fbpx
Digresije

Klinika “Acibadem” – mesto na kome sam izbrisala jedan strah

Biti zdrav je najveći blagoslov koji čovek može da ima. Znam ovo oduvek, a od maja 2014. godine još više jer sam tada ostala bez nekoga koga sam volela. Opaka i nezaustavljiva bolest je donela težak gubitak mojoj familiji i odnela mir. Ja sam to osetila i fizički.  

Neprestano je zujalo u glavi pitanje kako sam uopšte mogla da pomislim da je ostalo još vremena? Kako je moguće da sam odbijala da vidim koliko je bolest uznapredovala? Šta ako sam nakon svih stresova koje sam prošla protklih godina i ja sebi izazvala neki neželjeni proces? Da li stres može da izazove ovako nešto kod mladih ljudi? Kada je sve počelo imao je samo 3 godine više od mene sada. Koliko se ozbiljno bavim kontrolisanjem svog zdravlja?

Ni nakon sahrane “oni trenuci” koji su startovali krajem marta nisu potpuno prestali. Bio je moj rođendan u junu, gledala sam u telefon i znala da neću dobiti jedan poziv. Ne samo tog dana, već više nikada neću da čujem porodični nadimak koji mi je on dao ukombinovan sa “srećan rođendan” – i moja pluća ponovo rade ono što su radila tokom celog proleća: odbijaju da prime vazduh. Već mesecima sama pomisao da snimim pluća me je dovodila do užasa.

Air-Element

Trenutak istine

Onda je u avgustu stigao poziv da budem gost na klinici “Acibadem” u Istanbulu a poseta bi uključila i detaljni sistematski pregled. Ovaj poziv se ne odbija zbog reputacije klinike i samog putovanja u fascinantan grad – ali su se zabrinutost i radost smenjivale. Detaljni sistematski je značio i snimak grudnog koša, ali sam znala da je došlo vreme da već jednom završim sa tom pričom – na ovaj ili onaj način.

Sa grupom u kojoj su bile Marina iz agencije koja je organizovala putovanje, voditeljka Irina Ivić, Ivana (Organ Vlasti) Ćirković i Sonja (Moodiranje) Martić – otišla sam u najkompleksniji i najmoderniji centar za dijagnostiku i lečenje u ovom delu Evrope i Azije. Zgrada u kojoj smo mi bili izgleda kao poslovna zgrada sa lepim restoranom na balkonu i pogledom na bazene – ne liči na zdravstvenu ustanovu.

IMG_1357

Prvi dan nije bio namenjen tome da u budemo turisti i doživimo klasično turističko putovanje u prelepi Istambul. Bio je namenjen za lekarske preglede. Nismo jele ništa još od prethodne večeri, da bi prvo otišle na EKG i vađenje krvi. Ne podnosim susrete sa iglama baš najbolje i uvek to malo teže pregrmim. Ovaj put je igla bila lak deo jer ono što me plaši, bezbolno snimanje pluća, tek sledi. Dok sam u plavom mantilu bila prislonjena grudima na ekran, shvatila sam da mi cvokoće vilica. Znala sam kada su problemi s disanjem počeli i kako – ali znati negde u sebi i biti 100% siguran nisu iste stvari.

Sledio je ultrazvuk abdomena i dojki. Tu nisam imala neke prethodne strahove niti sumnje, ali mi nije bilo sve jedno da gledam skoncentrisanu doktorku dok radi pregled. Ne klima glavom, ne smeje se – samo ozbiljno prati snimke ultrazvuka na ekranu i fotografiše. Tek onda su nam dali da jedemo i rekli zašto doručkujemo tako kasno.

Uradili su preliminarne rezultate iz krvi i nije bilo potrebe da se neka od nas vrati na dodatnu analizu. Nakon jela smo jedna po jedna ulazile u ordinaciju opšte prakse – tamo gde su mailom prosledili sve rezultate. Sada smo sve bile pomalo uplašene i čekale smo…

IMG_1370

Pa-pa . . . paranoja

Čim sam sela u stolicu tražila sam da otvori taj snimak. I na njemu nije bilo ničega. Mesecima povremeno nisam mogla da dišem jer sam bila ogorčena, besna i tužna. Ne zato što mi pluča nisu bila u redu. Čula sam za psihosomatske poremećaje, naravno, ali sam mislila… ne znam… Ne znam ni ja šta sam uopšte mogla da mislim o onome o čemu do pre par meseci nisam znala ništa i što me je snašlo prvi put u životu.

Par dana po povratku s puta stigle su nam detaljne analize mailom, ali je za mene priča bila završena još u ordinaciji opšte prakse gde mi je lekar rekao da su u redu i pluća i sve ostalo. Izmerio je količinu kiseonika u organizmu i bila je maksimalna. Sve što sam imala je bilo ono što sam već znala – navodni povišen holesterol od 7, za koji još manje marim sada kada sam saznala da imam tzv. “sportsko srce” koje radi na 50 otkucaja.

Već sam pisala o tome da ne verujem da se bilo šta dešava slučajno i kakav je uticaj na mene imalo jedno “slučajno” letovanje. Mislim da je odlazak u Acibadem bio “slučajan” isto onoliko koliko odlazak u Grčku. Pomalo mi se čini da su oba bila stavljanje tačke na jedan loš i težak period…

breathing

Pakt između nas

Obećala sebi da više nikada ovako neću da se ponašam i da više nikada neću da odugovlačim s odlascima na sistematske preglede, ili specijalne provere u slučaju da pomislim da je to potrebno. Sistematski nije bitan samo za fizičko zdravlje – već očigledno i za psihičko. A nas 5 koje smo bile tamo smo se dogovorile da naredne godine u septembru sednemo zajedno i potvrdimo da smo bile na sistematkom i u 2015. godini. Obećale smo da nećemo više da odugovlačimo i kasnimo na preventivne preglede.

Znam da većina ljudi ne može sebi da priušti ovakvo putovanje, niti bih ja mogla u redovnim okolnostima. Ono ipak što možemo je da imaju u svom planu i programu kontrolu svog zdravlja i da ga organizujemo onako kako možemo: zakažemo na vreme u Domu zdravlja šta je moguće i ponešto uradimo na privatnim klinikama.

Kažu da je skupo da se ide “privatno” na sistematski i da nema para jer uvek postoji nešto preče. Ne slažem se s tim više od kada postoji mogućnost da se ovakve usluge kupe putem sajtova za grupnu kupovinu. Ja sam već odvojila jednu kovertu u koju svaki mesec planiram da stavim po 10 EUR. Do kraja godine preko takvih sajtova za sklonjen iznos mogu da odradim apsolutno sve što spada u preporučene redovne kontrole, a to na ovaj način neću ni da osetim.

Ako ništa drugo umem da učim na sopstvenim greškama. Sada znam koliko crv sumnje kome dopustimo da se usadi u glavu može snažno i duboko da rovari po njoj. I naučila sam da on treba da se ubije dok je samo larva.

acibadem-logo

Zahvaljujem se organizatorima putovanja – “Acibadem Srbija”, kancelariji u Beogradu – što su me pozvali da budem gost u Acibademu u Istanbulu. Baš onda kada mi je to stvarno bilo potrebno.

P.S. Kontrola stresa

Po povratku, povezanost stresa i kratkog daha me je zainteresovala. Saznala sam proteklih meseci i da nisam jedina i da je to što mi se dešavalo zapravo veoma česta pojava. Evo kako psiholozi vide grozan začarani krug:

Shortness of Breath

 

A tradicionalna kineska medicina (TCM) na to ima da kaže sledeće:

kineska medicina

9 Komentara

  • Imao sam sličnih problema. To se zove anksioznost. I hipohondrija.
    Posle stresnog perioda , počeo sam da “tripujem” da bolujem od jedne bolesti pa od druge i tako u nedogled. Nakon prvih 100 analiza 🙂 dobio sam uput kod psihologa. Iz moje perspektive, odmah je trebalo da to uradim.

    Moj je savet i svima onima koji su se prepoznali u tekstu da se ne bore previše sa sobom ili još gore da sebe okrivljuju zbog situacije u kojoj se nalaze nego da potraže stručnu pomoć

      • Gomilalo se dosta toga, nisam rešavao te stvari koje su se gomilale kada je bilo vreme da se rešavaju. A onda je iznenada sa sasvim desete strane usledio strasan dogadjaj i eto… Puknes pa se vratiš.

        Ne može čovek sve sam. I nije jačina u ćutanju i izbegavanju razgovora. Sada to znam.

  • To sto imas sa problemic sa disanjem u smislu da ti nece vazduh u pluca, je privremen, i povezansa psihom i stanjem duse. I zavisi naravno od individue kako ce se kretati tj oporaviti.. Veseo duh, druzenje sa prijatnim ljudima, zdrav zivot,… zdravija hrana, umerena rekreacija . Pozitivan stav, nada..

    To je najverovatnije problem sa dijafragmom. Dijafragma je glavni mišić za disanje, koji se unutar torakalne šupljine pokreće kao klip u cilindru.
    Pokretanje dijafargme omogućava kretanje donjeg dela grudnog koša.

    Kod nekih ljudi dijafragma je mekana i pokretljiva a kod nekih je tvrda i nepokretna. Ljudi često toga nisu ni svesni. Kad je ovaj mišić nepokretan i tvrd možemo konstatovati da postoji mišićna blokada. Funkcija ove blokade je u ograničavanju disanja. Ograničavanjem disanja smanjuje se kapacitet za doživaljavanje i izražavanje osećanja. Blokada dijafragme je najčešće u vezi sa blokiranjem i izražavanja bola i plakanja. Osobe koje blokiraju dijafragmu veoma plitko udišu i plitko izdišu jer pri disanju pokreću samo gornji deo grudi. Ograničavanjem disanja sprečava se prodor intezivnijih osećanja i njihovo izražavanje.

    Mislim da te silne kontrloe nisu potrebne.. ako se covek trudi da zivi zdravo, i provodi vreme sto vise uprirodi.
    Naravno za ubrzan i stresan savrmeni nacin zivota, uz pojave simptoma treba se javiti i kontrolisati.

  • Ufff… nisam mislila da cu i u ovoj corbi biti mirodjija ali kada me je tema povukla nema mi druge 🙂
    Dakle, imala sam slicnih problema uzrokovanih (verovali ili ne) srecnim dogadjajem (vencanjem). Problemi sa disanjem, anksioznost, depersonalizacija, agorafobija i sl. “simpaticne” stvari su se desavale svakoga dana znaci 24/7. Mesecima. Specijalisticki pregledi su samo na kratko davali spokoj ali posle par dana bilo je sve isto tj. simptomi su se vracali nekada i jaci. Evo kako sam resila probleme koje sam imala:

    – Presla na makrobiotiku i bila na njoj striktno nekih 3 meseca a posle se opustila tj. smanjila zitarice, povecala kvalitetnu ribu. Naglasak je bio na vracanju ravnoteze organizma i jacanju bubrega jer su mi generisali strah;
    – Naporne vezbe u teretani zamenila laganijim stvarima tipa ci gong, duge opustajuce setnje, plivanje i bajs;
    – Za disanje pocela da vezbam opersko pevanje… Sjajna stvar za ukocenu dijafragmu – narocito vezbe gde se ona intenzivno koristi (recimo uzeti vazduh i sto duze pustati odredjeni suglasnik /najcesce sh/);
    – Pocela redovno da meditiram dva puta na dan po 20 minuta (u pocetku – veoma duuuuugih 20 minuta).

    I sve je proslo posle nekih par meseci ali me je promenilo – pozitivno – tako da se danas mnogo lakse nosim sa svakodnevnim stresom… Primecujem ga, primecuje i on mene ali se nesto ne druzimo :).

  • Ja sam kroz sličnu situaciju prošla leta ’99-te. Počelo je kao zujanje u ušima, pa nemogućnost da progutam, lupanje srca i gušenje. Tada nije bilo ni privatnih klinika da odeš na sistematski, a u državnim pojam sistematskog pregleda je odavno zaboravljen. Sva sreća (ili nesreća) da mi je najbolja drugarica kroz sve to prošla i rekla mi je samo “Opusti se, nije ti ništa, samo si luda, proći će” 🙂 Naravno nije mislila bukvalno “luda” već baš to da je psihičke prirode. Kod nas tada reč “aneksioznost” nije ni postojala. E onda je počela prava borba sa sobom. Legnem uveče da spavam i mislim da ću se ugušiti, borim se da ne mislim o tome, da mislim o nečem lepom. To je trajalo godinama i moji prijatelji su me lečili SMEHOM. Beskrajno im hvala na tome.
    Posle sam se više puta sretala sa ljudima sa sličnim problemima i uvek pokušavala da im pomognem i objasnim o čemu se tu radi, Jedna koleginica je mesecima šetala od doktora do doktora i na kraju završila sa šakom lekova za smirenje dnevno, dok je nisam nagovorila da ode kod psihologa. Imam utisak da je skoro svako od nas prošao kroz takav period.
    Još bih nešto htela da podelim ovde, da ljudi znaju. Pre tri godine meni su se pojavile čudne temperature oko 37.4. Krenulo je kao obična upala uva i grla, ali temperature mesecima nisu prestajale. Išla sam na sve moguće preglede, ali ništa nisu našli, samo su me kljukali antibioticima, dok nisam sama prestala da ih pijem. Kad tako nešto krene, onda shvatiš da moraš u životu da praviš promene, Isti postupci uvek dovode do istog reziltata, ako hoćeš drugi rezultat, menjaj postupke… Vidi šta ti stvara najveći stres i eliminiši. Iako je triger za sve to bila smrt bliske prijateljice, najveći stres u mom životu je ustvari stvaro moj posao. Tako da je to bila prva stvar koju sam promenila. Međutim to ne prolazi tako lako, tvrdnja lekara da je sa tobom sve uredu pomaže na kratke staze. Mora čovek sebe da promeni, da promeni svoj način razmišljanja, da shvati da nije samo on taj koji sve kontroliše sve u svom životu i da prihvati neke stvari kao takve, neminovne i sa njima se pomiri. Sve u svemu temperature su trajale oko godinu i po dana. Išla sam kod bioenergetičara na kraju (da mi je neko tada rekao pretrči gola Knez Mihajlovom i temperature će prestati, ja bih to uradila), i on mi je rekao samo “Ja mogu tebe ovako veštački doživotno da opuštam, ali ako misliš da se izlečiš, moraš da naučiš sama da se opustiš” i ta rečenica mi je najviše pomogla. Još uvek učim, učim šta je bitno a šta nebitno, šta mogu, a šta ne mogu da kontrolišem i da se zbog toga ne nerviram, ali sam shvatila jednu stvar – SVE JE U GLAVI, sve bolesti dolaze iz naših glava. Sredite svoje misli i sredićete svoje zdralje.

    Tako da, Majo, a i ostali kome ovo nešto znači, preispitajte malo svoje misli i svoj život. Izbacite reč MORAM i uvedite reč ŽELIM i HOĆU. Smrt bliske osobe je snažan okidač, ali uzroci leže u nama i našem pogledu na svet, a ne u samom događaju.

  • Duzi period nisam skidao slusalice sa usiju. Slusao sam muziku gde god sam isao. Nesvesno, poceo sam plice da disem, jer sam imao osecaj da disem preglasno i da to cuju ljudi oko mene. Zbog toga su poceli problemi sa disanjem. Javila se i nekakva napetost u stomaku. To je trajalo par meseci dok nisam prestao da slusam muziku i na svakom koraku koncentrisao sam se na disanje.
    Kasnije sam imao problema sa disanjem i aritmiju srca zbog neaktivnosti. Radio sam po ceo dan i cesto u toku noci. Posto sam radio za racunarom, od kuce, skoro sam potpuno prestao da izlazim, da se krecem. Zbog aritmije cesto nisam mogao da zaspim cak i kada sam nasao vremena za san. Depresija je bila stalni saputnik. Spasila me jutarnja joga i povremene setnje.
    Kada sam poceo zdravije da se hranim i da redovno vezbam i trcim, svi problemi su nestali. Nove probleme mogao sam da posmatram trezveno, bez padanja u depresiju.

  • Nisi svjesna koliko si me pogodila tekstom, posebno početak, kao da sam ja pisala … trenutno je jedna meni jako bliska osoba jako bolesna. Naravno radi se o “bolesti današnjice” koja ima naziv jednog ukusnog LCHF jela. I simptomi stresa, ali koje sam ja osjetila u središnjem dijelu tijela – problemi sa crijevima/stolicom, ženskim organima i lumbalnim dijelom kičme, i PITANJE da li stres “mlađim” (starija sam do tebe 3g) donosi tu bolest, i da li ja sebe, iako jedem zdravu LCHF hranu vodim u propast tim stresom i nemanjem vremena za sebe (provodim puno vremena oko bolesnika, nisam sama u tome, imam i profesionalnu pomoć ali mi je to jako i psihički i fizički opterećujuće, pored posla i djece … ). Spas je u opuštanju, prisilno dubokom disanju, druženju s pozitivnim osobama – da se promjeni tema i da se malo nasmije …

  • Lepo je sve ovo sto pisete ali nige niko nepominje cenu tih pregleda i lecenja. Iskseno.mislim da je to namenjeno za bogate i one koji imaju ,,nekog’pa da im to drzava plati. Naravno nemam nista protiv toga.dsago mi je da se spase bilo ciji zivot. Pa i bogatasi imaju pravo da se lece i budu srecni zar ne.:). Mada moja zivotna filozofija je drugacija.meni je sasvim svejedno dal cu dobiti taj kancer.tumor ili kako ga vec zovu.nikada nebih isao kod tih doktora i lekara ako mi je sudjeno sletecu kamionom u neku provaliju i zbogom zivote:-). Pa svakako se jednog lepog dana mora umirati. Nase telo je kvarljiva i trulezna roba ali je DUSA VECNA.

Leave a Reply