Sam svoj nutricionista

Kako sam se napravila na mečku – i vratila u normalu

“Da mi je da imam onu kilažu koju sam imao kada sam prvi put pomislio da sam debeo” – Marko Kon, na svom Facebooku

Biti “mečka” je izuzetno relativan pojam. Nema baš nikave veze sa brojem kilograma na vagi, niti sa BMI (indeks koji pokazuje da li je osoba gojazna). Biti “mečka” ima veze s tim kako smo izgledali celog života, s tim kako se osećamo s kilogramima koje trenutno nosimo i svakako s onim šta smo ranije investirali u svoju figuru (ishrana i sport).

S istim brojem kilograma neko se oseća kao mečka, a neko kao mačka. I oko ovoga se pitamo samo mi – sami za sebe. Svako od nas sam zna kad se oseća lepo, a kada se taj osećaj gubi.

Ako ste kao ja, osoba koja je do 39. godine života bila izrazito vitka, uglavnom se redovno bavila nekim sportom i neverovatno mnogo čitala o ishrani – iza vas bi stajale decenije truda, učenja i prilično dobrih prehrambenih navika.

Zbog takvog životnog stila, ja sam “mečku” definisala prilično oštro i nemilosrdno. Ne kada su drugi u pitanju, već kada sam ja u pitanju. Ne zbog diktata mode, tuđeg mišlenja i bilo čega drugog – već zato što sam ceo svoj život izgledala na određeni način, navikla sam na to i sviđalo mi se.

Ipak, neke neželjene promene ne dolaze naglo i u par meseci. One se dugo i podlo šunjaju iza leđa. Momenat kada vam sopstvena težina po prvi put zasmenta i momenat kad vam pukne film pa tražite “starog sebe” – nije isti. Između ta dva momenta ume da protekne puno vremena. Zato, jedini način da ispričam ovu priču jeste da idem hronološkim redom.

Moja priča će imati tri dela:

  1. Ovaj prvi deo, posvećen je tome koliko je puno vremena potrebno da uvidimo da imamo neki problem. Posebno onaj na koji nismo navikli i nikada ga ranije nismo imali.
  2. Drugi deo priče je posvećen pravilima kojih sam se držala od dana kada sam odlučila da hoču “staru sebe” nazad. Pravila su bila dobra jer sam dobila šta sam htela.
  3. I treći deo je ono što većinu najviše interesuje: kako sam sam dizajnirala svoju dijetu. Obećavam, neću sačuvati ni jednu tajnu za sebe 🙂

Idemo redom, od problema ka rešenjima…

Od mačke do mečke – i nazad

Kada sam 2012. počela blog imala sam 56 kilograma. Ceo život sam imala 55-57 kilograma, toliko fiksnih i stabilnih – da sam bila ubeđena da ću zauvek biti ista. Ili da budem iskrenija, toliko sam to shvatala zdravo za gotovo, da mi i nije bilo tema za razmišljanje. Današnjoj sebi, tadašnja ja izgledam premršavo. Ipak, kada sam prvi put stala na vagu koja je pokazala 59 kg bila sam u šoku. Ne zbog svog izgleda koji je bio OK – već zbog same cifre na koju nisam bila navikla.

Desilo se to sredinom septembra 2016. i upravo sam se preselila. Imala sam tačno 39 godina i 3 meseca. Pričale su mi pametne žene, starije od mene, kako se metabolizam drastično menja oko 40. Ali ako ste u “ceo život sam ovakva” fazonu, nije baš da te priče slušate pažljivo. Ma ne slušate uopšte jer vam tema ne drži pažnju…

Nije bilo ničega misterioznog u tom skoku s 56 na 59 kg, jer sam tada počela da jedem više i to uglavnom u restoranima. Bila sam svesna toga, ali mi je odjednom bilo slatko da ne idem na treninge, sedim za laptopom, radim više, sastančim i klopam.

Ovde je postojala i jedna mala klopka: meni, nekadašnjoj mršavici, koja je bila malčice zavidna na “a la Jennifer Lopez” ženstven izgled, novi kilogrami su se dopali. Bila sam sva u fazonu “Jaooo, vidi! Konačno imam du**!” 😀 Nikakav alarm za uzbunu se nije upalio, čak je bilo i zabavno. Prvi višak je kod mene dočekan aplauzom 🙂

Dodavanje kilograma je trajalo jako dugo, baš onako kako zamišljamo gojenje koje se događa zbog viška unetih kalorija. Zapamtite ovo, bitno je.

Jesen 2016. je bila teška. U novi kraj, koji sam mrzela od prvog dana, dovezla sam i veštačko osvetljenje zbog čega sam prvi put mogla da fotografišem hranu noću – i naravno, kuvam noću. Jedem noću, takođe. Krajem septembra 2016. godine, bilo je poslednje ročište na suđenju i ja sam bila oslobođena optužbe. To je bilo jako stresno, a znamo da stres takođe goji.

Onda je usledio novi stres, lep – ali opet stres: otvaranje firme. Trebalo da počnem s izvozom knjige “Gurmanske veze” u Hrvatsku, BiH i Crnu Goru, kao i da potpišem ugovor sa izdavačem iz Slovenije za slovenački prevod. Za to mi je, kao i za ostale poslove koji su se razvijali, bila potrebna firma. Juri papire, pečat, APR, banka, računi, podseti se kako se vodi administracija za firmu jer sam zaboravila, potpišuj ugovore, počni izvoz knjige, sklapaj još ugovora među kojima je bio i onaj za snimanja “Telegraf Kuhinje”… Na svo ludilo, dakle, došla su i moja prva snimanja. I živi u kraju koji ne podnosiš, nemaj vremena za druženje, radi, radi, radi… 🙁 Sve potpuno sama.

Onako iscrpljena, našla sam rešenje: počela sam da pravim večere kod mene. Ne ponekad, već non-stop. Naravno ništa dijetalno već samo specijaliteti napravljeni za WOW efekat. Onda sam, nakon puno takvih večera, pripremila Božićnu klopu za moju porodicu koja je došla u posetu.

Ustala sam iz kreveta nakon Božića i stala na vagu. Tog 7.1.2017. videla sam šokantnu brojku od 66 kg. Da, celih 7 kg za samo 3.5 meseca!

Ovakav iznenadni skok koji se desio u periodu od sredine septembra do sredine januara nije imalo nikave veze sa prvom pričom o sporom, razumnom i lako objašnjivom gojenju samo od kalorija. Ovo je bilo gojenje od kalorija začinjenih stresom.

Prvi delimični oporavak…

Ujutru 9.1.2017. već sam bila u teretani spremna da vežbam dok se ne onesvestim. Zapravo, ideja jeste bila da samo vežbam. Usladile su mi se moje žurkice uz klopu, navukla sam se na sopstvene večerice – pa sam konstantno razmišljala šta ću sledeće da kuvam i koga da zovem.

U to ime, u teretani sam ostajala i po 2 – 2.5 sata, bez zabušavanja. Logično, od manijačkog vežbanja i ni malo dijete, vaga je u maju 2017. pala na 62 kg. Tada sam postavila sliku u kupaćem kostimu na Instagram i napisala da sam se tokom vremena ugojila i da sam time zadovoljna. Napunila sam 40. i u tom momentu, izjava je bila 100% tačno. Nisam više bila mršavica, ali mi se sviđao novi izgled. Sportskih 62 kg su mi sasvim lepo stajali.

Početkom jula 2017. bila sam zadovoljna. Obustavila sam teretanu jer je problem rešen. Memorija obrisana. Hajde sada da se bavim nečim drugim…

Novi problemi i stresovi

Onda je bilo ono mučno, tropsko leto 2017. U septembru su se izdešavali neki novi stresovi vezani za mesto gde sam živela (poplava).  Nakon toga, umesto da se opustim na kraćem putovanju – imala sam prekid jednog prijateljstva. Da me danas neko pita oko čega je izbila ta rasprava, nije baš da bih umela da kažem – ali desilo se. Po povratku, organizovala sam se brzinom svetlosti – i već 1.10.2017. konačno preselila.

Novi kraj mi je prijao i ceo oktobar sam bila na Adi, danju šetala mog psa, a radila uveče. Kao da je promena lokacije prizvala druge promene – nakon usporenog, pretoplog leta, odjednom je krenulo puno posla i shvatila sam to kao odličan znak.

Za Novu Godinu sam jako želela da budem sama, otvorim šampanjac i samo odmorim. Za taj doček 2018, godine, imala sam 65 kg. Prestala sam da pravim večere s tonom hrane, ali nisam trenirala već neko vreme. Kako sam dalje radila na fotografiji hrane, mešala sam posao sa svojim ritmom i obrocima. Jela sam hranu koju slikam. Ovaj put više nisam rešavala problem – gurala sam ga pod tepih.

U februaru 2018. godine postajem stručni asistent na emisiji “Mr Kitchen” – gde je sve bilo novo i zanimljivo. Uz redovni “probaj, lizni, gricni” nakon završenih emisija… Tokom te zime dodajem još 2 kg na “probaj, gricni, lizni” ali sam ih skinula do kraja aprila, jer sam prosto prestala da se ponašam kao Radoznalo Prase.

U maju 2018. kupila sam biciklu jer je teretana u kraju grozna, a Ada ispred nosa. Ubijala sam 25-35 km na bicikli skoro svaki dan. Ali ovaj put, više nisam mrdala sa 64-65 kg. Bila sam preplanula, u super kondiciji. Moji fino održavani mišići bili su zatapacirani ispod sala, koje je uporno odbijalo da me napusti. Leta 2018. pomislila sam da više nikada u životu neću “ličiti na sebe” jer mi sport, moj jedini lek za nezadovoljstvo izgledom – više ne pomaže 🙁

Tokom leta 2018. odgledala sam prve tutorijale na temu “kako sakriti kilograme garderobom”. Naravno da sam do tih tutorijala sve radila pogrešno, jer nisam umela da se obučem kao žena s viškom kilograma. Na dan kad sam primenila prvi savet izgledalo mi je kao da sam digla ruke od svega… Mislim da sam tada osetila sve ono što osete milioni žena koji bezuspešno pokušavaju da smršaju, ponovo i ponovo… 🙁 Nije dobro. Tačnije – strašno je.

Zato ću u naredna dva teksta o rešenjima problema, pokušati da vam kažem sve čega mogu da se setim, a može da pomogne. A ja umem da budem veoma snalažljiva.

Kada je posao da slikaš hranu…

U jednom periodu, želela sam da slikam sve! I hleb, i sendvič, i burger, i tortu, i kolačiće, i …. ma SVE! I pravila sam sve. Ovaj put, nakon završetka leta 2018. – prestala sam da jedem “hranu za slikanje”. Novo pravilo je bilo da će slatkiši završiti kod prijatelja, kao i slane stvari napravljene u većoj količini.

Bez obzira na ovo pravilo kog sam se držala – moj ritam obroka je bio potpuno poremećen. Od septembra do decembra 2018. postoji jedan momenat gojenja koji ne umem da objasnim. Imam utisak, zapravo da sam od septembra samo radila, radila, radila… I jednostavno se samo lepilo i lepilo. Moguće je da od posla nisam ni stigla da mislim o tome šta se dešava samnom. To vreme mi je baš proletelo…

Dan nakon dočeka 2019. godine stala sam na vagu, izmerila 69 kilograma. To je bilo 13 kg više nego kada sam počela blog, a 10 više nego što stvarno želim da imam.

Shvatila sam konačno: ja sam mislila da sam razmišljala o svojoj težini u protekle 2 godine, ali to niije tačno.

Ja sam samo usputno konstatovala da se tu nešto menja i vršila kratke intervencije koje nisu zahtevale moje suštinsko angažovanje. Ponašala sam se po sistemu “kako ćemo? pa lako ćemo”. A to ne funkcioniše.

To je bilo 2.1.2019. Moj dan “D” 🙂

Prošlo je dve godine i 3 meseca od dana kada sam prvi put videla da moja težina nije onakva kakva je bila uvek i na kakvu sam se navikavala celog svog života. Toliko mi je trebalo da kažem da je bilo dosta.

Naravno, na mom jeziku “dosta mi je” ne znači da sam odustala. Naprotiv – na mom jeziku ovo znači da sam tek sada stvarno ustala. Da ću problem rešiti odmah i zauvek, s početkom od današnjeg dana.

Mačko, reci zbogom Mečki 🙂

Pre tačno 3 meseca uradila sam najbitniju stvar na svetu: shvatila sam da imam problem.

Dopustivo je da se razvlačimo i kilavimo do nekog momenta. I kilavila sam u periodu kada na sve ovo nisam gledala kao na problem, već na slučajnu i prolaznu fazu. Ali kada sam sebi rekla da imam problem, moj karakter je takav da razumem samo jednu komandu:

  • Moram svim silama, svom upornošću, znanjem, tvrdoglavošću koje imam – da učinim apsolutno sve što je u mojoj moći da taj problem pregazim i obrišem. U najkraćem mogućem roku. Jer je sve drugo neprihvatljivo.

Rečeno, učinjeno. Danas je 31.3.2019. godine i uradila sam ono što sam sebi zadala. Skinula sam 10 kg i imam 59.

I naravno da ću ih zadržati. OK je pogubiti se i pustiti uzde iz ruku. Ali samo jednom.

Ovde su 2 nastavka pomenuta na početku teksta…

18 Komentara

  • Gotovo identicnu pricu imam i problem, cak isti broj kilograma je u pitanju. A tek ova uvodna recenica “da mi je sad onaj broj kilograma kad sam prvi put pomislila da sam debela”. Danas je moj dan D. Radujem se nastavku price, nadam se da ce mi pomoci.
    Svaka cast za upornost i istrajnost!

    • Da, samo tu rečenicu je objavio Marko Kon na njegovom Facebook profilu – ne ja 🙂 Mislim da je fenomenalna.

      Od kad sam pustila tekst javilo mi se puno žena koje su oko 40-tih osetile promenu metabolizma – izgleda da se ne bavimo temom dovoljno. Hvala 🙂

  • Željno iščekujem naredna dva teksta jer sam već tri godine u ovom začaranom krugu iz kojeg nikako da izadjem a konstantno dobijam po koju kilu. Rezultat je da sam se za 3 godine (dijeta-opustanje, dijeta-opustanje i tako u krug) ugojila 12 kg, stekla insulinsku rezistenciju i više uopšte nemam ideju kako da smršam trajno. Motivacija mi je skoro na nuli, već tri godine ne mogu da nosim odeću koju bih inače nosila jer pokušavam da sakrijem taj višakkg, koji ne može da se ne vidi. Verujem da će mi vaši tekstovi pomoći da izadjem iz začaranog kruga i konačno vidim na svojoj vagi cifru 65 kg.. imam 33 godine, i veliki me je strah da pomislim sta će biti sa 43 ako nastavim ovako, a znam da ne smem

  • Draga Majo, radujem se tvom uspehu da vratiš kilograme na željeni nivo. Samo posvećenost i upornost daju rezultate. Ali! Treba biti obazriv (ovo se ne odnosi na tebe), previše je pogrešnih i potencijalno štetnih dijeta koju “propovedaju” raznorazni “stručnjaci”, da je teško razlučiti šta je tačno a šta ne. Lično sam probao keto dijetu verujući da je taj način ishrane superiorniji od drugih, da bih se uverio da je to čista glupost i da su stvari zapravo jednostavne. Jedi manje nego što ti je potrebno i to je to. Za sve dijete koje su dale rezultate, jedno je zajedničko – deficit kalorija. Kako to ostvariti, na koji način, e to je, verujem, ono što će nam Maja reći u sledeća dva nastavka. 🙂

    • Pozabaviću se kalorijama u narednim tekstovima (tj. u nastavcima). Ne mislim da su samo kalorije najbolji odgovor na sva pitanja – ali nemogu da se zanemare. Prosto zato što ne postoji drugi “kompas” koji imamo tokom mršavljenja.

      Sem naravno % kalorija iz ugljenih hidrata, koji uopšte ne mora da bude ekstremno nizak 🙂

  • Bravo Majo, odusevila me tolika doza iskrenosti kod tebe, to samo ukazuje koliko si hrabra i odlucna… Reci cu ti samo jednu stvar .. Veliki broj ljudi pa i ja imamo slicne probleme, vise ili manje (ja licno nisam imala bas TOLIKE oscilacije) ono sto je bitno je da si osvestila problem… Ti nikad neces biti MECKA zato sto ces uraditi sve sto je potrebno da budes MACKA… Povremena iskakanja su ok, to samo pokazuje da smo ljudi… Ali se isto tako vratimo u ritam koji nam odgovara… A rekreativnim sportom se bavi uvek i bez pauza, za to nemas opravdanja, pozdravljam te puno

    • Hvala, Natalija 🙂
      I ja verujem da su “povremena iskakanja” posledica promena iz kojih (valjda) treba nešto da naučimo. Sebe, pa ako ima šanse – i druge. Nadam se da ću uspeti u tome… :*

  • Oduvek sam imao odredjeni visak, kako je bilo, ovo sada je jos i ok. Potrebno je vise vezbanja a na stres nije lako uticati.

    Lako je tebi Majo sa ovolikim prijateljicama sa slika, na mene je nekako najjaci utisak ostavila ona iz prvog niza desno u plavoj haljini, ta prijateljica nekako posebno zraci 😉

  • Bravo Majo! Tekst mi je dosao kao kec na 11, posto vec dve godine dobijam polako salo u struku, nakon LCHF sa kojim sam smrsala 35 kg. Polako, opusteno, pa samo jedan kolac, pa danas cu i da doruckujem i da rucam i da veceram, a i gricnucu nesto posle vecere. A kako se salo talozi, tako krecu bolovi u kukovoma, zglobovoma, lose raspolozenje… Nadam se da ce me ostala dva teksta drmnuti, jer zaista ne bih da se vratim na 120kg koliko sam imala pre.

      • Majo, hvala ti na ovim tekstovima i na inspiraciji! I ja imam isti problem, cak i isti broj suvisnih i zeljenih kilograma. Krenula sam sa dijetom, koristim i aplikaciju i super je, pocelo je da daje rezultate. Btw, ti si lepa zena u svim pakovanjima i velicinama, ali najvaznije je kako se covek oseca u svojoj kozi i da li se samom sebi dopada. Svaka cast na rezultatima, zelim ti da ih sacuvas!

Leave a Reply

×

Like us on Facebook!