Moderna poljoprivreda je promenila način na koji jedemo i živimo. U tekstovima “Istorija gojaznosti” sam opisala kako su razvoj velikih farmi i intenzivna podrška proizvodnji žitarica doprineli menjanju nutricionističkih smernica. Ipak, uticaj koji je nova hrana imala nije bio sveden samo na našu kilažu i zdravlje – trend “manje stočarstva / više žitarica” izmenio je prirodu i kreirao nove ekološke probleme.
Davne 1977. godine ishrana bazirana na ugljenim hidratima je postala “mainstream” uz savete da osnova ishrane treba da nam budu žitarice. Savet je prihvaćen tako da zapravo nismo jeli žitarice koje bi bile pravilno spremane – već njihove najbednije ostatke: skrob i gluten iz belog brašna. Kod potrošača je dobro prolazila bukvalno svaka glupost na kojoj je bilo napisano “low fat” i “whole grain” (malo masti i celo zrno).
Ljubavna afera novih nutricionističkih smernica sa biljnim (polinezasićenim) uljima je bila potpuno neprirodna – a istovremena brakorazvodna parnica od tradicionalnih masti praćena glasnim i lažnim optužbama da su nezdrave i opasne. Sa dve nove namirnice (belo brašno i zejtin) i najopasnijom varijacijom jedne od njih (margrinom iz biljnih ulja) strateški smo kroz XX vek uništavali zdravlje i postajali gojazniji i bolesniji više nego što smo to ikada do sada bili.
Nakon što je staru hrana okrivljena za nove bolesti i holesterol imenovan demonom XX i XXI veka – crveno meso, najbolji izvor gvožđa postalo je nepoželjno, kao i svinjska mast i goveđi loj na kome se kuvalo pre TV reklama. Usput smo upravo tim novopečenim načinom ishrane uništavali i prirodu oko nas.
Kako je promena ishrane oštetila prirodu?
Padom tražnje za proizvodima životinjskog porekla i životinjskim mastima, kao i povećanjem tražnje za proizvodima od žitarica koja su koristila i domaćinstva (ubeđena da su zdravi) i industrija (svesna dužeg roka trajanja proizvoda) – došlo je do povećanja potreba za oranicama i njivama, kao i do veće medijske i finansijske podrške proizvodnji žitarica.
Stočarska proizvodnja je pretrpela propast, onako kao su to pretrpela i prirodna staništa pored reka. Skraćenje rečnih tokova i skretanje reka se nije dešavalo samo zbog plovidbe već i zbog želja da se “ukloni” reka radi dobijanja više obradivih površina. Bilo je potrebno proizvesti više žitarica radi više hleba, zejtina, keksa i margarina. I radi drugačije ishrane stoke.
Neadekvatna ishrana stoke, smanjenje stočnog fonda ili prestanak bavljenja stočarstvom uzrokovali su još jednu posledicu po reke: sada već desetkovana vlažna staništa pored reka počinjala su da budu kontaminirana invazivnim vrstama biljaka, koje ih agresivno menjaju.
Invazivne vrste su najčešće pristigle sa drugih kontinenata i zauzele prostor biljkama koje prirodno žive kod nas. Brzo se šire jer nemaju prirodnih neprijatelja i postaju konkurencija domaćim vrstama. Ukoliko stoka, poput prirodne kosačice obrsti invazivne vrste dok su još mlade neće doći do zamene biljnog sveta. Krave, ovce i koze su održavale prirodne površine čistim smanjujući brojnost invazivnih vrsta i doprinosile ravnoteži u prirodi.
Dakle, vođenje stoke na ispašu i pojenje na prirodnim izvorima vode nije značilo samo da će biti proizvedeno zdravije i prirodnije mleko i meso, sa povoljnim odnosom omega-3 i omega-6 masnih kiselina. Postojanje ispaše i “prirodnog” stočarstva značilo je održavanje prirodnih staništa ptica, riba, vodozemaca i životinja stabilnim. Samo postojanje stoke na ispaši, onako kako je to i trebalo da bude, značilo je da ima šanse da ekositemi ostanu kompletni i osiguravalo njihovu samoodrživost.
E, deco, deco! Samo se vi igrajte!
Do putovanja u “Gornje Podunavlje” i govora koji je održala Duška Dimović, direktor WWF programa u Srbiji, shvatila sam da sam došla do još jedne priče o kojoj ne znam dovoljno. Godinama čitam o tome šta je za čovekov organizam značilo to što smo stoku zatvorili u ograđene prostore i počeli da hranimo sojinom sačmom i kukuruzom, ali uticaj na prirodu nije nešto sa čim sam uspela da se dovoljno upoznam.
Pošto se radi o novoj oblasti koja me je zainteresovala, nadam se da će se naći oni koji bolje poznaju temu da napišu svoje mišljenje i utiske. Gledajte na ovaj tekst prvenstveno kao na poziv da više pričamo i razmišljamo o ovome.
Danas, kada više nema dileme oko toga da su tradicionalne masti zdrave, danas kada je konačno jasno kao dan da je povišen holesterol izmišljena bolest i da je mnogo toga u vezi njega bila zabluda – ostaje jedno bitno pitanje: šta ćemo sada da radimo?
Hoćemo li da skratimo još neku reku da bi zasadili štetnu soju – ili ćemo da se prizovemo pameti i prošetamo one preostale krave, koze i ovce do obližnje reke ili potoka?
Mislite o ovome dok slušate “uobičajene” avgustovske gromove.
Tekst je deo akcije “Coca-Cola Bloggers Network Adria”.
Ovde je suština da se proizvodnja hrane umesto načina da se nahrane ljudi posmatra kao biznis koji treba prvenstveno da zaradi pare. Onda je potpuno normalno da je osnovni cilj da se proizvede što više, za što kraće vreme i uz što manje troškove. Otuda pojava savremenih stočarskih farmi koje s pravom zovu fabrike. Pitanje kvaliteta proizvoda ovde je sporedno, pa se zato koriste antibiotici, hormoni, genetski inženjering, ishrana biljojeda koncentartima koji sadrže mesno,koštano ili krvno brašno, proizvedene od klaničnih ostataka. S druge strane, zemlje u razvoju postaju sve veći potrošači animalnih proizvoda, pa se ,globalno posmatrano, za ishranu stoke žitaricama stalno moraju uvoditi nove obradive površine, odnosno krčiti šume i uništavati prirodne ekosisteme, čime se uništava biodiverzitet. Posmatrano globalno, na Zemlji se prozvodi sasvim dovoljno hrane da niko ne bude gladan, ali je i proizvodnja i potrošnja nesrazmerna, odnosno razvijene, bogate zemlje imaju previše, a siromašne gotovo ništa. Sem toga, u bogatim društvima je potpuno uobičejena stvar da se hrana baca i viškovi propadaju ako ne mogu da se prodaju po dobroj ceni. Rešenje je održiva poljoprivreda, odnosno poljoprivreda koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko granice njihove obnovljivosti. Način na koji je naša poljoprivreda ranije funkcionisala u velikoj meri se poklapa sa ovim konceptom , i mnoge razvijene zemlje sada prave zaokret u razmišljanju jer su došle do tačke kada su shvatile da je jedina dobra ekonomija zapravo dobra ekologija.
Pozdrav Majo,
kao neko ko je odrastao na selu moram da nažalost potvrdim sve ovo što si ti navela u tekstu. Iako sam relativno mlada, imam 30 godina, ja sam primetila dramatične promene u funkcionisanju sela u poslednjih 15tak. Moji roditelji su nekada imali kravu koja je redovno išla na ispašu zajedno sa ostalim kravama iz sela. Pored sela prolazi reka, tamo su se krave pojile, okolne poljane su bile čiste, bilo je i nekoliko stada ovaca. Do dana današnjeg nisam uspela da pronadjem ništa slično domaćem mladom siru koji je moja majka cedila. Imali smo i kozu jer je brat teško podnosio kravlje mleko, pa su mu davali kozje. Jariće smo hranili na cuclu, zimi ih unosili u sobu da se zgreju, smejali se kako spavaju po kravi i igraju se po štali. Ja sam imala fobiju od gusana pa sam retko sama zalazila u zadnje dvorište gde su slobodno šetale koke, guske i ćurke. Svašta smo imali i bašte i voćnjake i vinograde i svoje stege i kace za pravljenje vina i kazan za pečenje rakije. Ma kao iz Balaševićevih pesama. Danas je slika potpuno drugačija, nažalost. Poljane koje okružuju selo su zarasle u korov i čičak, trava je visoka, čopora krava nema, niko više ne odlazi na reku na kupanje, a ja sam tamo naučila da plivam. Sve se svelo na proizvodnju pšenice, suncokreta, soje i kukuruza. Koke su u kavezu, jedu koncentrat sa dodacima sojine sačme i premiksa. Pilići se tove nenormalno a postoje i posebne „čerupaljke“ koje ih čiste i spremaju za pijacu. Povrće iz bašte se prska a karenca je za moj ukus preduga. Malo šta od voća dočeka zrenje, što zbog kasnih mrazeva, što zbog kiselih kiša, što zbog zaprašivanja, ko će da znati. Zemlja je zaražena, puna veštačkih djubriva i intenzivne obrade, solidna mreža kanala koji postoje ne održava se redovno pa su oranice često poplavljenje što u kombinaciji sa visokim tempreraturama (što je trenutna situacija) dovodi do bolesti koje napadaju biljke koje svi mi posle jedemo. Selo nije ono što je nekada bilo i što bi trebalo da bude. Već dve godine živim i radim u Nemačkoj i papreno sam plaćala plastično voće i povrće proizvedeno u Holandiji i Belgiji ma bila sam srećna kad nadjem nešto iz Španije i Italije, to je imalo bar nekakav ukus. A onda sam otkrila Bauernhof (farma) i sad tamo kupujem većinu onoga što spremam. E to je zaista seosko gazdinstvo što sam nekad imala i kod kuće. Moje dete samo ide da skupi jaja po dvorištu koje posle kupimo. Krave se šetaju po poljani, koke slobodno idu okolo, paradajz nema savršenih 5cm u prečniku, tikvice nisu blistavo sjajne, krastavci imaju poneku kvrgicu, gazde kažu da već 12 godina nisu zemlju tretirali nikakvim hemikalija i ja im verujem. E to želim ponovo u Srbiji. Pokušavam da doprem do svojih roditelja i da utičem na njih, da se trgnu, da razmisle, ali teško ide.
[…] CEO TEKST […]
Otidjoh danas do kardiologa da zakazem pregled a na zidu ispred ordinacije uramljena reklama za suncokretovo ulje i margarin kao ‘ prijatelje srca ‘. Evo linkova ka tim fotografijama. rec je o Domu zdravlja Zemun u Rada Koncara ulici . Inace dok sam cekao na uput za kardiologa ispred ordinacije moje lekarke je reklama za dijet plazmu !?
http://s24.postimg.org/as48q5emd/20140922_151809.jpg
http://s10.postimg.org/u4nsal5qx/20140922_151816.jpg
Okačiće oni još 1000 budalaština. Samo što se mi ne primamo na to više.
Bar bi tako trebalo da bude 🙂
Hvala za info!