistina, grešaka i obmana. Pojedinačno i razbacano, ti podaci su bili svuda oko nas. Dokumentarac BBC-ja „Ljudi koji su nas učinili debelim“ je poslužio kao inspiracija, nakon koje sam dosta istraživala. Neke ljude su oni pomenuli – a mnoge sam sama “pronašla”, jer mislim da „Istorija gojaznosti“ ne može da bude kompletna bez njih. 

Sigurna sam da posao, u koji sam uložila dane i dane rada, nije bio uzaludan i da ćete nakon čitanja da razmislite još jednom o načinu života koji sada živimo i da se zapitate: „Šta je bilo pre njih? Ko smo bili pre njih? I šta smo jeli pre njih?“ 

Pred vama je gomila laži na koje smo se zadnjih decenija nekako – navikli.

*    *   *

Već dugo se vodi rat u ime Njegovog Veličanstva, Profita. Cilj je da se nametne određana vrsta hrane kao zdrava i poželjna. U toku tog rata, i zdravlje i razum su napadnuti preveli. Stvarnost i istina su se sakrili pred obmanom – a mi smo, kao i u svakom drugom ratu, bili marionete i kolateralna šteta.

Svaki rat mora da ima i ključne ljude, koji će voditi bitke i ostvarivati pobede. Svaki rat ima i one koji će pokušati da ih ometaju.

Nikako ne bi bilo moguće imati dobar rat bez:

  1. Generala, koji će postaviti strategiju za akciju širokih razmera
  2. Stranog plaćenika, uveženog iz daleke, egzotične zemlje, zbog novih veština koje poseduje
  3. Proke-pronalazača, koji će izumeti novo oružje za borbu
  4. Saradnika okupatora, koji umalo da prođu nezapaženi, bez obzira što su jako važni
  5. Pokreta otpora, neuspešnog – ali i potpuno kreativnog i simpatičnog
  6. Šefa propagande, uticajnog čoveka zaduženog za ispiranje mozgova širokim narodnim masama
  7. Frankenštajn-doktora, sposobnog da proizvede nešto monstruozno, što do tada nikada nije postojalo
  8. Ratnog profitera, koji posledice rata dobro unovči, praveći još veću kolateralnu štetu

*    *    *

Pre nego što je počeo rat, hrana je bila čista. Neprerađena, bez hemikalija i aditiva. I sve je (pretežno) bilo u redu.

Dok GENERAL EARL BUTZ nije počeo da priprema bojno polje.

Ko je taj čovek, za koga možda do danas niste čuli, a posledice njegovih ideja i dela pogađeće i vaše praunuke?

Odrastao je u vreme velike svetske ekonomske krize, a svoj strah od nedostatka hrane, pretočio je u krilaticu „Budi veliki ili nestani“. Čvrsto je verovao u nju, kada je došao na mesto Sekretara poljoprivrede u SAD, 1971. Pre toga, od 1954. bio je na mestu asistenta Sekretara.

Jedna od prvih stvari, koju je nekada izgladneli dečak uradio, bilo je da ukine ograničenja vezana za proizvodnju kukuruza. Hteo je što više jeftine hrane, kukuruza i soje, na što većim farmama.

Zvali su ga „Kralj kukuruza“. Podsticao je farmere da gaje što više, a onda ni to više nije bilo dovoljno…

Trebalo mu je puno da bi se osetio bezbednim, pa se krenulo i sa subvencijama za stočnu hranu na bazi kukuruza za velike farme, koje bi proizvodile što jeftinije meso. Po prvi put, samo pre 50-ak godina, krave su umesto trave dobile kukuruz i soju. Povećala se i proizvodnja mleka, zbog visoko-proteinske ishrane.

Poljoprivreda se zauvek promenila. Samo zato što Erl Butz nije odlučio da podrži male porodične farme i nije mario za proizvodnju voća i povrća. Stvorio je višak kukuruza. Toliko veliki višak, da čak i kada su ljudi dobili svoje sledovanje, i kada je stoka bila nahranjena njime – ostalo ga je još mnogo. Bio mu je potreban čovek koji će da reši problem tog velikog viška…

*    *    *

STRANI PLAĆENIK u ovom tekstu je vrhunski vojnik, samuraj “Made in Japan”, posebno edukovan za hemiju. Njegovo ime je YOSHIYKI TAKASAKI.

Kukuruzni (fruktozni) sirup je izmišljen davne 1882. Ali onaj koji industrija danas koristi sa visokim sardžajem fruktoze (HFCS – High Fructose Corn Syrup) nije postojao pre nego što je Takasaki odlučio da umeša svoje samurajske prstiće u ovu priču. Proizveo ga je i patentirao 1967.

I upravo je Butz bio taj taj koji je seo na avion, odleteo u Japan i doneo ovu inovaciju nazad kući, sredinom 70-tih godina. To je bilo rešenje za nenormalni višak kukuruza koji je proizveo.

Problem sa fruktozom je taj što se ne metabiliše isto kao glukoza, već stvara masnu jetru, opasne visceralne masti i jako goji. I do tada, fruktoza nije postojala u ovako koncentrovanom obliku. HFCS je opasan proizvod, pa neki koji su se bavili zdravstvenim problemima koje izaziva kažu da je Takasaki uspeo da se ovim izumom osveti za Hirošimu i Nagasaki.

Tekst o HFCS pročitajte ovde.

Od 80-tih godina visoko fruktozni kukuruzni sirup je preplavio industriju sokova i gaziranih sokova, a zatim se uvukao i u većinu drugih proizvoda (slanih i slatkih grickalica). Butzove gladne oči su bile produkt krize 30-tih, ali mi i dan danas trpimo posledice Butz-ovih gladnih očiju.

Čovek koji je promenio poljoprivredu i ishranu na planeti Zemlji, Earl Butz, je umro mirno i u snu, u svojoj 99. godini života.

*    *   *

PROKA-PRONALAZAČ je Francuz koji se zove Hippolyte Mège-Mouriez. Ni u ludilu ne bih mogla da izgovorim njegovo ime, pa savetujem i vama da ne pokušavate! Zvaću ga u daljem tekstu Proka, pa ćemo ga podneti nekako 🙂

Malo je onih koji znaju da je Proka započeo niz problema, koje je 100 godina kasnije morao da rešava predsednik SAD, Truman.

1870. godine, Napoleon III je „raspisao konkurs“ tražeći zamenu za puter. Valjda mu je dosadio ukus ili besposleni naučnici tog doba, pa je našao način da ih malo razmrda. Proki se upalila lampica, zatvorio se u svoju laboratoriju i pobedio na takmičenju, napravivši margarin.

Proka, na svu sreću ljudi njegovog vremena, nije bio neki biznismen, pa mu je posao sa proizvodnjom margarina propao. Na žalost, pre totalnog finansijskog kraha svog preduzetničkog poduhvata, uspeo je da proda patent holandskoj firmi „Jurgens“, koja je poizvodnju za Evropsko tržište započela punom parom. „Jurgens“ i „Van den Bergh“, drugi veliki holandski proizvođač, posao nastavjaju zajedno, kao „Unilever“ – jedna od i danas najjačih kompanija u svetu za proizvodnju margarina (Unilever je vlasnik mnogih drugih poznatih brendova zbog kojih stvarno treba da kliknete na link!)

Proizvodnja margarina startuje i u USA, gde neke njihove Prokice usavršavaju formulu i proizvod počinje da se probija na tržište – dok „mlečni lobi“ polako počinje da gubi živce.

Pojavio se specijalan valijum da se ograniči živciranje mlečnog lobija: odluka „Margarine Act“ iz 1886. kojim su proizvođačima margarina nametnute ni malo stimulativne takse, porezi i obavezne dozvole. Do 1902. na 80% teritorije USA postojale su određene „margarinske zabrane“, pa je “margarincima” profit pao na trećinu. Zabrane su bile vezane čak i za boju margarina. Maslac je prirodno žut, a margarin „prorodno“ beo. Proizvođačima su zabranili da boje margarin u žuto.

Primetite da je danas i maslac beo, jer ga proizvođači izbeljuju.
Videćete kasnije ko je tu lud i kako su postali ludi!

Oporavak margarinske industrije se desio u vreme Prvog svetskog rata, kada su se smanjile zalihe masti koje su ljudi koristili od pamtiveka pa do tada (loj, maslac, mast, puter).

Kada se rat završio i privreda oporavila, maslac se i dalje prodavao u neatraktivnim velikim pakovanjima, dok su proizvođači margarina počeli da pokazuju talenat za marketing – posebno u delu koji se tiče pakovanja proizvoda. Već do 1950. postojala je gomila margarin-brendova u atraktivnim tubicama i kutijicama.

Zašto velika pakovanja?

Jednostavno – nije bilo frižidera ili kasnije, nisu bili deo inventara većine domaćinstava. Maslac i margarin su tada bili zapečaćeni u velikim kutijama, koje nisu mogle da se otvaraju i tako su se kupovali. Frižider za kućnu upotrebu je izmislio Fred W. Wolf iz Indijane, 1913. godine. Freon je počeo da se koristi između 1920. i 1930. godine. Friz ili odvojeni zamrizivači su se pojavili tek 1940-tih.

Dakle, mala pakovanja, sa manjom cenom, za široke narodne mase nižih prihoda – bio je to savršen potez. Pitam se da li su radili neko istraživanje tržišta? 🙂

U periodu pakovanja u atraktivne kutijice, desile su se još dve stvari koje su išle na ruku „margarincima“:

 

  1. Upotreba jeftinog biljnog ulja u proizvodnji margarina je porasla dramatično u samo 2 godine po završetku Drugog svetskog rata, što je dodatno pojeftinilo proizvod (prvi margarini su se pravili sa životinjskim mastima!)
  2. 1947. dogodila se kriza u industriji mlečnih proizvoda, što je dramatično povećalo cenu putera, a proizvodnju margarina povećalo za celih 58% do 1948. godine

Na kraju, nakon svih pritisaka i čarki, predsednik Truman marta 1950. godine potpisuje novi „Margarine Act“ kojim je stao na kraj oporezivanjima, taksama i posebnim dozvolama.

Proizvođači jeftinog, veštačkog proizvoda su mogli da otvore šampanjac i proslave – i da još više obore cene i zavladaju. Prokin izum je nakon 100 godina od pronalaska došao do svih nas.

U narednih 20 godina, proizvodnja se udvostručila i rasla. Dakle, nema još ni poštenih 100 godina kako smo kao vrsta čuli za margarin, niti ima poštenih 60 godina kako ga koristimo.

A svuda je danas! U grickalicama, u kupovnim kolačićima, pekarskim proizvodima…

Ono što ne treba zaboraviti je i SOJA!

Pojavila se oko 1930. kao hit-novitet iz Kine, pun proteina. Prvu laboratoriju za istraživanje soje je osnovao Henri Ford, a prvi proizvodi koje je razvio su bili plastika i sintetička vuna od soje, da bi napravio automobil koji je bio „skoro ceo“ od soje. Drugi lik, Roger Drackett je od soje napravo ultra-popularan „Windex“ – sredstvo za pranje prozora.

Ni malo ukusno, obzirom da između 1950. i 1960. sojino ulje postaje najkorišćenije ulje u SAD (naravno i za proizvodnju margarina). Mislim da nam je jedina uteha u ovoj priči što pomalo kasnimo za svim ovim “trendovima”.

1900. godine biljna ulja koja čovek danas koristi nisu postojala. Zato danas u proseku potrošimo oko 30 litara biljnog ulja po glavi stanovnika u toku godine. Pitate li se šta li nam radi ta do skoro nepostojeća namirnica?

I OK! Truman je potpisao da Prokino belo blago može na tržište bez daljeg ometanja, ali ZAŠTO su ga pobogu ljudi kupovali?! Ima gadan ukus i lepi se za nepca. Ljudi nisu bili naviknuti na njega. Da, bio je jeftiniji. Ali nije to presudilo.

Presudila je adekvatna propratna priča, za koju se (sve moćnija) industrija pobrinula na vreme!
Ko su ljudi koji su ubedili tadašnje potrošače (čak i one sa visokim standardom) da ovo đubre umesto u kantu za smeće – ubace u svoje tanjire? I kako su uspeli u tome?

Nastavak

14 Komentara

  • Što više ovakvih članaka širiti svim mogućim medijima. Možda shvate da nismo otišli naprijed već u neku drugu mnogo deblju dimenziju.

  • Jedva čekam nastavak:) Dobro si mi “zagolicala” mozak koji se i inače već dugi niz godina buni protiv mnoge “zdrave hrane” i namirnica. Samo, kako da se iskorene navike?

    • Hvala 🙂

      Mislim da loše navike mogu da se iskorene uvođenjem promena, malo po malo. Ima i onih ljudi koji mogu da naprave nagle i drastične promene, ali mislim da su oni jako retki. Većini ljudi “kratki rezovi” ne mogu da prijaju ili drastičnih izmene sprovode kraće vreme i tako gube motivaciju.

      Primera radi, ako se gazirana pića prvi mesec zamene negaziranim sokovima, drugi mesec ceđenim sokovima, a treći čajevima sa stevijom…
      (ovde sam pisala kako se prave http://www.facebook.com/photo.php?fbid=272072846231448&set=a.213614205410646.39028.200995106672556&type=3&theater )
      … za par meseci neko može da se “skine” sa sokova.

      Uz ovo, ceo dan može da se živi “po starom” dok bi samo večera bila “savršeno zdrava”.
      Usvojiti samo ovakve 2 navike za 2-3 meseca je veliki korak (ili neke druge 2-3 navike, naravno – ovo je samo izmišljen primer).

      Nekima će mnogo značiti i ono najočiglednije – kao da više nikada ne kupe paštetu, viršle i salame i počnu deci sami da spremaju kaksiće koji ne sadrže margarin ni sojin lecitin. Radi se o par namirnica, ali je ozbiljan poduhvat ako postoji porodična navika. Teško da bi mogli odmah da “udare na sve”.

      Po meni, bolje je imati i mali, ali značajan projekat – nego nemati nikakav projekat ILI imati ambiciozan koji je sprovođen kratko vreme uz muke.

      Mislim da tek nakon par malih uspešnih projekata, osoba potpuno “ogrezla” u lošu ishranu može da pravi drastične promene, jer tada veruje u sebe.

      P.S. Ni ja sebi ne bih verovala da vam kao dosadašnji agnostik kažem da mi se “bog javio u petak u 15:34h” i da sam sada vatreni vernik… Jednostavno, to bi bilo previše naglo i previše neozbiljno 🙂

      • Hoću da kažem da je veoma često zdrava hrana skuplja od “klsične”, i to vidno! Možda to nije slučajno!

      • Oko ovoga ne bih mogla da se složim. Mogu da napravim i skup i jeftin meni koji bi bio i zdrav i nezdrav. Primer:

        DORUČAK: 3 jaja, veza zelja i jogurt koštaju isto koliko koštaju burek i jogurt.
        UŽINA: 1 jabuka i 1 šargarepa koštaju isto koliko kesica smokija ili čipsa.
        RUČAK: 1 grilovana skuša i cela glavica zelene salate koštaju isto koliko 2 parčeta pice.
        UŽINA: šaka badema i nekoliko paprika koštaju isto koliko čokoladica.
        VEČERA: umesto da stavim kačkavalj i pavlaku na hleb, staviću ih preko 2 veće tikvice.

        Od svega ovoga treba oduzeti i novac koji oni koji žive na prerađevinama daju zimi na lekove za prehlade, bronhitise i gripove. Većina onih koji to ne jedu imaju bolji imunitet.

  • Poštovana, slažem se u većini Vašeg izlaganja s Vama. Pošto živim u studentskom domu i hranim se uglavnom u menzama, zanima me kako početi s načinom prehrane kojeg predlažete, ako uzmemo u obzir ograničen (da ne kažem skroman) studentski budžet? Hvala na odgovoru 🙂

  • Tim istim ljudima (vladi SAD-a) kontrola nafte nije bila dovoljna pa su se 70-tih godina svim snagama bacili na posao da uspostave kontrolu nad hranom. Kao rezultat te vanjske politike nastaju brojni nusproizvodi koji će u budućnosti veoma štetiti svima nama. Visoko fruktozni sirup, GMO semena, mleko koje sadrži goveđi hormon rasta direktno utiču na naše zdravlje, a narušavanje poljoprivredne raznolikosti (poljoprivreda monokultura), prisilna modernizacija poljoprivrede uništava naše male farmere.
    “Hrana je oružje. Ona je sada jedno od glavnih oružja
    u našim pregovorima” – Earl Butz
    Iako će pritisak konzumiranja uvozne hrane ko zna kakvog sastava biti sve veći, trebamo i hoćemo birati šta jedemo.

  • Cekaj, ovaj kukuruzni sirup koristi se svuda? koja mu je oznaka, da citam dekleracije? mada, ne secam se kada sam popila coca-colu ili neki drugi sok…. a i grickalice sam izbacila… jer jednom sam posle kesice cipsa zavrsila u hitnojna sistemima… da l je krompir bio uzegao.. sta je ne znam…

  • “Ko su ljudi koji su ubedili tadašnje potrošače (čak i one sa visokim standardom) da ovo đubre umesto u kantu za smeće – ubace u svoje tanjire? I kako su uspeli u tome?” – ovako se završava tekst, a onda u drugom delu nema više ni reči o tome. Baš me zanimalo da čujem šta se dalje desilo. Zbog čega to niste napisali? 🙂

Leave a Reply