Digresije

Anoreksija: istinita priča iz mog inbox-a

Visoka sam 170cm a težina varira. Recimo da je u poslednje vreme oko 56 kilograma. Izgubila sam menstruaciju pre pola godine. To se desilo nekoliko meseci nakon što sam spala na 48kg. Težinu sam vratila ali i dalje imam problema – pila sam dve hormonske terapije i kad prestanem da ih pijem nemam više ciklus.

Ana, 22 godine  (10. 11. 2012.)

ana

Dugo se borim sa poremećajem ishrane. Ne mislim da je to anoreksija ili bulimija – nije dotle došlo – ali jeste neki poremećaj ishrane. Zbog toga imam i problema sa hormonima već godinu dana. Drugi kažu da nemam višak kilograma a ja sam sam ubeđena da imam 10kg viška.

Čim pojedem mrvu nečega sto ja smatram “gresnom” hranom užasno me grize savest, ne mogu da se fokusiram ni na šta, imam osećaj da sam upropastila taj dan – uspaničim se i prejedem nezdravih gluposti. Onda sutra i narednih par dana ne jedem ništa da bih se osećala psihički stabilnije i bolje. Zatim se opet prejedem…

Pošto me ne grize savest kada jedem hranu sa kojom može da se uđe u ketozu, a takođe verujem da ce mi takva ishrana pomoci da se rešim napada gladi i potrebe za prežderavanjem slatkisima a ipak me drzati sitom – ketoza mi deluje kao jedino rešenje.

MAJA: Tražim da mi napiše šta jede jer želim da vidim crno na belo šta znači “prejedanje” za Anu. Ne verujem joj da se prejeda.

Ana: prvi jelovnik (5.12.2012.)

Primetices da jedem očajno. Ne kuvam i ne trudim se oko hrane. Ja prema hrani gajim mržnju i ja se nje plašim. Čak i kada jedem sirovu tikvicu zamišljam kako mi se to lepi za zadnjicu i osetim nervozu i bes prema sebi. Jedem bukvalno stojećki, uspaničeno i brzo. U tome ni malo ne uživam i trudim se da me niko ne vidi dok jedem.

Za druge mogu i 5h da kuvam a za sebe ne mogu. Odlažem obrok koliko god mogu – dok ne osetim vrtoglavicu i bolove u stomaku – a onda uzmem na brzinu nesto što je pri ruci. Nekad prodjem i 3-4 ciklusa vrtoglavice, bola u stomaku i mučnine od gladi u toku dana – da bih tek uveče jela jer ne mogu da zaspim gladna. Nekad me 4 ujutru probudi neopisiva glad i bol u želucu. Onda polu svesna ustanem, odem do kuhinje i jedem nešto što ne bih trebala – najčešće crni hleb ili ovsene pahuljice uz jogurt.

Trudim se da vežbam svaki dan koliko mogu a uglavnom to bude 4-5 puta nedeljno. Teram sebe na to i onda kad nemam volje. A svake sekunde mislim samo na hranu i na to koliko sam jela, kako treba da smršam, koliko ću jesti do kraja dana, kako nisam dovoljno vežbala, kako nisam dovoljno šetala… Zbog ovoga više ne učim kako treba, izbegavam izlaske jer sam sebi debela. Jako sam neraspoložena. Imam sve više problema u vezi s dečkom, ali i sa roditeljima.

Prosle nedelje sam pisala šta sam jela i poprilično me je sramota tog spiska. Ja sam svaki dan jela previše – a povremeno sramotno previše. Kad prekršim neka svoja pravila ishrane to me psihički jako porazi i onda samo na hranu mislim, i unervozim se, i nastavim do kraja dana da jedem kao krme…

Ana 900 kalorija

Čim jedem – ja puknem. Nesto u meni pukne. Do nedavno, kad sam jela više, povraćala bih na silu ili se kljukala laksativima. Ali to već par meseci ne radim. Ako primetim da sam jela previše pijem često bensedine ili nesto drugo za smirenje.

MAJA: Cifru od 950 su “izvukle” kalorije iz ona 2-3 dana sa slatkišima. Bez toga Anin prosek po danu bi bio samo 750 kalorija. Računam da je njen bazalni metabolizam 1360 kalorija i da bi trebalo da jede makar 1800 pošto i vežba. Pitam da li bi mogla sebi da napiše dijetu sa 1600 kalorija od namirnica kojih se ne boji i da je pregledamo zajedno. To je ipak manje od 1800 koje su joj potrebne.

Ana: istina o kalorijama (15.12.2012.)

Ja sam mislila da mnogo vise jedem! Sad kad ovo pogledam deluje tako malo u odnosu na ono koliko bih trebala i kako drugi ljudi jedu. Ipak, i dalje imam problem sa svojim odgovorom tebi. U mojoj glavi to izgleda ovako: ako sam ja ovako debela sa 900 kalorija dnevno, kolika ću tek biti sa 1600?!

Sada verujem da je sve već odavno van moje kontrole. Ja zaista ne mogu da iskontrolisem tu depresiju koja se javlja nakon jela. Puno puta mi se desilo da sam večerala nesto normalno i zdravo pa zbog toga nisam htela da izadjem iz kuće. Osecala sam se debelo. Jako mi je neprijatno od mog tela i uvek se trudim da ga sakrijem i upakujem. Radim neke jako čudne stvari – kad sam na predavanju uvek stavim jaknu i torbu u krilo da mi se ne vide butine. Kod kuće uvek sedim pod ćebetom da ne vidim svoje noge jer osecam anksioznost kad su mi one izložene.

Kada sam imala 49kg osećala sam slobodu i nisam se više krila. Ja sam sebi tada super izgledala. Nisam imala snage ni da šetam ponekad i toliko sam bila izmorena da sam mislila da ću umreti. Ali sam prvi put u životu opušteno nosila uske pantalone i kratke suknje. I prvi put sam prestala da mislim o dijetama i hrani – a to je bio tako oslobađajući osećaj. Valjda zato tako silno želim da opet imam tih 49kg. Izgleda da sam ih povezala sa slobodom.

Moja drugarica kaže da sam tada izgledala užasno mršavo i obolelo i da su je ljudi pitali da li ja bolujem od nečega i da je bilo neprijatno u mojoj blizini. Iz nekog razloga koji ni sama ne razumem – ja i dalje u to ne mogu da poverujem.

Čitala sam ovih dana prvi put u životu o simptomima anoreksije i shvatila sam da radim skoro sve od navedenog: imam užasan strah od gojenja, grižu savesti svaki put kad jedem, osećam da nikad nisam dovoljno vežbala, da sam uvek previše jela, mislim da sam debela, ne jedem u društvu, krijem se kad jedem jer me je sramota što jedem. Imala sam čak i napade panike nakon jela. Nemam menstruaciju, osećam cesto bolove u stomaku i vrtoglavicu…

Pročitala sam i da ljudi s anoreksijom obicno unose oko 600-800 kcal dnevno. Ja sam mislila da sam ja daleko iznad toga ali sada vidim da sam tu negde. Naglu promenu sa 900 na 1600 ne bih podnela – stvarno to mislim. Ono koliko mogu trenutno je mozda 1200 dnevno – ali samo da bude sa malo ugljenih hidrata. Možda mogu za pocetak da jedem samo hranu od koje ne osećam toliki strah i grižu savesti? I da odem kod psihologa.

MAJA: Dogovorile smo se da pošalje svoju dijetu koju bi sama sastavila od namirnica kojih se ne boji – a da ja onda ubacim sugestije tamo gde može bolje.  U narednom pismu mi nije stigla dijeta od obećanih 1200 kalorija. Moji komentari na slici koja sledi su u plavoj boji.

Ana: sama svoj majstor (25.12.2012.)

Majo, evo mog pokušaja neke zdravije i normalnije ishrane. Trudila sam se da nađem tačne nutritivne vrednosti i da to lepo izračunam. Pravila sam ishranu za 4 dana s namirnicama koje inače mogu da jedem.

Ana 1000 kalorija i ispravke

Verujem da će mi biti potrebno par meseci da takav način ishrane postane svakodnevnica, ali mislim da sam već malo napredovala u tom pogledu. Ovog meseca sam pokušala da unesem više esencijalnih masnih kiselina. Izgleda da je upalilo jer mi se vratila menstruacija 🙂

MAJA: Obećala je da će se držati dijete koju je uradila za sebe. Moje dopune bi trebalo da joj na ovih 1000 kalorija donesu još 200-300. Složile smo se da je njena lična dijeta minimum ispod koga ne sme da ide dok sazna gde je prava pomoć – jer je ovo što smo nas dve uradile samo prva pomoć. Nismo rešile problem – već samo našle način da ostane na nogama dok ne potreži adekvatan savet.

Ana: dozvola (10.1.2013.)

Ni malo mi ne smeta da objavis post. Možda sam ja dobar primer baš zato jer sam na granici i konstantno menjam uloge. U jednom trenutku sam srećna i ambiciozna devojka puna volje za životom, a u drugom osoba koja samo misli o hrani i ne vidi svrhu i zadovoljstvo ni u čemu ako nema 49kg. Nemam problema sa otkrivanjem bilo kojih detalja iz našeg dopisivanja, sem imena i prezimena.

Ne mogu da me pogode komentari na taj tekst. Ako se nađe neko ko želi da kritikuje moje razmišjenje i postupke – to može da radi samo zato što ne razume kako sve ovo izgleda. A meni će biti drago što ne razume – jer će to će značiti da sa ovim nije bilo baš nikakvog kontakta i iskustva.

Hoću da napišeš još nešto: ovakvo ponašanje uništava i odnose sa ljudima. To je usamljena borba. Imam užasnu krizu u svojoj vezi i mislim da se neće dobro završiti, mada mi je jako stalo do njega. Pogođeni su i moji roditelji zbog mog ponašanja. Od veselih i pozitivnih ljudi postali su tmurni, apatični i ubeđeni da ništa nema smisla. Najgore od svega je što je moja opsesija hranom uništila i veliku ljubav koju je moj dečko imao prema meni – i unesrećila moje roditelje.

eating-disorders

Priča o ovom teškom poremećaju ishrane je bila nastavljena – pročitajte i tekst “Beg iz zamke anoreksije: postoji neko sa kim možete da pričate o tome”.

.

34 Komentara

  • Bas sam sinoc gledala emisiju na Studio B o anoreksiji. Steta sto je nema na yt. To su bas strasne stvari koje ti ljudi prozivljavaju.
    Iskreno se nadam da je devojka potrazila pomoc i od lekara, psihiloga i da je uspela da se zaleci.

    • Probaj da pretražiš prema imenu voditeljke – Danijela Šegan. Obično voditelji imaju svoje YT kanale.

      Što se Ane tiče, možda i odluči da se uključi u komentarisanje – ne znam. Sve ovo je bilo jako teško za nju.

      Juče smo se malo više dopisivale zbog ovog teksta – eto mogu da kažem da je i dalje s dečkom (pregrmeli su krizu). Našla je način da se kontroliše tako što svaki dan sabira kalorije i na taj način pazi da nikako ne padne ispod 1200. Ima redovnije obroke i osećaj kontrole kada računa – ali i “matemetički dokaz” da nešto radi (ne)ispravno. Kontaktirala je i stručna lica. Ciklusi su redovni i mnogo bolje zvuči.

      Inače, ne znam koliko vam je poznato da su žene u logorima i na Golom Otoku gubile ciklus zbog izgladnjivanja i stresa, a onda se vraćao u normalu kada ponovo žive normalno. Gubitak ciklusa ume često da bude jedan od prvih simtoma izgladnjivanja (naravno nije uvek to u pitanju, ali treba obratiti pažnju).

  • Drago dete, meni se sad plače.
    Simptomi poremećaja u ishrani su slični: izgladnjivanje, prejedanje, griža savesti nakon toga…samo, neki od nas zaista imaju prekomernu težinu, a neki eto vode borbu sa zamišljenim protivnikom.
    Ili to radimo u oba slučaja, borimo se sa hranom i sami sa sobom.
    Neće tebe niko osuđivati što imaš problem, pa ne osuđuju ni mene što sam debela, ili je to možda trenutno “društveno prihvatljivije” s obzirom na moje godine.
    Ja pokušavam, nekada uspevam nekada ne, da se pridržavam Majinih zaista najdobronamernijih saveta, idem ovako debela da vežbam i samo pazim da ne izdahnem na traci za trčanje 😉 ali svaka pomoć, pa i ona najstručnija i najbolja neće imati svrhe dok ne naučimo da pomažemo sami sebi.
    I pre svega da same sebe ZAVOLIMO.
    To pokušavam, dokle ću stići videćemo.
    Želim ti da zavoliš sebe makar onoliko koliko te voli tvoja porodica i tvoj dečko.
    I da istraješ.
    Veliki zagrljaj,
    Tamara

    • Draga Tamara,

      Puno ti hvala. Čitam sad ovo što si ti napisala, i poželela sam da ti odgovorim. 🙂
      Slažem se sasvim da smo sami sebi najveća pomoć, da moramo zavoleti sebe prvo, pa onda sve ostalo. 🙂
      Ja sam u jednom periodu dugo imala oko 51kg, malo sam jela, jer mi se nije jelo, bila sam pretrpana obavezama i nije mi teško palo da gladujem, i to sam iskoristila. Sećam se da sam se gledala u ogledalu, i mislila kako nisam sebi više debela… ali sam onda pomislila kako nemam mišiće, kako nisam zategnuta, kako nemam obline, kako ovo, kako ono.. kako nije dovoljno, mora bolje, nije dobro. I samo sam počela da plačem.
      Tako da, da, kad lepo sednem i realno razmislim, slažem se sa tobom, određena brojka na skali mi neće sigurno doneti ogromnu ljubav prema sebi, samopouzdanje i večnu sreću. 🙂
      Ako se zaista osećaš tako kako si napisala da se oećaš nakon unošenja određene hrane, verujem da ti je teško, da se mučiš ponekad i da imaš problem. Volela bih da mogu nekako da ti pomognem.
      Ne mislim da ako imas višak kilograma odmah znači da nemaš neki oblik poremećaja ishrane, poremećaj ishrane je psihičko stanje, a ne broj koji vaga pokaže.
      Ono što mogu da ti kažem je da smatram da se od Maje stvarno može naučiti sve o ishrani, kako, koliko, kada, kako ako hoćes da smršaš, kako ako hoćes da ostaneš iste kilaže ali da se zdravije hraniš, kako ako treba da nabaciš mišiće, svako može da nadje sve što mu treba. 🙂
      Samo je pitanje kome šta prija. Ako si shvatila da tebi prija recimo LCHF, i zeliš da ti takva ishrana postane stil života, onda mislim da treba da pokušaš da se toga što Maja piše pridržavaš koliko možeš, da daš sve od sebe,zaista sve od sebe, ali bez nekog određenog cilja, bez toga da sebi zadaš da MORAŠ toliko i toliko kg da imaš do Nove Godine, jer smatram da takvi ciljevi mogu izazvati anksioznost, nezadovoljstvo, i samo pogoršati stvari. Ako se zaista budeš pridržavala toga što Maja piše, vremenom će, sigurna sam, doći i taj gubitak kg.
      To je ono što ja sad pokušavam. Jedi zdravo, jedi dovoljno, računaj ako će ti pomoći. Pazi da ne budes gladna, ako budeš gladna veće su šanse da ćes se prejesti slatkiša itd.
      Ovo ti pišem, jer si napisala da imaš problema sa prejedanjem, a sa time se i ja sad borim. Ali sada se borim sa stvarnim, nepotrebnim prejedanjem, a ne sa onim što ja smatram prejedanjem. 🙂
      Došlo je do toga tako što sam u jednom momentu počela da povraćam namerno ako bih jela više nego što želim. To je prvo bilo retko, pa češće… I onda su količine hrane kojima bih se prejedala postajale sve sveće. Tako da sam za jako kratko vreme prešla iz faze gde sam jela premalo i gladovala po ceo dan, u fazu gde sam se prejedala zaista ogromnim kolicinama hrane svaki dan, jednostavno sam imala osećaj da ne mogu da stanem kad krenem da jedem, kao da sam u nekakvom transu.
      Pojela bih ceo hleb, dva snikersa, ceo porodični sladoled, dva cipsa, pun tanjir ovsenih pahuljica, bananu, jabuku, kesu badema recimo, i onda to sve povraćala. Shvatila sam u jednom momentu da sam na neki čudan način zavisna od prejedanja. Onda sam probala da jedem dovoljno, kako ne bih gladovala, i mislila sam da će želja za ogromnom količinom junk food-a stati, ali to se nije desilo.
      Ono što je meni pomoglo, pa su moja prejedanja postala ređa, i mnogo manja količinski, jeste to da kad bih pojela svoj normalan i zdrav obrok, i počela da osećam želju da nastavim da jedem, ja sam znala da ja imam moć da je ignorišem. Pokušala sam da se ne uspaničim, da ne reagujem emotivno na te misli o ogromnim količinama hrane, da se ne iznerviram, da ostanem smirena.
      Mislila sam o tome kako bi bilo lepo da SAMO JOŠ OVAJ PUT odem po ogroman sladoled, picu, čips, pojedem to sve, i onda povratim, mislila sam o tome satima, ali nisam radila ništa po tom pitanju. Samo sam pustila te misli da teku, ‘slušala’ sam ih, i to je to… jer sam znala da, realno, te misli nemaju moć da pokrenu moje mišiće i nateraju me da pojedem tonu hrane. Počela sam da tretiram prejedanje kao zavisnost. Bilo mi je jako teško u početku, jako teško, i jako čudno. Ali prošlo je samo malo vremena, a moja prejedanja su mnogo ređa i mnogo manja.
      I dalje ja to radim, ali sad je u pitanju neuporedivo manja količina nezdrave hrane, i mnogo su češći zdravi obroci u mojoj ishrani.
      Svaki dan kad uspem da jedem više zdravih obroka, učim, uradim vežbe, i ne prejedem se slatkisima koji mi realno nisu ni potrebni, ja osetim kao da sam dobila jednu mini bitku. 🙂
      Moje mišljenje je, i uvek će biti, da ako nekome smeta određeni broj kg na sebi, i ako može da ih skine a bude zdrav i snažan i dalje, on ima pravo da na tome poradi, naravno, na zdrav način. 🙂
      Ali sam svesna sada da se pravi rezultati dobijaju polako, pravilnom ishranom, vežbom, višegodišnjim trudim, i to su oni rezultati na koje ćemo biti ponosni.
      Izgladnjivanje ima dva puta : ili da počneš da jedeš, ili da završiš u bolnici, trećeg nema.
      Meni psihički i dalje prija da sam gladna, ja se osećam čisto, puna života i energije kad ceo dan ne jedem, ali sada sam sada svesna da je to simptom mog problema, nešto što treba da nestane, a ne nešto savršeno i čisto čemu treba da težim.

      Hvala ti još jednom, želim ti puno sreće, takođe da zavoliš sebe bezuslovno :), i da i tvoj problem što pre nestane.

      • Da, dok sam razmišljala o tome i čitala šta si napisala, u pravu si, mi smo zavisnici. Foodomani, da se našalim malo.
        A sve što imam da ti odgovorim je sledeće: <3

    • Ovo mi je trebalo pre 6 meseci. Ja sam imala 64 kg na 177 cm. A onda sam za 4,5 nedelja imala 44kg. Niko mi nista nije govorio. Unosila sam 325kalorija dnevno. Tata me je spasio i odveo u bolnicu za 15. rodjendan. Zahcaljujuci njemu sam sada ziva.

  • Od svoje 28me do 32ge godine bila sam motka, 40 kilograma je bilo najviše što sam imala. Meni bilo lepo. Onda me je drugarica uhvatila za ruku i odvela kod psihijatra, žena mi je rekla : ‘Ili ćete početi da jedete, ili ćete završiti iza rešetaka’. Reč je o bolnici Laza Lazarević. Usrala sam se! Tada sam shvatila da imam problem kog nisam bila svesna. Dobila sam upute za sve lekare, endokrinoga, štitna žlezda je već počela da me guši.. Da skratim, bilo je mučno, teško, najveća sreća je bila kada sam se ugojila 1 kilogram nakog godinu dana. Bojala sam se da ne tavršim ‘iza rešetaka’. To mi je bio motiv. Uspela sam i zahvalna sam doktorki koja me je tada lečila, sve je bilo u glavi.
    Nakon par godina sam išla u Palmotićevu u posetu drugarici koja je tamo ležala. Sa njom u sobi su bile tri mlada devojke. Pitah je šta je sa njima pa tako mlade leže na psihijatriji po par meseci. Rekla mi je da boluju od anoreksije ili bulimije i da im je jako teško.
    Možda sam surova, ali neka ti ovo bude opomena da ne završiš na ovakvom mestu, doživiš najstrašnije iskustvo u životu.
    Idi kod psihijatra, molim te!

  • Draga Ana,
    ako citas ovo a znam da hoces, procitaj i ovo.
    Iste sam visine kao ti, istih godina i imala sam 49 kg.
    Uzas. Nigde dupeta, lice sivo, koza opustena, osusena… nisam mogla da se pokrenem. Snage nigde.
    Uspela sam, jedva, da se ugojim na 54 i presrecna sam.
    Znas kakvo dupe imam?
    TAMAN. A zategnuto.
    Imati dupe ne znaci da imas salo.
    iMATI DUPE JE LEPO.
    Mozes imati i divnu guzu od misica, vidim da volis da vezbas, baci se na cucnjeve, imaces vitko i zategnuto telo koje izgleda preseksi a usput ces izduziti misice i delovati izuzetno vitko.
    Hrana moze biti ili prijatelj ili neprijatelj, Izaberi onu koja ti je prijatelj, ta zdrava hrana ce ti pomoci da budes lepa, zgodna, zategnuta i zdrava.
    Ja nisam ni bila svesna kako sam izgledala sa tih 49. Ispijena, kao narkomanka, bez ikakve zelje za zivotom.
    Tek sad vidim koliko u stvari nisam imala energije i volje.
    A i moj decko je odusevljen mojim izgledom od kad sam pocela da vezbam i dodala par kg.

    Ne bezi od hrane – pobedi je.
    Sa srecom.

    • Da, i ja sam bila jako tanka sa tom kilažom, gledala sam se i delovala sam sebi kao neki high fashion model, bez ijedne obline, ispijena, itd. I stvarno, nijedna osoba mi nije rekla da je to lepo, naprotiv, ali ja sam sebi bila nekako više ja.
      Taj gubitak kg se jako naglo, i jako brzo desio, i ja sam samo jednog dana prošla pored ogledala i shvatila da više ne mislim da imam bilo kakvog viška. Taj osećaj je bio dobar. Stala sam na vagu, videla broj 49. Par dana posle 48, pa 47…
      Onda sam počela da jedem, pa nisam dalje gubila kilograme.
      Koliko god čudno zvučalo, ja sam bila sasvim svesna da nisam privlačna baš, ali sam se osećala privlačnije nego ikad.
      U glavi mi je bilo : ‘Super, konačno! E sad… samo da se malo zategnem… i da dobijem malo mišićne mase…i ako se ugojim malo nije strašno, jer sam ovako baš divno tanka. Ali ne moram više da mislim o mršavljenju, konačno više ne moram da mislim o tome. Mršava sam!’
      Sada imam dane kada mislim da sve to i nije toliko bitno, ali ako mogu i imam volje, vremena, volela bih da imam mišiće, i da budem snažna i u odličnoj kondiciji. I takvi dani su sve češći.. 🙂
      Ali imam ponekad i one, priznajem, kada silno opet želim tih 49..

      Hvala. 🙂

  • Draga Ana drago mi je da si se obratila nekome za pomoc, a jos draze sto si se obratila Maji. Ipak ovo je tek pocetak vracanja kontrole nad svojim zivotom i ja te molim da ne odustajes. Samo hrabro i raduj se svakom novom uspehu.
    Sve najbolje ti zelim 🙂

  • Prvo, veliko hvala svima na lepim rečima, ja sam se, iskreno, malo plašila kritike, jer sam nailazila i na reakcije tipa : ‘Nemaš ti pravih problema u životu, pa ih izmišljaš’. 🙂
    Kad razmislim dobro gde sam trenutno, mogu sa sigurnošću da kažem da sam daleko od toga da želim i pokušavam da ne jedem danima, ili da povratim sve što sam pojela. Takođe, ne želim da budem slaba, umorna, bolesna, već jaka, aktivna, puna energije. To znam.
    Ali da, i dalje smatram da imam višak kg, ne želim da lažem, smatram da imam možda i 10kg viška. Smatram i dalje da je 49-52kg ono čime bih ja bila zadovoljna. Plašim se hrane, plašim se svog tela, ceo dan mislim o tome, priželjkujem da mi apetit samo tako nestane, pa da ne moram da mislim više, itd.
    Ali ipak jedem. Nezadovoljna sam, ali jedem. Znam da moram. 🙂
    Mada, kod mene recimo, sve to jako jako dugo traje. Ja se sećam da sam gledala svoje slike u zabavištu i pitala se zašto sam ja tako velika, a druga deca su malena i koščata. Odakle to meni tada? Ne znam zaista. 🙂
    Čini mi se ponekad da nisam ni upoznala sebe bez tog DEBELA SAM osećaja koji toliko umara. A jako sam želela i želim to.
    Valjda mi je zato u jednom momentu to da smršam, što pre, postalo jedino logično rešenje… i onda je sve polako počelo da prerasta u opsesiju.

  • Majo najbolji savet koji si mogla da joj das jeste da ode kod psihologa ili psihijatra jer je to psihicki poremecaj,ali u proces izlecenja treba ukljuciti i nutricionistu i lekare…ja nisam bila anoreksicna,ali sam zloupotrebljavala laxative,osecala grizu savest prema odr hrani,vezbala do iznemoglosti,a i to je neki poremecaj,samo ne znam tacno kako se zove…i da prejedala se ako uprskam stvar,sto me je dovodilo do nervnog rastrojstva i depresije….Ali kako krenuse obaveze na fax-u i kako mi se preokrenuo zivot za 360*,zaista nemam vise vremena da o tome razmisljam,a i pomoglo mi je objasnjenje strucnog lica…Odredi cilj u zivotu!Ako znas da ti se zivot krece u nekom smeru,neke stvari te samo koce,i tih kocnica se treba osloboditi.Iskreno,anoreksija i bulimija su po meni bolesti raskosi,nastala u bogatim zemljama?Kako je tek onoj deci u Africi koja htela ne htela umiru od gladi?Da nemas sta da jedes,ne verujem da bi dosao u to stanje…Sada kad sam student,hrana je samo fizioloska potreba i nista vise,nisam opterecena ako pojedem nesto iz pekare,jer su moje misli usmerene ka vaznijim stvarima,i iskreno nemam vremena da razmisljam o tome,a tek ako te sustignu neke teske zivotne okolnosti,hrana tu postaje najmanje bitna…nekad je ceo moj dan bio posvecen osmisljavanju i pravljenju obroka,nabavljanju namirnica i pisanju dnevnika…I osecala sam se kao zatocenik,izolovana iz drustva jer sam smatrala da ja vodim sasvim neki drugi zivot i da to drugi ne mogu i ne razumeju…Dokolica je cudo 🙂 Ja sam uvek samo za UMERENOST u SVEMU!!!I u hrani i u zivotu…

    • Posle prvog pisma nisam imala na osnovu čega to da napišem.

      Razmišljam ovako: odakle znam o čemu se radi i ko sam ja da na osnovu par rečenica o ličnom viđenju neke situacije sugerišem odlazak kod psihijatra? Čak i da sam se usudila da dam sebi toliko slobode i napišem nešto tako – zašto bi me poslušala? Mogla sam (i jesam) pisala nešto poput onoga “da nas dve možemo SAMO da popričamo – ako joj to nešto znači”.

      Već nakon 900cal-jelovnika su se pojavljivale rečenice poput “razmotri da li možeš sama da rešavaš ovakve probleme” i “da li si razmišljala da se obratiš nekome ko sve ovo bolje razume za pomoć”. Mogu da pitam i sugerišem – ali nemam pravo da ekspicitno dam ovako osetljiv savet.

      Ono što sam smela je da joj kažem da možemo da pretvorimo njenu priču u brojeve – jer su brojevi precizniji od ličnih utisaka. Sama je izračunala, sama je shvatila i sama je potražila pomoć kod stručnog lica.

      Inače, anoreksija i bulimija su stari poremećaji, koji su postojali i pre modernih medija (ali o tome će već pisati neko drugi u drugoj polovini decembra – kao što sam i najavila).

      Ovde je ipak tema samo kako prepoznati simtome.

  • Strašno mi je kada nekoga ne mogu da razumem. Bio sam kratko u vezi sa devojkom koja je izgledala zdravo ali je htela da smrša preko mere. Napustio sam je jer nisam znao kako da prodrem do nje. Lakše mi je bilo tako.

      • Ja mislim da je dobro postupio. Momak koji je tu iz sažaljenja, a pri tome ne zna kako da se ponaša prema postojećim problemima – treba da ide. Samo zauzima mesto na kome treba da bude onaj koji će stvarno da uspe da razume i koji če znati da nađe način da “dopre” (jer mu je stalo). Ne umeju svi to i nije svim ljudima na koje naletimo stalo do nas. Neki su samo prolazni i to je OK. Posebno nakon kraće veze.

        Drugim rečima, ako nije bio “taj” onda je samo neko ko je smetao da se “taj” pronađe i lepo je od njega da se što pre skloni sa pozicije koja mu ne pripada.

  • Ovo je jako učestala pojava, i nekad toliko neprimetna, da često ni najbliži ne slute o čemu je reč.
    Devojko, svaka tebi čast, koja god da si. I znaj da nisi sama. Teško je pričati o ovome, a još teže naći osobu koja će razumeti. Ili makar saslušati te bez prekidanja sa “nisi debela, ne seri”.

    • Hvala puno, zaista.
      Da, upravo, ja se jako iznenadim kad ljudi razumeju. Ne krivim one koji ne razumeju, i koji kažu : ‘Ma ćuti, lepa si!’
      Znam koliko im suludo i komplikovano zvuci. 🙂
      Mada, ljudi ponekad umeju da preteraju u nerazumevanju. Ja sam da kažem imala sreće i sa prijateljima, i sa dečkom, porodicom, i sa Majom :), stvarno sam naišla na razumavanje i podršku, ali znam lično devojke koje nisu smele ništa da kažu jer su nailazile na ismevanje.
      Recimo, znam osobu koja je godinama držala u sebi sve to, i kojoj se većina ‘drugarica’ smejal, smatrala je budalom koja izvoljeva i kao takvu je opisivala drugima, a devojka je toliko pametna, dobra, skromna, prelepa i vredna.
      Nikome od njih nije palo, ili nekima da kažem nije hteo da padne na pamet, da se devojka muči i da joj treba pomoć. Smejali bi joj se kad smrša, rugali bi joj se kad dobije koji kg.
      Shvatam zaista da ljudi ne razumeju, ali nikad neću shvatiti ljude koji se rugaju, napadaju i uz slast na kafi cvrkuću o tome koliko je njihova prijateljica dobila ili izgubila kg.

  • Najgore je sto devojka nije nimalo kriva u celoj prici. Krivi su mediji, jer plasiraju neke isfotosopirane nazovi-zene, koje nemaju pore na licu a kamoli koji kilogram viska. Ipak, sigurna sam da je najvise kriva porodica koja ovo nije videla ili je gurala pod tepih. Ana zelim ti sve najbolje, ne zameri sto sam ovo rekla. Mislim da je jako lepo i hrabro od tebe sto si svoju pricu podelila. Maji svaka cast sto ju je podrzala i dala prave savete.

    • Hvala, Jovana 🙂 Razgovarala sam sa par stručnih lica. Shvatila sam (nadam se dobro) da se ovakvi poremećaji najčešće javljaju kod inteligentnih osoba, koje su perfekcionisti, jako često dobri đaci/studenti, samorkitični i jako disciplinovani. Baš negde na FB komentarišemo kako ispada kao da se grupa dobrih osobina zapravo okrenula protiv “svog vlasnika”.

      Izgleda da nema pravila… Nekada je karakter. Nekada su mediji ili društveni pritisak, nekad i porodica… Našla sam negde da su slučajevi poremećaja ishrane postojali mnogo pre masovnih medija, ali nikako u ovoj meri.

  • Ovaj tekst mi je jako pomogao. Imam 26 godina i celog zivota nisam imala problema sa kilogramima.Mama Jermenka mi je podarala sjajnu genetiku i dobru liniju i u nasoj kuci se hleb retko jeo,zahvaljujuci hrani baziranoj na vocu i mesu, vocu i pirincu,i tako,neke za nas neobicne,ali mojoj mami bliske kombinacije iz njene zemlje. Kada sam dosla u Bg na studije dobila sam 1 kg i to je za mene bilo prestrasno. Sa 46 koliko celog zivota imam na 47, tu su pocela prva pitanja, ko sam, sta sam, gde sam. Tada sam jela samo junk food,naravno sa svojih 19 nisam umela da kuvam,onda sam krenula da idem u studentsku menzu i koliko toliko je to bilo ok. Nije Hajat,ali je kuvano, bolje i grasak sa zaprskom nego pica iz Bucka, i opet se kilaza vratila na staro. Onda sam diplomirala i pocela da radim. Kancelarijski posao, pripravnik za inspektora nebitno koji sektor, drzavna uprava, smene. 12h posla, pa sutra ne radis, pa tako u krug. To je moj bioritam dovelo u haos,nisam znala sta bih jela na poslu,tada sam vec kuvala,ali nismo imali frizider ni mikrotalasnu, nisam mogla da nosim kuvano od kuce, pa sam pocela da gladujem. Ne jedem nista do 14h,onda krene haos, a na poslu sam, moram da radim,kupim sendvic, uzmem 2 zalogaja, a ostatak bacim da ga slucajno ne bih pojela. U 21h kada dodjem kuci s posla, prejedem se. Sutradan kada ne radim jer sam ‘juce’ jela sendvic osecam grizu savesti, pa opet ne jedem nista, i tako u krug, do prejedanja. Na kraju sam posle par meseci dobila 6kg, rezultat-52 kg (visoka sam 1.59m tako da je to za moju visinu r e a l n o puno). Onda sam se uz pomoc decka naterala da vezbam. Presekla sam tako sto sam pitala seficu da li smem da kupim mikrotalasnu i frizider i da donesem u kancelariju,ja sama. Gledali su me ko ludu Nastu,naravno nije mi odobreno. Sada imam 48,ali mnogo se mucim sa hranom za posao. Jedem u Culini sada kuvano, svakog dana nesto drugo,a na poslu voce, bademe i pahuljice. Za to kada hocu da spremim trcim do Maxija po jogurt mali ili mleko. Zimi donesem,pa ostavim na prozoru,leti direktno iz radnje u tanjir. Non stop se nocu budim u znoju sta cu sutra za posao da ponesem od hrane. Koliko li kalorija ima,i na cemu li to u Kulini spremaju,da li da mi decko donosi od kuce podgrejan rucak!?!? Sta cu ako ne budem vise ‘mala,zgodna Jermenka’, nego ‘mala,debela Jermenka’. Sta ce biti sa mojim identitetom, hoce li me decko ostaviti? Opsesija je dosla dotle da se borim za prelazak u drugi sektor, gde je manja plata,ali se radi od 7 do 15h, pa bih radila ‘normalno’ i mogla kuci da rucam. Nerviram se sto vezbam svakog drugog dana ‘samo’, umesto svakog kako bih da radim normalno. Ubijaju me pitanja,ali jedem. I merim se. Svakog drugog dana, na poslu. Dok je 48 kg,dobro je. Tako da Ana,svaka cast. Jedi i bori se. Moramo voleti sebi. Pozdrav!

    • Jako mi je krivo što se mučiš.

      Znam koliko su samo te konstantne misli o hrani iscrpljujuće, a da ne pominjem vežbanje, trpljenje gladi, prejedanje itd.
      Ja sigurno već jedno 5-6 godina mislim skoro samo na hranu, gubljenje i dobijanje kilograma svaki dan, po ceo dan, tako da znam koliko si umorna.
      Meni se isto skoro svake noći dešava da sanjam nešto vezano za gojenje/prejedanje/mršavljenje i budim se uspaničena…
      Jednostavno ne mogu da prekinem da mislim o tome.
      Nažalost, i kad mi se dešava neka frkau životu, nešto teško ili jako lepo, ja i dalje mislim o hrani, o tome kako MORAM da smršam.
      Ni ta velika i bitna dešavanja ne uspevaju da oteraju opsesivne misli.
      Tako da se često osećam jako sebično i površno.
      Neću da ti govorim da tebe ne određuje ni u kom smislu broj kilograma, da nisi zbog toga manje lepa, vredna ljubavi, manje svoja itd. jer osećam da ja baš nemam pravo da o tome pametujem mnogo. 🙂
      Lepo je voditi računa o izgledu, ali sve ima svoju granicu. To jeste istina, i obe to znamo, samo iz nekog razloga ne možemo to znanje da primenimo kako treba.
      Ne bih ti davala savete o ishrani, pošto nisam bas realna kad je to u pitanju, ali znam sigurno da je celodnevno ili čak višednevno gladovanje, a onda prejedanje svim i svačim, pogotovo u večernjim satima, nešto besmisleno i užasno nezdravo, i sigurno te neće učiniti lepšom, zdravijom, energičnijom, srećnijom…
      Mene je recimo takvo ponašanje dovodilo prvo do gubitka kg, ali to je jako kratko trajalo. Posle nekog vremena bi se zapravo svaki kilogram vratio, sa još par dodatnih. Tako da mi je drago što si to batalila. 🙂
      Mislim takođe da je sasvim dovoljno što vežbaš toliko koliko vežbaš, da ni slučajno ne moraš svaki dan. Pisala je meni Maja o tome kako je mišićima potrebno i odmora, i kako previše vežbanja zapravo može da ima loš efekat.
      Još ću ti reći da podržavam to što pokušavaš da donosiš zdrave obroke koje voliš na posao, i da ti želim da nekako uspeš da se izboriš za to.
      Za početak možeš da potražiš neke dobre ideje među Majinim tekstovima, ona je baš dosta pisala o tome kako napraviti zdrav doručak kad imaš jako malo vremena, kako napraviti zdrav ručak za poneti, itd. 🙂

      Hvala na lepim rečima, takođe ti želim da to o čemu si pisala uspešno prevaziđeš.

      • Draga Ana,zelim ti puno srece u daljoj borbi!
        Prosto oserila sam potrebu da te podrzim,jer sam sebe pronasla u samom tekstu.
        Imam 26 godina i cini mi se da moj problem datira deset godina,a i sam ga nisam svesna.Kulminacija mog problema pocinje nakon trudnoce i porodjaja…
        Majka sam cetvorogdisnjaka,tokom trudnoce dobila sam 30kilograma,
        nako godinu dana skinula tih 30kg.
        Sa svojom visinom od nekih 172-3 cm,imala sam 55kg,naravno sumanuto sam vezbala,sto i sad cinim,sa kostantnom grizom savesti pri svakom obroku,razmisljanju o hrani dovela sam sebe na nekih 51kilogram uz upotrebu laksativa nakon svakog prejedanja(a bilo ih je cesto), i tako sam dve godine lagano unistavala sebe.Porodica i prijatelji su se zgrazavali pri svakoj mojoj recenici da sam debela da moram da smrsam,savetovali su me da potrazim pomoc strucnog lica,no nesvesna sebe i svog problema,odlucno sam odbijala da primim savete.
        Sa kilazom od 51 kilograma uzasno sam se osecala,izmorena,nesrecna jedini pokretac mog polovicnog zivota bio je moj Andjeo moj sincic jako zivahan,veseo,temperamenan,decacic.Sad shvatam kolilo su moje odlike vezane za ishranu surovo uticale na moje dete.
        Stalno sam se merila,gledala svoju figuru u ogledalo i sebi nalazila mane,bila sam u depresiji,jednostavno nisam videla izlaz.Moje psihocko stanje je otezavao i faks jer sam uz opsednutost hranom i mrsavljenje bila opsednuta fakultetom kog moram privesti kraju….
        Zahvaljujuci svojom voljom,kao i voljom svog supruga (koji mi je stalno
        pricao da cu sebe unistiti,da sam sebicna prema detetu i njemu,zanearujuci sebe njih unistavam,misli da su govore ove vrste,nasi zidoci naucili )
        Od marta 2013.do danas dobilas sam na kilzazi oko 7 kg.
        I dalje sam duboku u sebi uzemirena i rado bih da se vratim na nekih 54 kilograma.Dalje sam opsednuta hranom,u znatno manjoj meri uhvatim sebe sada da postoje dani u mom zivotu kad ne razmisljam o hrani i ne pogledam svoj stomak i bokove u ogledalu.Vec neko vreme ne upotrebljavam laksative.Ne merim se nekih 6 meseci.Polako vracam se u normalu.Nadam se da se poseldice mucenja moga tela pre ili kasnije nece pojaviti ali sam skepticna i javlja mi se strah kad pomislim kako sam sebe mucila samo ne zelim da moje dete pati.
        P.S.Ovo je prvi put da sam svoju dusu otvorila i ispricala bolnu istinu mog puta samounistenja podstaknuta ovim divnim tekstom !
        Ana zelim ti mnogo srece i nasoj divnoj blogerki odajme priznanje i zelim joj puno srece u daljem razvoju velicanstvenog bloga.
        Saljem vam :-*

  • […] Ana, čiju sam vam priču prenela u prethodnom postu, ne izgleda kao osoba sa tih fotografija. Izuzetno je lepa devojka i da je vidite negde na ulici ne bi znali da ima bilo kakav poremećaj ishrane, već bi rekli da je “kao manekenka”. Nisam ni sama znala do skoro da je prizor anoreksičnih devojaka sa “onih” fotografija zapravo poslednja faza iz koje teško da ima povratka. Mi zapravo nismo ni svesni toga da neko pored nas možda ima poremećaj ishrane opasan po život. […]

  • Evo ja cu iz muskog ugla da ti objasnim zasto su dijete i izgladnjivanja glupost.
    Niko od nas ne voli mrsave zene…bukvalno niko.
    Cak su nam simpaticnije deblje devojke -zene od mrsavih.
    Preteranu mrsavost mi muskarci povezujemo sa bolescu i od toga bezimo ko djavo od krsta.
    Lepota zene nije samo u fizickom izgledu vec je u njenom stavu,nacinu ponasanja, ophodjenja.

    Koliko si puta videla lepog momka sa ruznom devojkom…..milion puta zar ne? a znas zasto je to tako? …zato jer ima stav ili drugacije receno ”ono nesto”….
    Muskarci su ”vizuelni tipovi” prvo primete spoljnu lepotu …to je tacno ….ALI to kratko traje …ja i 99% nas muskaraca se nikada ne bi ozenili sa tim ”savrsenim lepoticama” a znas sto? bas zato sto su opterecene izgledom tezinom centimetrima hranom……

    Drugo a veoma bitno sto vi zene ne znate
    …do 18 godine muskarcima su zene zelja=
    svi se trudimo da budemo makar sa jednom…znas koliko nas je briga da li je debela ili ne ….ni malo
    Od 18 do 27-28 god 90% nas muskaraca svrlja okolo.. jer nam mozak i ne radi u tim godinama..
    te veze i vezice nam sluze samo da bi se hvalili i takmicili medjusobno…tako da mu dodje isto da li je debela ili nije = sve je nebitno ..za muskarce u tim godinama bitan je samo ukupan broj duzina nogu broj grudi oblik guze itd itd…ne zanima nas tezina
    Od 27-28 do 40 trazimo iskljucivo zene kojima bi se zenili (tacnije one koje zamisljamo kao buduce majke nase dece)
    mislis li da bi neko od nas izabrao devojku sa 40-50 kg za tako nesto? ne bi naravno jer mrsavost povezujemo sa zdravljem ko sto sam gore objasnio…
    od 40 godine pa na dalje krece se ispocetka =opet pokusaji da budemo bar sa jednom opet medjusobna takmicenja i opet nam mozak prestaje normalno da funkcionise …..

    Sta je zakljucak?
    Sad znas sustinu
    Nemoj dzabe da se izgladnjavas jer nema smisla a unistavas svoje zdravlje.
    Najbitnije da si zdrava
    da si zenstvena
    i da imas stav
    sve ostalo je bespotrebno. jer muskaeci su jaci ali gluplji pol
    i sa 190 kila zene mogu da nas ubede da su najlepse …ne zaboravi ne kaze se za dzabe ”ljubav je slepa”
    zato samo kul, kreni napred pocni dobro i zdravo da klopas i ne sekiraj se brzo ces se povratiti…….

  • 15 dana nemam ukusa sta Jedem kad pojedem nista ne osjećam kakav je ukus. Radila sam bris nosa i grla i nalaz mi je dobar. Kome da se obratim da riješim problem. Unaprijed hvala

  • Imam 56 godina visoka sam 165 kg. 85 toliko se mučim da omršam da je to strašno. Stalno mi se nešto jede uvek sam gladna.Želudac mi se buni radim dok moje koleginice pojedu 1 pogačicu za užinu ja smažem 5. Molim za savet kako da smanjim porciju jel pomažu neke tablete protiv jela, koje tablete da pijem imam konstantne zatvore nemam stolicu po 10 dana. Upomoć

  • Zdravo svima ! Pocela sam citati ovaj blog i naravno prepoznala sam sebe, potpuno razumijem ovu curu iako neki misle da nije normalna jer je radila sve ovo. Niko ne moze shvatiti nekoga i situaciju u kojoj se on nalazi sve dok ne iskusa to kao i ta osoba. I ja naravno strahujem od hrane stvorila sam mrznju prema njoj, niti jedan dan ne porodje a da ja ne mislim o hrani da li cu se udebljati od toga sto jedem i takve slicne stvari. Imala sam griznje savjesti tokom jedenja hrane iako bi to bilo kolicinski malo. Imala sam i iskustvom sa prejedanjem i nakon toga povracanje sve je to bilo normalno u mojoj glavi jer sam mislila da cu na taj nacin sprijeciti debljanje.Na meni su svi primjecivali promjene naravno da su me kritikovali jer sam drasticno smrsala vise od 10 kg iako imam samo 14 godina. Svoj izgled nikad nisam voljela uvijek sam mislila da izgledam debelo unatoc kometarima da sam mrsava,pocele su mi se vidjeti kosti po djelovima tjela koje sam pokusavala skriti odd ostalih.Imala sam veoma mrsav stomak i dan danas mi se vide rebra, medjutim moj najvisi problem su bile moje noge nikad mi se nisu svidjale uvijek sam vidjela samo DEBELE noge nista vise. Ubijalo me je to sto mi svaki put kada bi se pogledala na neko ogledalo vidjela bi drugacije izdanje. U mojoj kuci imaju 4 ogedala na sva ta cetri ogledala kada bi se god pogledala vidjela sam cetri razlicite slike koje su me ubijale i tjerale na jos vise mrsanje. Naravno na dijeti sam izgubila menstruacijju koju ne dobijam vec 9 a sad ce ubrzo 10 mjeseci . Moja sedmica na dijeti je izgledala tako da sam pila 2l vode jela sam voce ponekad za dorucak, samo snitu hljeba , naravno bez slatka cjelu sedmicu nisam jela puno samo male porcije i naravno treniram sport i cjela sedmica mi je bila ispunjena aktivnostima. Ja jos nisam ozdravila jer i sada se ocjecam debelo al samo u nogama ili barem samo ja tako mislim ,nadam se da cu se jednog dana oporaviti i nastaviti normalnim zivotom !!

  • Procitala sam text i vecinu komentara.
    Da osudjujem nemam prava, a ne mogu ni pozitivno da ocenim takvo stanje. Smatram da je to psihicki poremecaj koji je poceo kako bi se par kg.skinuo, a onda su nastupili problemi koji nemaji veze sa ishranom.
    Verovatno su imali osecaj da kontrolisu zivot i sve drze u svojim rukama, da je sve ok.
    Proces izlecenja je dug i tezak i moze se vratiti cak i kroz 10 godina. Ja se borim sa viskom i imam 10 kg.vise. Visoka sam 165, a imam 65 kg. Za moju gradju bi mi odgovaralo cak 57 do 58 kg. Ne stajem na vagu nego se upravljam preko odece. Misic je tezi od sala, tako da mi vaga ne govori nista.
    I da, slabo jedem, gotovo nista, vezbam ne preterano jer ne stizem zbog posla. Tako funkcionisem vec 15 dana i nista mi se ne desava niti ce se desavati. To je zato sto nemam psihicke probleme. Ne povezujem debljinu i mrsavost sa uspehom i srecom.
    Lecenje treba poceti kod psihijatra, jer je problem nesto sasvim drugo i dok se to ne dovede u red nece prestati anoreksija. Jos jedna stvar. Ne prejedam se, nemam potrebu za tim, ne vidim razlog tome. Ako pojedem sladoled za rucak, vecera mi bude jabuka. Negde povecam, negde smanjim i to je to.
    Zelim vam svima srecu, da se resite toga i pocnete da zivite normalno. Jako je tesko ali vredi jer zivot je lep.

Leave a Reply