Počinjem ovo da pišem i ne mogu da verujem da su prošle skoro 3 decenije… Marko i ja smo bili mali kada nas je tata jednog dana odveo na Kraljevicu, brdo u Zaječaru, stavio na male, plastične skijice, dao nam štapove i rekao “Čekam vas dole”. Moj mlađi brat i ja smo se pogledali zgranuto, a onda odlučili da ipak krenemo. I tako je počelo naše zimsko, sportsko detinjstvo…
Iz ugla odrasle osobe mogu danas da kažem da je “čekam vas dole” bilo jedva 100 metara toliko blage padine da bi se u ovim godinama zapitala da li mogu loptu da zakotrljam niz nju? Tada, prvi put sa skijama na nogama – naš “spust” je bio neopisiva demostracija dečije neustrašivosti 🙂 Iste godine smo dobili prave skije i provežbali ih na Crnom Vrhu.
Prave skije, za one koji se toga sećaju, su tada bile daleko od kratkih karving skijica koje se danas voze. Mera se uzimala tako što se podigne ruka iznad glave i to je bila prava dužina. Bile su ogromne i predugačke. Ipak, tata je imao teoriju da pravi skijaš mora da nosi sam svoje skije. Nije morao da nas ubeđuje puno jer smo mi jako hteli da postanemo pravi skijaši.
Tako sam na planini naučila da sama vodim računa o svojim stvarima i da to niko ne treba da radi umesto mene.
Kao što sam pomenula, prvo mesto za vežbu je bio Crni Vrh blizu Bora. Bila su to lepa vremena, osamdesete. Živelo se uredno a vikendima išlo na izlete uz roštilj. Leti na jezera na plivanje, a zimi na skijanje. Svake subote bi kolone automobila polazile iz Zaječara na Crni Vrh, skijali bi ceo dan dok ne padne mrak, a onda se uveče vraćali. Sve bi ponovili i u nedelju. Kakvo zimovanje?! Tih 7 dana zimovanja bi bili samo začin uz svaki vikend na snegu. Doduše, tada je i zima bila zima – pa je uglavnom bilo snega.
Crni Vrh je bio prilično pusto mesto sa “sidro” ski liftom. Sećam se da su šipke bile crvene boje, a čaj je mogao da se pije u jednom jedinom planinarskom domu, gde su neprestano brisali barice od snega koji se topio sa naših skijaških cipela. Imali su i srneći gulaš i njemu još uvek pamtim ukus, verovatno zato što sam ga uvek jela izgladnela nekon celodnevnog skijanja 🙂 Kad je bilo mnogo hladno, iz Doma bi iznosili kazan, podložili vatricu i besplatno delili čaj u limenim šoljicama skijašima.
Ne smem da tvrdim, ali jednom sam nakon čaja predobro vozila slalom. Sumnjam da je u čaju bilo i malo ruma. Ako sam u pravu, onda sam na planini naučila i da pijem rum 🙂 😀
Sledeća stanica, za male skijaše sa 2 godine iskustva bila je divlja Jahorina sa skoro stalnom maglom na vrhu. Tada sam prvi put čula: “OK, ćerko, naučila si da skijaš – možeš ti to i sama. Idi…”. I spustila sam se sama niz planinu prvi put u svojoj 8. godini. Ne znam da li je tokom prvog spusta, kada sam se odvojila na skijama dok je ledeni vetar fijukao oko mene, Branko bio tu negde i gledao me – ili sam stvarno ostala sama. Mislila sam da jesam i to je jedino bilo važno…
Bio je to jedan od najtrijumfalnijih trenutaka mog detinjstva 🙂 Danas kad pomislim da nešto ne mogu samo kažem sebi: “A mogla si da se lomiš po jahorinskoh magli kada te je 10 godina delilo od punoletstva? Ne glupiraj se!”
Na planini sam naučila da mogu sve kad mi neko kaže da to mogu. Posle sam naučila da taj “neko” mogu da budem i – ja.
Crni Vrh sam izgubila crnih devedesetih. Prvo nije bilo struje pa su odlasci na skijanje postajali sve ređi. Onda je tamo Milošević počeo da zida čuveno zdanje na Dubašnici.
Čula sam tada da je planinarski dom srušen i puno godina nisam ni želela da odem. Bila sam ljuta i tužna. Mnogo kasnije je došla do mene vest i da je staro “sidro” zamenjeno dvosedom sa Kopaonika, ali sam tada već živela u Beogradu. Više se nikada nisam vratila na Crni Vrh…
Ponekad, posle svih sra*a koje smo prošli devedsetih mislim da sve mogu da zaboravim, sem ukusa onog čaja. Za koji nikada neću saznati da li je imao rum.
Planina me je verovatno naučila i da se vremena menjaju. Kako da kažem zbogom i nastavim dalje.
Ovaj tekst sam napisala u sklopu akcije #PlaninskePrice o kojoj više možete da pročitate na blogu koji piše Deda Bor. Toliko sam se oduševila projektom kada sam malopre saznala za njega, da sam sela za kompjuter i izbacila ovaj tekst iz sebe bukvalno za 15-20 minuta 🙂
Stvarno se nadam da će se što više blogera uključiti u ovu akciju, jer možete da naslutite i sami da ona može da bude – beskonačno duga. Da se odvija na različitim mestima i u različitim timovima. Ovo je priča u kojoj definitivno najvažnije učestvovati!
Fenomenalna ideja i još jednom čestitam organizatorima na njoj. Želim uspešno sprovođenje projekta @DedaBor, Peđi Supuroviću, @MilojeSekulic i Turističkoj organizaciji Srbije 🙂
Upravo sam se čula s mamom i rekla joj šta sam sinoć objavila. Pitala me je da li se sećam koliko smo bili zaluđeni kada smo na Crni Vrh išli neraščišćenim, zavejanim putevima i jedni druge izvlačili sajlama iz snega? Toga se sećam 🙂 Ne baš svih detalja jer sam bila mala – ali se sećam…
Onda sam shatila koliko je taj svet bio drugačiji od ovog danas. Zapravo – ponekad imam utisak kao da sam ranije živela u paralelnom univerzumu.
A na ličnom FB profilu mi je boranka, koja poznaje kuvara zaslužnog za srneći gulaš, napisala da čaj jeste imao rum 🙂 Otkrila sam istinu nakon 30 godina – bLogu hvala 😀
[…] Izvor: Vitki gurman […]
Sjajan tekst, ali i prelepa priroda, tj. okruzenje.