Kuvar “Dorina riznica” – ispovest i LCHF recepti jedne mame

Ova priča je drugačija i posebna. Može nekome da pomogne da nađe snagu u teškim vremenima. Ili, kada je ishrana u pitanju – da promeni navike svoje porodice. LCHF recepti su u kuvaru koji možete da skinete na kraju teksta. 

Maja

Autor teksta i kuvara: Vanja Živanović

Moja priča i svest o hrani počela je jako davno,  još od detinjstva. Čini mi se da sam oduvek obraćala pažnju šta jedem, zašto jedem, kako ta hrana deluje na mene. Ne, nikada nisam imala problem sa gojaznošću, da bih se zbog toga toliko bavila hranom, imala sam problem sa telom koje mi je davalo signale, a ja nisam znala da ih protumačim. Trebalo mi je dobre tri decenije da shvatim sta je telo htelo da mi kaže. Sada, iz ove perspektive, to konačno znam.

Svi znamo za čuvenu frazu – osluškivati svoj organizam. A koliko ljudi zaista to ume? Moj pokušaj ’’osluškivanja’’ je počeo izbacivanjem mesa iz ishrane. Dugi niz godina sam bila ovo-lakto vegetarijanac. Osećala sam da mi nešto smeta, da me čini tromom, da me nadima – ali nisam znala šta. U to vreme, na žalost, nije bilo ovoliko dostupnih informacija, možda je zato i moj put osluškivanja  bio malo duži.

Jela sam dosta povrća i voća, jaja i domaćih mlečnih proizvoda, ali sam jela i slatkiše, poneko pecivo. Srecom, to su bile neke kontrolisane i umerene količine, jer sam kao i svaka mlada žena vodila računa o liniji. Prvu trudnoću sam izgurala u toj fazi, ali je ulazak u drugu, nakon deset godina, doneo totalni preokret. Bila sam treći mesec  kada sam dobila neizdrživu želju da jedem meso. Sećam se da je u frižideru bila neka prasetina. Došla sam s posla i s vrata se dočepala mesa i počela da jedem kao da će neko da mi otme. Od tog momenta, meso je svakodnevno bilo na mom meniju, ali je i dalje, s vremena na vreme, moje telo davalo signale da mu nešto smeta.

Onda je došla ta 2007. godina. Mojoj petnaestomesečnoj devojčici je otkriven tumor. Šok, neverica, očaj, lekari, bolnice, teška dijagnoza…

U tih prvih mesec dana ludila, maltene sam prestala da jedem i u jednom momentu sam uhvatila sebe da mi je jako loše, da sam malaksala, da nemam ni malo snage… a snaga mi je bila i više nego potrebna. Rekla sam sebi – ti moraš da jedeš, ti moraš da budeš jaka i zdrava jer samo takva možeš pomoći svom detetu. I počela sam da jedem.

I jako mi se dopao taj osećaj utapanja problema u gomili hrane..jela sam sve više i više, ali uskoro se sve otelo kontroli i dobijala sam napade prejedanja kada sam bila u stanju da u jednom danu pojedem svu hranu koja je potrebna mojoj četvoročlanoj porodici za nedelju dana. Gojila sam se, pa mršavila. Nisu to bile neke velike oscilacije, 5-8 kg, koje na moju konstituciju nisu bile preterano uočljive. Okolina ništa nije primećivala, a u meni su se vodile teške i iscrpljujuće bitke. Ko nije nikada upao u taj vrtlog, ne može ni da nasluti koliko je to mučno. Emocionalno prejedanje je teška, razarajuća bolest i ogroman teret, onako sam za sebe – a uz primarni problem ćerkine bolesti, katastrofa.

Pet operacija, godinu dana hemiotreapije… korak napred, dva nazad… Svi zajedno se borimo za nju…a ja se u tajnosti svog uma borim i za sebe..

Počela sam da pratim forume o dijetama i kroz iskustva drugih ljudi proširujem vidike o različitim načinima ishrane. Više sam se udubila i u samu ljudsku fizologiju, a i psihologiju. Otkrila sam blog “Istine i laži o hrani” i bila naprosto šokirana onim što sam tu pročitala. Skoro sve je bilo totalno suprotno od onoga što nam je bilo servirano kao zdrava ishrana. Čitala sam, ali ništa od pročitanog nisam primenjivala jer sam osećala strah i nepoverenje. Dve godine kasnije krenuo je sa radom još jedan blog na tu temu – “Vitki gurman”. I dalje sam čitala, ali ništa od pročitanog nisam primenjivala.

Problem prejedanja je postajao sve veći, a ja više nisam znala kako da se sa tim problemom nosim. Onda sam otkrila hrono ishranu i ma koliko joj sada mana nalazim, ipak moram reći da je bila okidač i velika prekretnica za ono što sam sada ja i čitava moja porodica. Pričalo se o ugljenim hidratima, proteinima, pravilnom kombinovanju hrane, satnici – ali sam saznala i dosta informacija o mleku, pšenici, krompiru i mnoge informacije koje sam pročitala na ona dva pomenuta bloga su dobile neku sasvim novu dimenziju..

Izbacila sam pšenicu i šećer i već posle samo dve nedelje sam osetila drastične promene. Nije bilo tromosti, nadimanja i ono što je meni bilo najbitnije, problem sa prejedanjem je počeo da jenjava.

Moja ćerka ima jako redak oblik tumora koji je po prirodi benigni, ali izuzetno agresivan, razarajući i sklon recidivima. U svetu nema mnogo slučajeva, pa je samim tim i statistika oskudna. Lečenje je skoro pa napamet. Hirurgija nije dala značajan rezultat, hemioterapija nije dala značajan  rezultat. Neko vreme smo bivali mirni i svaki put se tumor vraćao.

Trenutno je u stanju mirovanja i otvorile su nam se neke mogućnosti da probamo sa homeopatijom. Uz homeopatiju, preporučena nam je ni manje ni više nego LCHF ishrana. I sve što mi je godinama izazivalo strah i nepoverenje, postalo je nada za neki kvalitetniji i bolji život. Ali kako početi?

Kako detetu od osam godina totalno preokrenuti ishranu, navike, život?

Neću lagati da je bilo lako…i neću lagati da se nisam  bojala više nego ikada. I bez obzira na sve, čvrsto sam rešila da budem podrška svom detetu i dam sve od sebe da ona sve to prihvati na najbezbolniji način. Dva, tri meseca je kuhinja bila sav moj svet – a kad nisam bila u kuhinji, onda sam tražila recepte, informacije, iskustva po internetu. Sada odjednom skoro ništa nisam imala da kupim u prodavnici, sve sam morala sama da napravim. Trebalo je detetu spremiti nešto za užinu da ponese u školu. Da bude ukusno, da lepo izgleda, a sve se totalno razlikovalo od onoga na šta je ona navikla i što joj se dopadalo.

Gomila i gomila neuspešnih pokušaja koji su završavali u kanti. Bilo je i suza, neprospavanih noći… Napravim nešto i puna nade joj odnesem da proba, a ona samo kaže – ne svidja mi se.

Da li je jela, šta je jela, da li joj je bilo dovoljno, da li je pojela sve što treba jednom mladom organizmu? A šta ako joj padne imunitet, šta ako se razboli, šta ako se stanje pogorša? Milion pitanja i još više strahova.

Pročitala sam sve dostupne tekstove o LCHF ishrani, istraživala koji bi LCHF recepti bili najbolji za nju, čitala tuđa iskustva… Ima logike, ima objašnjanja, odgovora, argumenata. I sve bi bilo tako lako da sam samo ja u pitanju, da to isprobavam na svojoj koži., ali je mnogo teško takvu odluku doneti u ime nekoga. Pogotovo u ime svog deteta.

Sada, sedam meseci nakon te odluke, sve je mnogo lakše i lepše

Pregrmela je  ’’skidanje’’ sa šećera i prostih ugljenih hidrata. Zavolela je pravu hranu. Zavolela je toliko toga što je do skoro bilo bljak. Sada imamo naš mini kuvar koji se svakim danom proširuje.

Sa ponosom priča svima kako se ona hrani zdravo i uopšte više nema problem da odbije ono što ne treba da jede. Od skoro anoreksične, bledunjave devojčice, za kratko vreme je postala snažna cura koja puca od energije i potpuno svesna da je za to ’’kriva’’ hrana koju jede.

Deveti rodjendan je proslavila u duhu LCHF-a. Keksići, razna peciva, dve torte, sve je bilo od njoj dozvoljenih namirnica i sa tim smo poslužili goste koji su bili oduševljenim ukusom – a ona je bila tako ponosna što se svima dopada njena hrana iako je totalno drugačija od uobičajene.

Na početku jeste bilo pitanja dokle će morati tako da se hrani, bilo je izbegavanja da ide u prodavnicu gde sa polica mami šarena hrana koju ona ne sme da jede, ali sada više toga nema. Promenio joj se ukus, percepcija prema hrani i sada više ni sama ne želi da se vrati na staro.

A ja? Ja sam prateći nju konačno shvatila šta je to što je moje telo od početka želelo da mi kaže i šta zaista znači ’’osluškivati’’ svoj organizam. Izbacivanjem skroba i šećera potpuno su prestali napadi prejedanja i dugogodišnja borba protiv te pošasti.

Možda ova ishrana neće dovesti do ćerkinog izlečenja, ali do poboljšanja opšteg zdravlja sigurno hoće. Malo li je?

Ovde možete da skinete kuvar u kome su Vanjini LCHF recepti: