fbpx
Digresije

Da li stres goji?

Da li znate da i vaš mobilni operater može da vas učini debelim?

Ako pitam „šta nas goji?“, znam da ćete prvo pomisliti na slatkiše. Ili sladoled i sokove. Brzu hranu, lisnata testa i krompiriće spržene u dubokom ulju, sa količinom soli od koje peku usne. I bićete u pravu.

Ipak, da li vam je poznato da i pružaoci usluga mobilne telefonije mogu da nas ugoje? Isto tako efikasno kao Big-mek u pratnji zavidno velikog parčeta Rozen-torte.

U sred leta, dok gomila svežeg povrća stoji na pijačnim tezgama, dok se „krećemo puno i jedemo zdravo“, malo neželjenog druženja sa službom reklamacija i cupkanja po filijalama, može napraviti drastičnu razliku u tome koliko lako zakopčavamo pantalone.

 

U praksi to izgleda ovako:

1) Odlazite u poslovnicu svog mobilnog operatera da izvršite prosto-proširenu operaciju. Možda (i samo možda) je osoba kod koje se prvo ispraznio šalter primljena preko „konkursa za Kumovu Svastiku“, ali ipak očekujete da razlikuje miša od tastature i izvrši par uobičajenih komandi koje može čuje od klijenata. Uz smeškanje gore opisane savršeno ljubazne mlade dame i njenu izjavu da je sada sve sređeno prema vašem zahtevu, napuštate poslovnicu ubeđeni da je uradila ono što ste tražili od nje. U tom trenutku ne znate da je intenzivno smeškanje i jedino znanje koje dotična poseduje.

2) Prolazi vreme, a onda sasvim slučajno, otkrivate ono što niste ni sanjali da može da se desi: ljubazna mlada dama ipak ne zna da čuje i procesuira vaš zahtev. Ni u svojoj glavi, ni na računaru. Zna samo razliku između „širok osmeh“ i „osmeh light“. Pobesnite u razumnoj količini. I u još razumnijoj količini vam skoči nivo kortizola, hormona stresa. Sem što vam srce ubrzano lupa, vaš mozak počinje da vapi za još kiseonika i glukoza preplavljuje krvotok da vam da još energije. Ljudski organizam tako funkcioniše i to je način da se pripremi za „bori se ili beži“ reakciju na stres. Kao civilizovan i moderan čovek, nemate gde da iskoristite tu energiju. Nemate koga da bijete, nemate na koga da bacite koplje, niti ste u mogućnosti da pripadnika suparničkog plemena jurite par kilometara kroz stepu. Otvarate laptop da vidite koja je procedura za žalbe, a za to vreme vaše telo neiskorišćenu energiju uskladišti kao mast. I upravo ste postali malo zaobljeniji nego što ste bili kada je ova priča počela…

3) Kao fino vaspitana osoba, sročite pismo koje počinje sa „poštovani“ i biranim rečima objasnite svoju situaciju. Automat vam odgovori da ćete odgovor čekati 15 dana, a možda će tražiti da dopunite podatke, pa će potrajati i duže. Činjenica je da pojma nemate šta to znači „dopuniti podatke“ u situaciji jasnoj kao dan i šta neko ima da „uključuje sve relevantne službe u proces konsultacija“ za ispravljanje očigledne greške Kumove Svastike? Ono što sigurno znate je da vas ta greška košta i da su vas zbog (valjda i nadamo se) slučajne brljotine, lupili po džepu. Kortizol ponovo skače. Nabacite još jedan santimetar sala oko struka i čekate…

4) Prolaze 4 dana. SMS stiže na vaš broj. Na njemu piše da je služba reklamacija uzela u razmatranje vašu žalbu i da će vam odgovoriti za 15 dana. Uz duboku koncentraciju i napor iz petnih žila, pokušavate da se setite časa matematike na kome je 15+4 i dalje jednako 15. Naredna doza kortizola koja se zaletela u vaš krvotok je posledica saznanja da se u svim osnovnim školama ne predaje ista matematika. Vas su učili da je 15+4=19, a ovde neki ozbiljan svet (koji ima timove, procese, konsultacije, ozbiljno razmatra i blagovremeno odgovara), zna da je 15+4=15. Dok se intenzivno ljutite na oca i majku, jer su vas slali u loše škole, dobijate jedan račun na kome „vrišti“ greška koju je napravila Kumova Svastika. Prva rata posledice je u vašim rukama. Popuštate kaiš za jednu rupu…

5) Jedva zakopčate svoje omiljene farmerice, dok vam novostečeno salce kipi iz istih, i uputite se u poslovnicu. Menadžer nije tu i niko nije zamenik. Objašnjavate problem i kažete da je tu nastao. Baš tu, na susednom šalteru – na ovom kompjuteru pored vas. Potvrđuju da imaju zapisano da ste bili i zašto ste bili. Samo što nije „obrađeno do kraja“. OK! Konačno osetite malo optimizma!. Nije bilo, ali sada može da bude? Piše u sistemu da je još tada bilo traženo ovo što tražite i danas! Može da se sredi, zar ne?!

NE, NE MOŽE!!!

Jer vaša ideja da na istom mestu gde je Kumova Svastika zaboravila da još dva puta klikne mišem, neko sada sme to da uradi, nema utemeljenje u razumnom i logičnom razmišljanju. OVI OVDE nikako NISU OVLAŠĆENI da to urade! Za tako nešto moraju da čekaju „One-Koje-Morate-Čekati-Najmanje-Petnaest-Dana“ (šta god značilo „15 dana“). Samo ONI TAMO smeju da vrše magijski ritual ispravljanja grešaka. Zbunjujući mentalni napor i intenzivan fizički rad za računarom, potreban za otklanjanje grešaka, nije u opisu radnog mesta! Ali zato možete rukom da napravite zapisnik pa će ga oni poslati u službu reklamacija.

Sve što imate snage da kažete je: „A onda će mi se javiti za 15 dana?“, i gledate lice službenice koje blista od sreće jer ne mora da vam objašnjava proceduru.

6) Nakon 20 dana, konačno stiže dugo čekani odgovor od službe reklamacija. Napisali su vam baš, baš sve – što ih niste ni pitali. Pritisak vam opet skače i kucate odgovor: „….to vas zapravo nisam ni pitala. A sada mi, molim vas, odgovorite na MOJE pitanje….“. Pošaljete pismo. Nakon par minuta stiže odgovor: „Služba reklamacija će vaš zahtev uzeti u razmatranje i obavestiti vas za 15 dana….“. Da li treba da pominjem nekoliko stotina grama sala koje se upravo zalepilo za vaš stomak i bokove? Ko vam je kriv što ste im klijent i niste štedeli na vreme za liposukciju?

7) Potpuno očajni, par dana pred još jedan račun, koji ne treba da postoji ili bar ne u tom obliku kakav će vam stići, obratite se svom prijatelju Google-u. I on vam, uz jutarnju kaficu, saopšti da niste tako posebni kao što mislite. Vi ste samo jedna ribica u moru. Odjednom shvatate da kod vašeg mobilnog operatera mnogo ljudi ide kod Kumove Svastike! Tamo se ništa ne otkazuje. Tamo niko ne sme da ih napusti. Tamo su svi zaposleni ili Kumove Svastike ili im je rečeno da moraju da rade kao da su Kumove Svastike?!

Još uvek ste bez rešenja. Malo ste se izduvali i malo vam je pala energija da se borite za svoja prava sa aparatom koji šalje automatske odgovore u vaš Inbox. Platili ste račune koji nisu ni trebali da postoje ili bar neko očekuje da ih platite, jer vam ih je uredno poslao (P.S. osobe koje rade na slanju računa nikada nisu Kumove Svastike!).

Sa par kilograma viška, nagomilanih od nerviranja i stresa, tražite na internetu novu dijetu i krišom bacate pogled na oglase u kojima prodaju već dresirane golubove pismonoše.

Ko vam je kriv kada mislite da je za priču preko mobilnog telefona dovoljno samo da izaberete tarifu i redovno plaćate svoje račune?

 

Tekst sam napisala sredinom leta 2011. kada sam sve ovo i doživela… 

3 Komentara

  • Majo, prvo da kazem da su tekstovi sjajni. Dopada mi se sto si brutalno iskrena i direktna. Danas (19.01.2013.) sam otkrila tvoj blog i citam sve od pocetka, mesec po mesec. Na svaki tekst imam komentar, ali o tom-potom.
    Ok, nakon ovog teksta stvarno me zanima da li postoji nacin da se borimo protiv svakodnevnog stresa? Da li se flegmatici radjaju ili postaju?
    Kako ti resavas ovaj problem?
    Ako ikad stignes ili zelis da odgovoris unapred zahvalna.

    • Hvala, Mirela 🙂

      Mislim da se flegmatici rađaju. Ja sam tipičan sangvinik. Mogu da iskuliram 100 puta i to najčešće zato što mi nešto nije dovoljno interesantno da bih reagovala.
      Ali kad se iznerviram… uh 🙁

      Ono što znam da sam “fizički” tip i da na mene ne deluju klasične metode relaksacije (masaža, spa centar, zen budizam) 😀 Unervozim se još više.
      Naporan trenig deluje, ali ono što uvek može da me vrati u normalu je plivanje.
      Kuvanje takođe pomaže kad sam pod stresom i uznemirena, ali ne kad sam besna kao ris.

      Mislim da svako mora da pronađe svoj lični ventil 🙂

  • Ja sam neki dan radila nalaze (zbog peruti, vjerovali ili ne) i povišen mi je hormon stresa… Inače student sam (na jednom od težih fakulteta) i nemam vremena previše za sportske aktivnosti (iako sam se čitav život do unazad dvije godine kad sam počela studirati bavila sportom rekreativno)… Uvijek sam bila tu negdje na granici sa debljinom(inače sam emotivna osoba, tako da sve živo utiče na mene i diže mi pritisak).. Ne gojazna, ali na granici.. Sada imam viška nekih 5 kg (iako bih voljela da skinem i 7), ali pojma nemam šta da radim… Eto nisam ni znala da se od stresa deblja do sad :/ Ikakav savjet kako da promijenim radne navike? (P.S. Mislim da mi je ishrana solidna… Ne jedem fast food… Isključivo hranu kući i bez slatkiša većinu vremena)

    Hvala unaprijed na izdvojenom vremenu

Leave a Reply