Da li su mediji krivi za poremećaje ishrane? (intervju)

Nakon istinite priče o problemima s anoreksijom i obaveštenja o prvoj pomoći koja može da se dobije u okviru projekta „Pričajmo o tome“ – saznaćemo da li su za poremećaje ishrane mediji najveći krivac? Koliko je bitna uloga porodice, a kakvu ulogu ima ličnost? Kako da se ponašamo ako sumnjamo da neko nama blizak ima poremećaj ishrane?

Moj sagovornik je Jovana Lazarević, saradnik na projektu “Pričajmo o tome”. Završila je osnovne i master studije iz psihologije na Filozofskom fakultetu, gde je trenutno na doktorskim studijama.

Bavi se savetovanjem i na edukaciji je iz REBT-a (racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija). U slobodno vreme voli da čita i gleda kriminalističke serije i filmove, vozi bicikl, šeta, druži se i pravi slatkiše.

.

Jovana, šta karakteriše poremećaje ishrane, posebno anoreksiju? Znamo da nije svaka osoba koja je mršava i anoreksična – mada ljudi olako koriste tu reč kad primete „mršavicu“? 

U poremećaje ishrane svrstava se anoreksija, bulimija i prejedanje. Anoreksija predstavlja težak psihijatrijski poremećaj koji odlikuje redukcija uzimanja hrane, održavanje minimalne telesne težine, preokupiranost težinom i izgledom, intenzivan strah od eventualnog dobijanja na kilaži i nekritičko procenjivanje svog izgleda. Kod obolelih se menja odnos pema hrani i kroz nezdrave stavove i ponašanja vezane za ishranu, osoba često pokušava da prevaziđe svoje duboke emocionalne probleme, stekne samopoštovanje i samopouzdanje, na prividan način uspostavi kontrolu nad svojim životom, pridobije pažnju i podršku drugih.

Da li ima nekih razlika u ponašanju osoba koje imaju anoreksiju? 

Možemo razlikovati dva tipa anoreksije: restriktivni tip težinu gubi tako što se strogo ograničava i smanjuje količina unosa hrane i kalorija, uz izlaganje preteranom vežbanju, dok je kod prejedajućeg tipa prisutna sklonost ka prekomernom unosu visokokalorične hrane nakon čega se izaziva povraćanje ili se koriste purgativi i laksativi.

Koji zdravstveni problemi prate anoreksiju? 

Kod obolelih od anoreksije javlja se veliki broj fizičkih i psihičkih komplikacija, kao što su bolesti srca, jetre, bubrega, anemija, gastrointenstinalni problemi, neplodnost, stomatološki problemi, osteoporoza, depresija, anksioznost, panični poremećaj, socijalna fobija i opsesivno-kompulzivni poremećaj. Često se javljaju i različiti oblici rizičnog ponašanja, kao što su zloupotreba droge, alkohola, cigareta, rizično seksualno ponašanje, pokušaji samoubistva. Zbog ozbiljnih medicinskih problema koji prate prekomerno smanjivanje telesne težine, anoreksija predstavlja psihijatrijski poremećaj sa najvišom stopom smrtnosti. Procenat smrtnog ishoda kreće se i do 25%.

Da li je anoreksija čest poremećaj? 

Poslednjih decenija beleži se značajan porast anoreksije u zemljama širom sveta: Švedska, Italija, Škotska, Švajcarska, Holandija, Nemačka, Brazil, Čile, Argentina, Indija, Pakistan, Izrael, Japan, Južnoafrička republika, Australija. Anoreksija se sreće kod 0.5-1.0% populacije, a čak 95% obolelih su osobe ženskog pola. Istraživanja su pokazala da i do 64% studentkinja ispoljava neke od simptoma poremećaja ishrane, dok je njih 20% u nekom periodu života imalo poremećaj. Anoreksija se uglavnom javlja kod tinejdžerki i devojaka u mlađim godinama i najčešće se dijagnostikuje u uzrastu između 13 i 20 godina.

Da li možeš da nam predstaviš prosečan psihološki profil osobe s anoreksijom? 

Karakteristike koje se često sreću kod osoba sa anoreksijom jesu perfekcionizam, rigidnost, potreba za kontrolom, opsesivnost, pesimizam, strah od neizvesnosti, opiranje promeni, težnja ka visokim postignućima, savesnost. One svoju ličnu vrednost uglavnom procenjuju na osnovu oblika svoga tela i težine. S obzirom da sebe opažaju debljima nego što zaista jesu (posebno u predelu stomaka, zadnjice i butina) i da takve procene doprinose značajnom uznemirenju i distresu, karakteriše ih nisko samopoštovanje. Osobe sa anoreksijom često imaju manji osećaj kontrole nad svojim životom, pa gubitak težine predstavlja znak kontrole i ovladavanja svojim životom, dok se dobitak na težini doživljava kao neuspeh. Stoga, prekomerno i opsesivno mere svoju težinu i ogledaju se kako bi proveravale delove tela na kojim se mogu javiti “naslage”. Osobe sa anoreksijom često imaju probleme ispoljavanja, prepoznavanja, imenovanja različitih emocija. One neretko potiskuju i negiraju negativne i neprijatne emocije, koje često izgladnjivanjem, povraćanjem, preteranom aktivnošću pokušavaju da izbegnu. Kao reakcija na zamišljanje slika hrane, često je javlja strah i gađenje.

Kako današnji „ideali lepote“ utiču na pojavu i učestalost ovog poremećaja? 

Pod uticajem nerealnih ideala lepote koje godinama unazad nameću modne kuće, a promovišu masovni mediji, sve više devojaka podvrgava se strogim dijetama i izlaže intezivnom vežbanju. Standardi fizičkog izgleda i privlačnosti danas podrazumevaju telesnu težinu znatno manju nego prethodnih decenija. Zato, kako bi dostigle željenu vitkost ili mršavost, mnoge adolescentkinje i mlade žene ispoljavaju nezdrave stavove i ponašanja vezana za ishranu. Međutim, nekada mršavljenje ode predaleko, dovede do brojnih psihičkih i fizičkih problema i tada se najčešće radi o nekom od poremećaja ishrane. Iako držanje dijete obično pethodi poremećaju ishrane i povećava rizik čak 18 puta, ne razvije svaka devojka koja drži dijetu poremećaj ishrane.

Najčešće je presudan uticaj mnogih faktora – bioloških, psiholoških i socijalnih, koji osobu čine posebno podložnom da razvije ovaj poremećaj.

Šta su biološki i psihološki faktori koji utiču na to da osoba, nakon nečega što je trebalo da bude samo jedna obična dijeta, nastavi ovim često kobnim putem?

Razvoju poremećaja mogu doprineti mnogi biloški faktori, pre svega genetski. Ukoliko je neko u porodici imao poremećaj ishrane, rizik za oboljevanje veći je čak i do 10 puta. Uticaj genetskih faktora može biti između 58 i 88%, ali ne može se izdviojiti samo jedan gen odgovoran za nasleđivanje ponašanja i stavova karakterističnih za anoreksiju. Iako su veoma značajni, genetski faktori nisu neophodni, a ni dovoljni za objašnjenje i nastanak anoreksije. Sa poremećajem mogu biti povezane i brojne komplikacije tokom porođaja – problemi tokom trudnoće, mala težina na rođenju, prevremeno rođenje, trauma prilikom rođenja. Adolescencija je osetljiv period kada se dešavaju mnoge biološke, psihološke i socijalne promene, koje osobu čine posebno podložnom za razvoj anoreksije. Sa javljanjem i trajanjem simptoma poremećaja povezani su i serotonin, dopamin, kortizol.

Kad su psihološki faktori u pitanju, poremećaji ishrane se često smatraju izrazom dubljih poremećaja ličnosti. Preokupacija hranom koja odlikuje osobe sa anoreksijom može predstavljati odbranu od bazičnih problema, pre svega sumnje u svoju vrednost. Ove osobe koriste jedenje, ili odbijanje da jedu, kao pseudorešenje za probleme ličnosti i življenja. Simptomi anoreksije mogu da stvore lažni osećaj sigurnosti obezbeđujući kontrolu nad naizgled besmislenim životom. Sa simptomima anoreksije povezane su i opsesivno-kompulzivne crte ličnosti kao što su sumnja, proveravanje, potreba za simetrijom i tačnošću. Podložnosti za razvoj anoreksije mogu doprineti i izražen perfekcionizam i anksioznost, smanjena emocionalna kontrola, neuroticizam, potisnuti bes, stidljivost i usamljenost. Posebno su sa simptomima anoreksije povezani negativna samoevaluacija i nisko samopoštovanje.

Šta je sa fotošopiranim „idealima“ koje nam serviraju mediji? 

To spada u socijalne faktore. Standardi idealne težine i sociokulturni stavovi o privlačnosti znatno povećavaju rizik za razvoj poremećaja ishrane. Fizički izgled povezan sa društvenim vrednostima upućuje na dostizanje većeg samopouzdanja smanjivanjem težine. Televizija, novine, filmovi, internet, neretko promovišu mršavost kao simbol lepote ali i uspeha. Sve je veći broj članaka o dijetama i programima vežbanja u ženskim časopisima, a mediji su preplavljeni reklamama za brzo i efikasno mršavljenje. Ovakve uporne poruke utiču na nezadovoljstvo svojim telom kod mnogih devojaka. Ideali mršavosti posebno utiču na adolescentkinje koje su u razvoju i koje uspostavljaju svoj psihološki i kulturni identitet. Poznate ličnosti koje uglavnom imaju ispodprosečnu težinu smatraju se privlačnim i atraktivnim. Devojke drže različite dijete jer smatraju da će, ukoliko tako izgledaju, biti popularnije, privlačnije i više voljene. Pod posebnim rizikom da razviju anoreksiju su sportistkinje, balerine i modeli. Promena životne sredine, stresni događaji, seksualno ili fizičko zlostavljanje, mogu povećati rizik za razvoj poremećaja.

Ako sam dobro shvatila, uzrok ovog problema nije u gledanju Fashion TV-a i čitanja modnih časopisa – već su ovo uticaji koji mogu da povećaju već postojeće nezadovoljstvo i „aktiviraju“ sve do sada pomenute faktore?

Upravo tako. Poruke koje šalju masovni mediji mogu uticati na povećanje rizika, ali ne i direktno na razvoj anoreksije i drugih poremećaja ishrane.

Prema mišljenju mnogih autora koji se bave ovom problematikom ideli lepote zastupljeni na televiziji i u časopisima mogu imati patogeni uticaj na stavove i ponašanje u vezi ishrane. Ipak, kod devojaka koje su već pod rizikom da razviju neki od poremećaja ishrane (zbog nekih od bioloških ili psihološkoh faktora), uticaj masovnih medija još više će doprineti nezadovoljstvu svojim telom i formiranju previše rigidnih i strogih standarda lepote. Kao i kod prethodno navedenih faktora, ne možemo sa sigurnošću reći da je određeni činilac direktno odgovoran za nastanak anoreksije. Pre možemo govoriti o interakciji i uticaju različitih faktora.

Da li je preventiva poremećaja ishrane isto ono što je i osnova dobrog vaspitavanja i odgajanja dece: ljubav, pažnja, prihvatanje, razumna kritičnost – ali i razvijanje zdrave ljubavi prema sebi? 

Pozitivna slika o sebi, ali i drugima, koju osoba stvara tokom odrastanja može biti veoma značajan protektivni faktor od razvoja anoreksije u periodu adolescencije. Sa druge strane, negativna slika o sebi i drugima, može povećati rizik od nastanka poremećaja ishrane u kasnijem periodu života. Značajno je da dete nauči da prihvati sebe i da bude zdravo samokritično. Stoga, potrebno je da roditelji ne postavljaju previše visoke i nefleksibilne ciljeve i standarde detetu, da mu pruže adekvatnu ljubav i razumevanje, odgovarajući stepen brige i podrške i da na pravi način zadovolje njegove potrebe. Zanemarivanje detetovih bioloških i emocionalnih potreba, ali i prezaštićivanje deteta, mogu doprineti da dete nauči da koristi hranu i jedenje kao vid manipulacije, skretanja pažnje na sebe ili kao način rešavanja problema.

Znamo da se anoreksija leči samo u 50% slučajeva. Kako izgleda tretman? 

Tretman anoreksije obuhvata povraćaj težine, medikamentnu terapiju, psihološke intervencije i dugoročno praćenje. Ukoliko su prisutne komplikacije ili su simptomi jako izraženi, potrebno je bolničko lečenje. Od primarnog značaja je naučiti osobe sa anoreksijom kako da jedu i unose hranu na progresivno višem nivou. Upućuju se i kod nutricioniste gde se određuje raspored i sadržaj obroka kako bi počela da se vraća težina. Stavlja se naglasak na zdravu hranu što podrazumeva raznolikost namirnica i unos minerala i vitamina. Veoma je značajno i jedenje pred drugima. Kod većine osoba sa anoreksijom koje se klinički leče kao cilj se postavlja dobijanje na težini od 0.5 do 1 kg nedeljno, a kod onih koji se leče ambulantno oko 0.5 kg nedeljno.

U tretmanu anoreksije uglavnom je neophodna i primena lekova. Antiderpesivi utiču na promenu raspoloženja, ali i na dobijanje na težini. Za smanjenje anksioznosti, kako bi se olakšalo jedenje i unos hrane, koriste se anksiolitici. Tokom faze dobijanja na težini i u lečenju anksioznosti i iskrivljene percepcije svoje težine koriste se i antipsihotici. Od izuzetnog značaja je dugoročno praćenje, kako bi se utvrdilo da li osoba postiže i održava ciljanu težinu. U početku je praćenje obično jednom nedeljno, zatim jednom mesečno, a kada se postigne željena težina na svaka tri meseca.

Da li je neophodna psihoterapija? 

Psihoterapija je neizostavni deo lečenja osoba sa anoreksijom. Psihodinamska terapija fokusira se na odnos terapeut-pacijent kako bi pomogla osobi da razume sebe. Interpersonalna terapija usmerava se na pomaganje osobi da razume kako odnosi sa značajnim drugim ljudima utiču na njene navike u ishrani. Kognitivno-bihejvioralna terapija uključuje strategije menjanja misli i ponašanja osoba sa anoreksijom. Primarni cilj jeste normalizacija obrazaca ishrane, proširivanje izbora namirnica (ukidanje zabranjene hrane) i promena njihovih stavova i kognicija o jelu, hrani, svom telu. Kognitivno-bihejvioralna terapija posebno je efikasna u brzoj promeni simptoma poremećaja ishrane.

Da li se osobe sa anoreksijom opiru lečenju ili sarađuju? 

Veliki problem u tretmanu anoreksije jeste što osobe sa ovim poremećajem svoju malu težinu doživljavaju kao postignuće, pa imaju malu motivaciju za promenu. One često poriču svoj poremećaj, ne traže i odbijaju tretman, a na lečenje odlaze prevashodno zbog brige i na inicijativu drugih. Prisutno je negiranje ozbiljnosti problema, odbijanje pomoći roditelja i prijatelja, pa se lečenje neretko započinje u odmakloj fazi anoreksije.

Koliko je bitna podrška porodice? 

Uključivanje i podrška porodice je od presudnog značaja za napredak i oporavak osobe sa anoreksijom. Porodična terapija može da pomogne kod razvijanja osećaja unutrašnje sigurnosti. Porodica može značajno uticati na održavanje poremećaja, jer osobe sa anoreksijom koriste njihovu zabrinutost kao sredstvo manipulacije. Stoga, porodicu je potrebno podučiti veštinama kako da promene okruženje obolele, tako što će smanjiti prezaštićivanje i prilagođavanje simptomima poremećaja.

Koja je najčešća greška koju okolina pravi kada su poremećaji ishrane u pitanju? 

Ljudi su skloni da pokazuju nerazumevanje i osuđuju osobe koje boluju od ovog poremećaja, smatrajući da je to njhov izbor. Naglasiću još jednom: to nije bio njihov izbor. Prava situacija je potpuno drugačija. Poremećaj ishrane uglavnom se javlja kao posledica dubljih, nezadovoljenih emocionalnih problema sa kojima osoba ne ume samostalno da se izbori na drugačiji način. Gubi realnost u proceni svoje težine, sposobnost jasnog razmišljanja i tačnog opažanja.

Nekad kažu da je „žena ženi vuk“ – ali mislim da nas u odrasloj dobi ponašanje drugih manje pogađa jer naučimo da budemo objektivniji. Imam utisak da su upravo zato više „deca deci vuci“. Koliko osoba sa poremećajem ishrane je bilo ismevano u detinjstvu?

Pored uticaja medija, važan izvor informacija o standardima i idealima lepote predstavljaju i vršnjaci. Znamo da vršnjaci mogu imati veliki uticaj na to kako dete doživljava sebe i uopšte na zadovoljstvo sobom. Kroz interakcije sa vršnjacima dete se razvija i dobija značajne informacije za formiranje svog identiteta. Upravo iz toga razloga, na tu temu su sprovedena brojna istraživanja. I zaista jeste utvrđeno da su devojke koje su razvile anoreksiju, prijavile više zadirkivanja oko razvoja grudi tokom puberteta u odnosu na njihove zdrave sestre. One su izvestile i o generalnom zadirkivanju od strane roditelja i drugih članova porodice.

I za kraj bih te zamolila za jedan praktičan savet. Ako neko primeti da sestra, brat, drugarica ili drug – pa i ćerka ili poznanica – možda ima poremećaj ishrane, kako da se ponašamo i kako da reagujemo? Znam da nije lako uskladiti brigu za nekoga sa principom lepog ponašanja koji glasi „ne zabadaj nos u tuđe lične stvari ako nisi pozvan da to radiš“. Da li da nešto kažemo ili ćutimo? Na koji način da započnemo priču o ovoj temi?

Kod nas se generalno malo priča o poremećajima ishrane i malo je pažnje posvećeno ovom problemu. Stoga, većini ljudi je verovatno još teže da prihvati da neko njemu blizak ima problem i ne zna kako da se postavi u takvoj situaciji. Svakako je bolje reagovati, nego ćutati. Videli smo da anoreksija često vodi do mnogih medicinskih i psiholoških problema, koji su kako poremećaj traje, sve veći i ozbiljniji. Klinička slika anoreksije je sve kompleksnija i što se tretman odlaže, posledice mogu biti veće. Upravo iz tih razloga, mislim da je bolje reagovati čim se primeti problem. S obzirom da je reč o ozbiljnom poremećaju, potrebno je pažljivo proceniti kako, kada i na koji način započeti temu – a sve u zavisnosti od same osobe, odnosa sa tom osobom, podrške bliskih ljudi. Za početak, svakako bi predlog trebalo da bude razgovor sa nekim od stručnjaka – psihologom, psihijatrom, nutricionistom, ginekologom.