Sam svoj nutricionista

Istorija gojaznosti (2. deo)

Vidi: Istorija gojaznosti (1. deo)

Zar očekujete da znate nešto o zdravoj ishrani i donesite dobre odluke  a da ne znate njenu modernu istoriju?!
Maja 🙂

Josep Goebbels je bio šef propagande u nacističkoj Nemačkoj. I ovaj prehrambeni rat ima svog Gebelsa.

Za propagandu Gebelsu su trebale dve stvari: dobra priča i još bolja podrška Glavne Face. Tada je to bio Hitler. U vreme eksplozivnog razvoja poljoprivrede u USA – Glavna Faca je postala industrija žitarica i proizvoda od žitarica.

Pre nego što vidimo ko je bio Gebels moderne prehrambene istorije, da se osvrnemo malo i na SARADNIKE OKUPATORA i POKRET OTPORA. Prvi su oni koji su doprineli ubrzanom razvoju potpuno novih navika, a drugi oni koji su probali da spašavaju stare tradicije na nove, modernije načine.

*    *    * 

SARADNIK OKUPATORA CLARENCE BIRDSEYE je 1929. ponudio smrznutu hranu javnosti. Tokom svog boravka u severnim krajevima Kanade, video je kako domoroci smrzavaju hranu. Svoju kompaniju za smrznutu morsku hranu osnovao je 1922., da bi več nakon dve godine propao, zbog nezainteresovanosti tržišta.

Tada je razvio novi proces dubokog zamrzavanja i osnovao „General Seafood Corporation“. 1929. godine, za dobre pare, prodao je firmu „Goldman Sachs“-u. Tadašnji problem bio je nedostatak zamrzivača po marketima širom zemlje, što ovu kompaniju nije sprečilo da izbaci 26 proizvoda: smrznuta mesa, grašak, spanać, voće, bobičasto voće, plodove mora i riblje filete.

Kada su se prvi zamrzivači za samoposluge pojavili 1934. godine, većina samoposluga se potrudila da ih odmah nabavi, jer bi sami sebe otplatili jako brzo: domaćice širom zemlje su brzo prihvatile novi trend, pošto nisu morale često u nabavku. Od ovih neprerađenih smrznutih namirnica do smrznutih gotovih jela punih štetnih sastojaka, prošlo je još 20-ak godina.

Prva prerađena smrznuta gotova jela izbacio je na tržište „Swanson“. Unapred pripremljeni “kompleti” za ručak ili večeru, kao što je bila recimo “riba sa graškom”, su bili brzo prihvaćeni, da bi već 1960-tih uz ova jela išli i dezerti. Popularno su ovo zvali „TV Dinner“. Tako se od „Birdseye“ ponude zamrznutih namirnica ili najjednostavnijih jela – stiglo do sledećih reklama:

Clarence svakako nije mogao samostalno da izvrši masovnu promenu navika. Uz smrznuto jelo, bila je potrebna dodatna oprema.

Ovaj problem je rešio drugi SARADNIK OKUPATORA Percy Le Baron Spencer koji je tokom Drugog svetskog rata razvijao tehnologiju, koju će kasnije upotrebiti za mikrotalasnu rernu. Prva rerna ovog tipa nazvana je „Radarange“ i prodata je 1947. godine. Između 1955. i 1967. razvijali su se manji modeli za kućnu upotrebu.

Kraj Drugog svetskog rata je promenio svakdnevnicu žena, koje masovno počinju da se školuju, rade i provode sve više vremena van kuće, daleko od kuhinje. U ovim proizvodima dobile su odgovor za novi problem koji su imale: nedostatak vremena.

 

 

 

 

Da su proizvodi ostali prirodni i zamrznuti, ništa se strašno ne bi desilo. Ipak, trebalo je povećati profit zamenom skupih sastojaka jeftinijim. Čemu cela šnicla, kada u manje kvalitetno mleveno meso može da se doda brašno, soja i aditivi? I puno soli i još “ko zna čega još” da zamaskira ukus bljutavih i jeftinih dodataka.

Po prvi put u istoriji, ljudi nisu imali pojma šta im je natrpano u obrok i šta zapravo jedu.

*    *    *

U isto vreme, u kolevci unakaženih navika koje će se proširiti na ceo svet, zablistala je i jedna zvezda. POKRET OTPORA povela je JULIA CHILD.

Ova Amerikanka nije znala da kuva ni kada se udala, ni kad je otišla u Francusku sa mužem diplomatom. Tamo se zaljubila u francusku kuhinju, toliko drugačiju od američkog bacanja mesa sa krompirima u rernu.  Zapravo, toliko se zaljubila da je uspela da završi najprestižniju školu kuvanja, čuveni Le Cordon Bleu.

Onda je poželela da nauči američke domaćice da kuvaju. Ili još bolje – da nauči ljude preko okeana da jedu pravu i kvalitetnu hranu! Mislila je da može da probudi interesovanje i želju za profinjenim ukusima. 

Vođena krilaticom “Volim hranu koju pravim i pravim hranu koju volim”, objavila je božanstveni kuvar koji je i danas “must have” i imala veoma gledanu TV emisiju “Francuski šef”.

Na žalost, ženama, uveliko navučenim na “TV dinner” iz mikrotalasne, njeni saveti se nisu toliko zalepili za svakodnevni život, koliko su im se prstići zalepili za paketiće smrznute hrane. Pokret otpora je bio neuspešan. Gledali su je dok priprema njen čuveni “Beef Bourguignon” sa Chianti vinom – a glodali “hot-dog” uz Pepsi:(

Kad god sam u kuhinji, kao da čujem užasno iritantan glas obožavane Džulije (ova genijalna žena je imala najiritantnije glasne žice ikada!) kako izgovara: If you’re afraid of butter, use cream.(“Ako se plašiš da koristiš puter, uzmi krem/pavlaku.”). I obavezno dodam još jednu kašičicu 🙂  

Umrla je samo 2 dana pre svog 92. rodjendana, iako je verovatno smazala toliko putera, koliko proizvede jedna veća farbika u godinu dana 🙂 Nije umrla od viška holesterola, ni od srčanih problema.

*    *    *

Poslić vezan za prihvatanje novih veštačkih proizvoda od žitarica je u pravom trenutku započeo Gebels prehrambene industije: ŠEF PROPAGANDE ANCEL KEYS.

Ovaj čovek se (upravo u toku ubrzanog razvoja industrije proizvoda od žitarica i ulja od žitarica, koja do skoro nismo jeli) ubijao decenijama od truda da po svaku cenu pokaže i dokaže kao su masti na kojima smo kao vrsta oduvek živeli, opasne za nas.

Koliko možemo da mu verujemo?

Ako smo već zasnovali nekoliko poslednjih decenija nutricionizma na osnovu njegovog istraživanja, treblo bi da mu verujemo 100% i bez trunke rezerve, zar ne?

Njegova teorija je nazvana „Lipidna hipoteza“ (Lypid Hypotesis). Prvi put je lansirna 50-tih godina, a industrija biljnih ulja i žitarica je bila tu da ga pogura dalje, jer im je savršeno odgovarao. Istraživanje je (navodno) sprovedeno u 6 zemalja i objavljeno je 1953. godine, zahvaljujući čemu se Ancel uslikao za naslovnu stranu „Times“ magazina.

Danas se zna da je Ancel imao na raspolaganju podatke za 22 zemlje, a ne samo za 6. Kako se ostalih 16 zemalja nije uklapalo u njegov grafikon koji pokazuje vezu između konzumacije zasićenih masti i smrtnosti od srčanih bolesti – jednostavno ih je izbacio sa grafikona. Jedna od tih izbačenih zemalja je i Francuska, gde se jede dosta prirodnih  zasićenih masti, a mala je smrtnost od srčanih oboljenja. 

Na dnu grafikona, kao najbolji primeri, našli su se Japan i Italija.

Da, ove zemlje nisu poznate po nenormalnom konzumiranju čvaraka i slanine, ali takođe nikada nisu bile poznate ni po slatkišima i prerađevinama. Imaju i prilično očuvanu kulinarsku tradiciju, sa lokalnim i neprerađenim namirnicama, koju jako cene. Japanski fast-food se pravi od sveže ribe i algi, a italijanski fast-food ima maslinovo ulje, prirodne sireve, povrće i pršute.
Zapravo podaci su sakupljani nakon II svetskog rata koji su ove dve zamlje izgubile! Verovatno da se nisu davili u obilju hrane tada, kao posleratni luzeri?

Kao zemlje najvećeg rizika, navedene su SAD, Kanada i Australija – najveći konzumenti zasićenih masti.

Na samom vrhu “crne statistike” bile su one zemlje u kojima su se jele krofne, testa pržena u dubokom ulju, pomrit i hamburgeri u lepinjama (meso uz belo brašno). Sigurno je da nisu jeli jaja domaćih kokošaka koje slobodno kljucaju i maslac od mleka krava koje su pasle travu, uz gomilu svežeg povrća – to ne prija uz Coca-Colu i sladoled sa karamel prelivom 🙂

I u samom svom istraživanju Keys kaže da je konzumacija zasičenih masti išla ruku pod ruku sa šećerima (prosti šećeri i brašno). Super što ih je uopšte primetio, ali nije super što je zaboravio da ih ozbiljnije uzme u razmatranje i upozori na njih! Šećer mu izgleda nije bio bitan, kao ni činjenica da je 1820. prosečan unos šećera po čoveku bio oko 4.5 kg, a danas je „samo malo veći“ – tričavih 75 kg po čoveku godišnje!

Ni to što su potpuno novi proizvodi preplavili ljudsku ishranu, što se po prvi put počelo sa neumerenom konzumacijom trans-masti i što se stil života promenio preko noći, Ancel-a očigledno nije preterano sekiralo. On je žarko želeo da oduvek prisutne zasićene masti dovede u vezu sa srčanim bolestima, pa nije bilo prostora za takvo nepotrebno šećerno ometanje.

Posledica prihvatanja Anselove propagande bila je da je u zadnjih 80 godina unos holesterola povećan za samo 1%, unos biljnih ulja 400%, a unos šećera i prerađevina 60%. Gojaznosti, dijabetesa i smrtnosti od srčanih bolesti nikada nije bilo više više, a konzumacije maslaca nikad manje…

Na kraju priče, ovaj uporni baksuz (koji je zapravo bio epidemiolog) umire u svojoj 100-toj godini. 

 Šta se još dešavalo dok je propovedano “Jevanđelje po Keys-u”, a pomoglo je širenje istog?

Da li je bilo nevernika koje je pod hitno trebalo spaliti na lomači?

1955. predsednik Eisenhower je imao svoj prvi srčani udar sa 64 godine uz nivo holesterola od 6.3 (tada je granica bila 8, a ne 5 kao sada!). Zapravo, dobro je što ga je preživeo, obzirom da je do tog dana jako voleo džin-tonik, bio lančani pušač i imao Kronovu bolest. Uz medijsku pompu, predsedniku je život spašavan niskomasnom dijetom sa minimalnim unosom holesterola iz hrane. Vrteli su se sa vestima o njegovoj ishrani po TV-u kao Grandovi hitovi po beogradskim splavovima (hteli, ne hteli – uđu vam u uši).  I pored novih niskomasnih hitova koje su mu odsvirali, nivo holesterola mu se peo dalje do vrednosti od 10. Imao je još nekoliko srčanih udara do onog konačnog.

Sve to vreme, “Američka asocijacija za srce” (American Heart Association) je na tri TV mreže aktivno propovedala “po Keys-u” i ubeđivala Amerikance da pređu na dijetu sa što manje holesterola iz opasnih životinjskih masti i koriste “zdrave” margarine, biljna ulja i žitarice.  Da imaju zdravo srce kao Eisenhower, valjda. A tek da ne bude dosadno – Paul Dudley White, lekar koji je lečio Eisenhower-a je bio osnivač “Asocijacije”.

Tih godina, bilo je i stručnih  OTPORAŠA koji su pokušavali da stanu na put ovim novotarijama: John Gofman, Pete Ahrens, Margaret Albrink i Peter Kuo su bili zabrinuti oko prevelikog unosa ugljenih hidrata  i smatrali da ovakvo Ancel-ovo istraživanje nije blizu dovoljnog, da bi se dale ozbiljne nutricionističke preporuke . Jedan od ipak najpoznatijih je bio John Yudkin , profesor nutricionizma i autor knjige “Čist, beo i smrtonosan” (Pure, White and Deadly), koji je upozoravao na šećer i zalagao se za ishranu sa niskim unosom šećera.

Svi su bili ignorisani i ismejani. Bilo je previše rafinisanog suncokretovog ulja i margarina od sojinog ulja da se proda. Oni su smetali.

Sada je trebalo sve ovo i ozvaničiti, da nešto ne krene neplaniranim tokom.

I još malo razraditi nove biznise…

 

Pročitajte poslednji, 3. deo 

14 Komentara

Leave a Reply

×

Like us on Facebook!