Namirnice pod lupom

U kandžama (po)grešne hrane

Vitki gurman baner 300x250

Pre nego što vam ispričam nešto i upitam vas za mišljenje – želim da pročitate jedan odlomak iz knjige “Gurmanske veze“:

Kako nije blagonaklona prema šećeru, ova knjiga nije blagonaklona ni prema belom pirinču, a još manje prema belom brašnu. Ipak, odlučila sam da ostavim ovde jedan recept kao primer kako bi trebalo da izgleda povremeno „kršenje pravila“.

Niko ne može 100% vremena da se drži pravila, ali ako se pada – onda treba da se pada sa stilom. Nikako ne dolazi u obzir saplitanje na burek, rolviršlu, a još manje dolazi u obzir naručivanje pice, girosa i pohovane piletine u lepinji.

Naredni recept je savršena (po)grešna hrana, koja može da bude OK samo onda kad se:

  1. sprema vrlo retko
  2. kad se njeni sastojci ne nalaze na svakom ćošku
  3. kad koristite visokokvalitetne namirnice čija se kombinacija ukusa dugo, dugo pamti.

Ako odabrano jelo ima belo brašno ili beli pirinač, onda svi ostali sastojci moraju da budu potpuno snobovski da bi greška bila oproštena čim se upali ringla, a jelo bogovski zamiriše.

Neobičan šoping za jednu LCHF-ovku…

Kupila sam mašinicu iza izradu domaće testenine. Preturila YouTube u potrazi za savetima i pokušala prvi put u životu 🙂

Naime, imala sam utisak da sam kao gastro-bloger negde zabagovala… Nije mi bilo fer da ne umem da napravim ono što bi trebalo da bude klasika. Dospela sam između “vreme ti je da naučiš” i “sramota što već ne znaš”.

Nemam osećaj da sam svojim izborom ishrane ostala nešto oštećena jer ne pravim torte i kolače. Zahtevnije je milion puta napraviti ukusnu LCHF tortu/kolač koji nema brašno i šećer – nego bilo koji klasični kolač ili tortu. To što umem da napravim LowCarb deserte je samo prednost (u ostalom, ne volim ukus slatkog).

Ali sa slanim stvarima nije isto. Slano obožavam. Priprema i tajne slane kuhinje su mi jako zanimljive. Posebno kada se priča o nekim čuvenim receptima poput bavarskih peciva, gyoza paketića, burger lepinjica i specijaliteta italijanske kuhinje. Sve ovo je autentično i zahteva praksu.

I onda sam rešila da obogatim svoje kulinarsko znanje! Napravila sam prvo Hrono hleb, a zatim i bavarske lepinje ali od integralnog brašna koje sam na licu mesta sama samlela u Thermomix aparatu.

Onda sam naučila kako se prave lepinje za burgere u obruču (za dubli burger). Verovali ili ne – ovo je ozbiljna priča zbog koje profesionalni kuvari snimaju video recepte dugačke i po pola sata!

I poslednji izazov je savladan! Ovo je moja prva pasta koju sam u životu napravila 🙂 Odmah sam išla na najteže – raviole!

Pasta machine – day 1. First homemade pasta in my life ?? #pasta #pastamaking #ravioli #homemadepasta

A photo posted by Vitki Gurman (@vitkigurman) on

Uz slike ovih jela, punih praznih kalorija – dolazimo do mog pitanja! A ono je: ako niste na dijeti, već “samo” imate neki svoj odabrani stil ishrane:

  1. Da li ikada odstupate od tog svog stila ishrane?
  2. Ako da, koliko često i da li se to dogodi kao svesni izbor ili je pre trenutak slabosti?
  3. Kako se osećate kad “kršite pravila”?

Što pitam? Neko mi je napisao ispod jedne od ovih slika: “Ali to nije LCHF!” – i ja sam odgovorila: “Naravno da nije. Ovo je gastronomija i ja učim. Ovo nije ni zdravo”.  To je bio logičan odgovor, ali sam se onda malo zamislila…

Ljudi se često plaše hrane i izbore prave u strahu – prvenstveno od gojenja i od bolesti.  Moja priča je bila drugačija i do svog izbora sam došla jer verujem u osnove LCHF ishrane (posebno zdrave masti) i obožavam LCHF hranu jer mi je ukusna.

Ali nikada nisam imala osećaj da će se nebo srušiti ako pojedem i nešto drugačije od onoga što je moj “glavni izbor”. Musaku u gostima. Špagete bolonjeze kad mi dođe društvo. Kačamak za doručak kod mame i tate. Jednostavno, to samo nisu bile stvari koje jedem često, niti mislim da su dobre za mene.

Prazne kalorije su koncentrati

Mislim na šećer i belo brašno. Kad god negde pričam javno pitaju me za ove stvari. I uvek imam isti odgovor:

  1. Ako ste zadovoljni svojim zdravljem i težinom – da, može malo i ponekad ali uz jedan uslov: spremite nešto sa belim brašnom i šećerom sami kod kuće. Ne kupujte gotovo. Upotrebite male količine, budite svesni da su tu i kontrolišite ih.
  2. Koristite uz to meso, sir i povrće – ili voće, crnu čokoladu, orahe, bademe, jaja, maslac. Nemojte da vaše jelo bude baš 100% “prazno i šuplje”. Ako ste već uzeli neke “prazne” sastojke, obogatite ih. Pita s mesom je u tom slučaju OK. Palačinke s nutelom i keksom nisu.
  3. Ne, oni sami po sebi (ako nemate dijabetes, autoimunu bolest, osetljivost na gluten…) nisu strašni. Samo na njih gledajte kao koncentrat za tovljenje. Ne navikavajte se. Ne mislite da su dobri za vas. Oni su jedno veliko ‘ništa’ dodato u vaš obrok da vam podigne insulin i doda nepotrebne kalorije. Ako možete sebi to da priuštite jer vam je sve super – pa OK 🙂
  4. Neće vas otrovati kao što to mogu da urade margarini sa trans mastima koji se još uvek koriste u Srbiji. Niti su kontroverzni koliko je soja postala, niti su leglo slobodnih radikala poput štetnih biljnih ulja.

Naravoučenije

Ako imate ekstremno veliki problem s kilogramima ili zdravljem, morate da ga rešavate ekstremno ozbiljnom dijetom. Ako tog problema nema, onda sami morate da izaberete nešto što sam ja nazvala “sopstvenom zonom komocije”.

Pročitajte više o tome u tekstu “Definicija zdrave ishrane“.

Šta vi mislita o svemu ovome?

  • Koliko komocije imate?
  • Šta su vaši “ponekad” ili “apslutno nikad”?

Naravno, imajte u vidu da uopšte nije neophodno da se oko svega ovoga slažemo. Neophodno je da o ovome samo razmišljamo i razmenjujemo mišljenja 😉 Uz, naravno, poštovanje svih naših razlika i ličnih izbora.

8 Komentara

  • Iskreno ja se bzv.osecam kada pojedem nesto nezdravo, ali nekad i moram.Nije izgovor, nekad covek negde ide, nije kod kuce i ne moze sa sobom da nosi serpu domace supe.
    Ja sam imala gastritis i jako neprijatno se osecate kad vas nude svim i svacim a vi ne smete nista od toga…Shvatila sam ili je to mozda samo moje misljenje da ekstrem u bilo cemu nije dobro biti, jer je to nekad i strah, a od straha se moze razboleti.Cesto sam razmisljala o tome kako se hrane u manastirima kada je post i kada nije, pa oni bukvalno zive na belom seceru, margarinu, belom brasnu, ulju….I monasi i monahinje uglavnom su vitalni, imaju dugi vek, naravno tu ima i izuzetaka.Ja mislim da je opterecivanje bilo cim , pa i zdravom hranom(ekstremi, vegani…) izvor moguce bolesti.Mozda i gresim.Kacamak obozavam i nikad ga necu odbiti, naravno od domaceg brasna.Bez slatkisa mogu ali i o njih se ogresim….Ne kazem da se treba nezdravo hraniti, sve nezdravo treba ukinuti, da je srece, ali ako nekad zgresimo ne treba zbog toga crkavati.
    Oni jadni u Africi ni to nemaju, nije ni to neki izgovor, izgovora nema, bitan je stav, vera i zdrave misli.Zdrave misli i ljudska dobrota su izvor srece, hrana je samo deo tog goriva koje nas pokrece.

  • Ja sam se od “krive” hrane postepeno odvikavala, tako da mi ne nedostaje ni pasta, ni kruh, slatko mi pase samo u onim zenskim danima i nije mi bed drzati se lchf-a, ond, ja naginjem na paleo zbog voca i azijske kuhinje. Naime, ona je moja slabost, spomeni mi Ramen ja cu sanjati taj savrseni okus miso podloge i te posebne zilave tjestenine (nikako to ne stavljajte u isti kos sa talijanskom tjesteninom). Kao sto zene cini sretnima cokolada, torte i slicne ja maltene suzu pustim nad piletinom u chili umaku, ssam bulgogi-jem, kimchijem i sl. Srecom, sa kg nemam problema i srecom oni ne koriste ni klasicna ulja, niti im je osnova psenicno brasno, za sve postoji alternativa u gluten-free namirnicama (riza, tapioka i sl), jedina je caka sojin umak ali srecom svijet je dovoljno velik i napredan da se na netu nadu i organske verzije. Tako da, kada ja padam nad “hranom koja ubija” padam kraljevski, prvo se rostiljam par dana, odlucim di cu puknuti, nadem “the best authentic recipe” i onda ubijem u spoju polusirovog povrca, chiliju, mesu mariniranom u soji i budem najsretnija osoba na svijetu. Istina je da covjeka najvise veseli ono sto dobija rijetko.

  • Poštujem svoje telo i trudim se da ga svakim obrokom negujem. Kad smišljam šta bih mogla da jedem, uvek imam negde u glavi da mi nije jedini cilj da se zasitim, već da ta hrana treba da bude i gorivo i lek i zadovoljstvo. Volim slatko i iako umem da pravim preukusne zdrave deserte, kada mi dođe želja za nečim kupovnim, nezdravim, vrlo često nečim što volim od detinjstva – pojedem, uživam i ne razmišljam. Stvarno mislim da je u tim trenucima štetnije braniti sebi, prekoravati se i nervirati. 🙂 Pogotovo kad su hormoni u igri i kad misliš da ćeš poludeti od želje za nečim. Verujem u ono “choose your indulgences wisely”, kad znaš da je uživanje u tome što ćeš pojesti mnogo veće od eventualnog negativnog efekta te hrane na organizam.

  • Ne vidim da se neko otrovao ni od margarina, soje i rafinisanih ulja, tako da su i te stvari povremeno na meniju – kada odem kod mame koja se jos drzi starih smernica i apsolutno odbija da poveruje da je svinjska mast zdravija od ulja i puter od margarina… Cini mi se da su i te stvari nisu opasne ako se jedu npr. jednom nedeljno. Ili jesu? Ima li nekih istrazivanja na temu koliko je to stetno u ogranicenim kolicinama?

  • S obzirom da nemam problema sa zdravljem a ni sa kilogramima, cesce sebi dozvoljavam greske. Nedeljom jedem domacu supu (sa rezancima koje sama pravim) i s vremena na vreme napravim neku pitu s mesom ili spanacem i sl. Paste sam prestala da pravim jer me uvek “vuku na jos” :). U “nikad” kategoriju spada sve sto sadrzi margarin i slatkisi (cak i oni zdraviji i homemade). Nekako sam sklonija belom brasnu nego seceru ;). Pa i kad dozvolim te “grehe” , trudim se da se ne izvrnem na trosed nego ih “okajem” fizickom aktivnoscu.

  • Zanimljivo 🙂 A ako je neko izuzetno mrsav i zeli da se ugoji (a nema nikakav zdravstveni problem) da li bi preporucila ove UH (secer, brasno) u vecim kolicinama u cilju dobijanja zeljenih kg?

  • pre 2 godine sam iz zdravstvenih razloga modifikovala svoju ishranu, Vaš blog mi je dao osnovne smernice, otvorio mi oči. Bar 90% onoga što pišete mi deluje sasvim logično i ispravno. Ipak, kao što i sami kažete,svi smo mi različiti i neke stvari nisam smela da primenim, a neke sam malo modifikovala (recimo, ulje više skoro uopšte ne koristim. koristim mast koju suprug i ja sami topimo, pa tako ujedno imamo i čvarke- u ograničenim količinama, namirnice koje imaju puno gvožđa sam morala da ograničim, ili da bar probam da smanjim njegovu apsorpciju-na nekom australijskom sajtu sam naišla na istraživanje prema kojem kafa smanjuje apsorpciju gvoždja,pa je pijem odmah nakon obroka-istina ili ne, ja sam gvožđe spustila u normalne okvire..obroci su mi na 3 sata-pankreas ipak mora da odmara, voda je jedino piće,,,grickanja između obroka nema,,,,)u početku je bilo teško,ali već posle 2 nedelje postalo je sasvim normalno, za 6 meseci su mi se popravili svi rezultati, holesterol, ast,alt,gvožđe se vratilo u normalu,,,a usput su se negde izgubili i kilogrami, čijeg viška i nisam bila svesna, jer se nikada nisam smatrala za debelu, čak ni punačku- moža mali višakod nekoliko kg, a ispostavilo se da mi gubitak od 14 kg nije previše izmenio izgled, -ni sada mi nije jasno gde su bili svi ti kilogrami. tada, pre dve godine hepatolog, i endokrinolog su mi zajedničkim snagama dodelile etikete Insulinska rezistencija, metebolički sindrom i kao ohrabrenje sve zaključile izjavom;”dobićete šećer”. naravno kada sam se sa svim tim “presudama” pojavila kod moje doktorke opšte prakse, ona je situaciju “popravila” izjavom -pratičemo. i to je bilo to. za njih završena priča, a za mene…
    Onda sam našla Vas, glavna smernica mi je bila vaš strip o pankreasu, to mi je otvorilo vidike,istraživala sam po netu, čitala razne gluposti ali i pametne stvari i napravila svoj program i režim, koji je urodio plodom, (od svih režima najsličniji je režimu hrono ishrane) sada jedem sve ( naravno đubre se nejede) i kada jednom očistite organizam od loših stvari on opet počne da razlikuje dobro od lošeg, hranu od nehrane (ipak nam je to svima urodjeno, samo mi uspemo vrenenom da ga zbunimo),
    Na kontroli , koju sam sama inicirala posle godinu dana (pošto od “praćenja”naravno nije bilo ništa, ni za analize nisam dobila uput) uz “svaka čast” i neskriveno čuđenje obe etikete su mi “skinute” i više nisam pretendent na nagradu zvanu dijabetes,
    Nastavila sam da se hranim prema izabranom režimu, ali u mnogo opuštenijoj formi, a Vaš blog koji sam svojevremeno pročitala od prvog do poslednjeg slova pratim povremeno, da iščitam propušteno (ipak nisam postala frik zdrave hrane)
    Bez ikakve griže savesti kršim pravila, pa tako ako mi se nešto stvarno jede (ali baš stvarno, a ne zato što sam videla reklamu ili mi je palo na pamet), ja pojedem,makar to bile i napolitanke, imam samo jedno pravilo, a to je da ako sam juče pojela nešto što baš i nije trebalo, danas kada osetim želju da to ponovim ( a uvek se javi, jer loše traži još lošeg) nikako sebi ne dozvolim da tu želju ispunim.
    Zabranjena hrana ne postoji. Pitanje je samo da li stvarno želimo baš sve da nazovemo hranom, i da li i koliko često to konzumiramo..

Leave a Reply