Uticaj fudbala na ljubavni život

Fudbal ne volim. Kad god vidim dvadesetak muškaraca koji jure po terenu za jednom loptom, zapitam se što ne daju svim muškarcima na svetu po jednu lopticu – pa nek se igraju. Hranu volim. Mogla bih iskreno da navijam samo uz 24Kitchen 🙂 Ipak, znam koliko su su i fudbal i hrana zajedno obeležili neke trenutke mog života…

U početku bi buka…

Prve nelagodnosti vezane za fudbal su me potkačile davne 1998. godine. Beše neko prvenstvo a koje nemam pojma, jer ih ima ih previše da bi ih prosečno žensko popamtilo. Nestao otac. Nestao brat. Nestao najbolji drug. Nestali i svi udvarači – što mi je teško palo u tadašnjoj 21. godini života, po krasnom letnjem vremenu ko stvorenom za očijukanje.

Telefon mrtav da mrtviji ne može da bude. Samo se sa komšijskih terasa čuju muški glasovi koji viču kako je sudija peder (nije politički korektno i izvinjavam se mojim prijateljima gej orjentacije) i kako bi i njihova reumatična baba igrala bolje. Pa ide red psovki. Zatim sledi davanje nadimaka igračima protivničke ekipe pa opet red psovki finiširan najavama ubistava i samoubistava – a zaposlenima u “Lazi Lazareviću” i MUP-u ni traga ni glasa (verovatno i oni gledaju fudbal).

Te godine se zapravo ništa strašno nije desilo. Samo sam uvidela da su muškarci kada je fubal u pitanju malčice šašavi i kreiram ubeđenje da je “vreme prvenstva = vreme samo za mene”. Te godine sam ga utrošila na kuvanje, uključujući i pravljenje pite s mesom.

Fudbalom protiv flerta

Naredne fudbalom izazvane nevolje su nastale 2005. godine. Sećam se da sam flertovala s Perom (a i ne zove se tako). Cvrkućemo sve u šesn’es neko vreme – kad odjednom Pera nestade k’o da je u zmlju propao! Ni SMS ni poziv – pa ni da kao slučajno ušeta u kafić u kome smo se stalno sretali da radimo na tom flertu u povoju. Onda je stigao SMS: “Jeeee! Kurta pobedio Murtu! Slavimo!” – a meni momentalno pade mrak na oči. Em nemam pojma ko su Kurta i Murta niti me je briga – a ne teši me previše ni činjenica da Peru nisu oteli vanzemaljci, pošto je kreten sve vreme gledao TV!

Ako ćemo pošteno, ni te godine se ništa strašno nije desilo. Samo sam shvatila da su muškarci kada je fubal u pitanju luđi nego što sam mislila i da žene koje su načisto nezainteresovane za fudbal moraju da pronađu način da im sve ovo bar malo naplate.

Oni koji vole da gledaju u muške noge su već danima bili okupljeni u ušuškanoj baštici jednog kafića i tukli se za sto namešten tačno ispred video-bima. Pošto sam znala vlasnika, dobila sam baš taj sto za mene i moje drugarice – i to za polufinala i finale 🙂 Nas 6-7 smo kokodakale tokom utakmica a fudbal nismo ni pogledale (ako se izuzme merkanje Zidanove pozadine i odmeravanje Ovenovih ramena).

Višednevna okupacija strateški bitne pozicije i neka besmislena satisfakcija koju sam imala svakako nije rehabilitovala Peru u mojim očima. Ostao je “lik koji ima preteranu naklonost prema momcima u dokolenicama” – pa je utisak ovog prvenstva postao #hot dasa opakog temperamenta: Zidan.

Pita s mesom stupa na scenu

Poučena ovim iskustvima shvatila sam i prihvatila važnost fudbala u životu muškaraca i sve je bilo OK dok se nisam našla u svojoj (sada davno završenoj) ozbiljnoj vezi. Bila sam 100% ubeđena da zajednički život znači sledeće: počne svetsko prvenstvo u fudbalu, ja napravim pitu s mesom i zbrišem s drugaricama u grad – dok on sa drugovima pije pivo, blene u TV, ždere onu pitu i ne misli na mene.

Na žalost ubeđenje je bilo pogrešno jer je Ex imao želju da po vasceli dan budemo zajedno ko prilepljene taksene marke. Prvi put sam pomlislila da sam nešto pogrešno shvatila oko te priče s fudbalom i muškarcima i prvi put vreme fudbala nije bilo ono što sam navikla: period kada imam više vremena za sebe. Umesto da konačno imam neku korist od fudbala – ja sam tada shvatila da moram hitno da se suočim sa činjenicom da imam probleme u vezi.

Kapiram sa ove istorijske distance da se ništa strašno nije desilo ni te 2008/2009. godine. Samo je bila potrebna pita s mesom i fudbalsko prvenstvo da bih videla da neki karakteri ne mogu da funkcionišu zajedno i da posesivnost nije za mene 🙁

Kad on ne voli fudbal….

Sa novim saznanjima dočekala sam sredinu 2010. godine i osećala se načisto preporođenom i opamećenom. Čim sam sam kroz prozor čula “sudija je peder” uzviknula sam “ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se” i pozvala druga koji ima najveći televizor.

Spremila sam pitu s mesom i otišla da gledam utakmicu u društvu. To veče sam započela narednu dužu vezu sa osobom koju je više interesovala pita s mesom nego utakmica. Kako se mnogo meseci kasnije ispostavilo – ne samo da ga nije zanimao fudbal već ga nije zanimalo ništa sem njega samog. Pa je i on otišao u istoriju.  

Svašta se desilo od te davne 1998. kada sam postala svesna mešanja fudbala u svoj život i tog jednog jela koje se provuklo kroz poslednja prvenstva koja sam pokušala da ignorišem ili lažno pratim. Svašta se desilo, a ništa strašno se nije desilo – sem saznanja da jedino u fudbalu i u kuhinji postoje neka pravila.

Mada, bez obzira na nepostojanje pravila – obećala samoj sebi da više nikada neću da spremam pitu s mesom dok traje prvenstvo u fudbalu. Ni za ovo koje počinje u junu u Brazilu, niti za bilo koje drugo.

Pokušaću sa gibanicom ovaj put. I s nekim ko voli fudbal 🙂