Super objasnjeno, hvala, prepisujem tablice 😁

Bravo Glayzneeca!

”Najveća vajda od ove tabele vam je kad krenete da kupujete dodatke ishrani u tableticama na svoju ruku – a svi to radimo.”

Ovde je, na prvom mestu zbog neinformisanosti, napravljena jedna generalizacija koja čitaocu pruža pogrešnu perspektivu. Postoje ljudi, i to ne mali broj njih, koji dobro znaju, a još bolje razumeju da sintetički dodaci ishrani čine samo to da mušterije imaju skupoceni urin.

”A svakako jeste pravi trenutak da vam kažem da postoje određena negativna mišljenja o veštačkom vitaminu A i veštačkom beta karotenu – koje neki smatraju jako štetnim. Nisam do sada primetila da se oko nekog drugog veštačkog vitamina diže baš tolika frka kao oko veštačkog vitamina A – pa imam utisak da njegovo dodavanje u hranu i mleka ne služi ničemu,”

I ovde se daje dezinformacija, ja verujem potpuno nenamerna, jer opet je u pitanju nedovoljna informisanost na temu sintetičkih vitamina. Neke od teških naučnih zabluda se mogu ispravno razumeti i nazvati pravim imenom samo ako se istovremeno izvrši sinteza činjenica dobijenih iz same nauke, istorije nauke, filozofije nauke i politike nauke.
Doslovce svaka sintetička supstanca se ponaša kao strano telo kad dospe u naš organizam. Zašto je to tako? Zato što se kod sintetičkih preparata nikada ne može naći ništa identično kao u prirodnim izvorima. Sintetičko je uvek izolat nečega mnogo većeg, funkcionalnog biološkog kompleksa različitih grupa jedinjenja, koji se nalazi u prirodnim izvorima.
Svi sintetički ”vitamini” su štetni, neki u manjoj, neki u većoj meri, što opet zavisi od otpornosti organizma pojedinca. A masovna zabluda je nastala zato što su naučnici neopravdano, da ne kažem nadmeno i bezobrazno, stavili znak jednakosti između sintetičkog izolata i vitamina u prirodnom obliku.
Vitamin A nije retinol, vitamin C nije askorbinska kiselina, vitamin E nije tokoferol…itd
Međutim, u naučnoj zajednici preovladava suprotno mišljenje, koje je postalo zacementirano dodeljivanjem dve Nobelove nagrade, jedne za otkriće askorbinske kiseline, druge za osmišljavanje tehnološkog procesa dobijanja belog kristalnog praška zvanog vitamin C. Ono što je široj javnosti malo poznato jeste to da je Albert Sent Đerđi, koji je otkrio askorbinsku kiselinu i za to dobio Nobelovu nagradu, istu hteo da vrati godinu dana kasnije, jer je došao do nekih novih otkrića po pitanju vitamina C (ne askorbinske kiseline) i njegovog dejstva, i zbog toga što nijedan slučaj skorbuta nije izlečen sintetičkom askorbinskom kiselinom. Međutim, njegov zahtev je odbijen od strane Nobelove komisije, a nekako baš prikladno je ubrzo promenio profesiju i na početku II sv. rata se pridružio mađarskom pokretu otpora, potom i aktivno počeo da se bavi politikom, gde je ostao sve do kraja 60tih godina, kad se vratio nauci, ali ovaj put istraživanjima u oblasti raka.

Svako ko je željan kamenja u bubregu neka se slobodno svakodnevno krka sintetičkom askorbinskom kiselinom, nju naši bubrezi jako teško procesiraju.
U prirodnim izvorima, askorbinska kiselina je omotač kompleksa jedinjenja koji nosi ime vitamin C. Ako vitamin C zamislimo kao jedno celo jaje, zapadna nauka želi da verujemo da je ljuska od jajeta vitamin C.
Sintetička askorbinska kiselina je ništa drugo do običan industrijski konzervans, od kojeg čovekov organizam nema nikakve koristi i koji objektivno nema nikakve veze sa vitaminom C koji se prirodno nalazi u voću i povrću.
Narod ne sme da naseda na marketinške trikove u kojima na reklami stoji čovek koji u jednoj ruci drži limun a u drugoj kutiju tableta askorbinske kiseline tj. ko će sad da se bakće sa nekakvim limunom, kad zahvaljujući nauci, naučnicima i napretku civilizacije imam gotov proizvod spreman za gutanje.
Kako pratiti i utvrditi koju količinu sintetičke askorbinske kiseline u sebe dnevno unosi jedna osoba? Koja je gornja granica unosa sintetičke askorbinske kiseline? Član 5. tačka 8 pravilnika o kvalitetu proizvoda od voća, povrća i pečurki i pektinskih preparata glasi ovako:
”…Deklaracija sadrži:
1)….7)
8) vrstu i količinu materija od biološke vrednosti dodatih radi obogaćivanja sastava. Ako je L-askorbinska kiselina dodata kao antioksidans, ne mora se deklarisati.”

Tu jasno vidimo da proizvođači nisu u obavezi da navedu da je u proizvodu korišćena sintetička askorbinska kiselina, što za sobom povlači činjenicu da je praktično nemoguće tačno utvrditi koliko sintetičke askorbinske kiseline dnevno jedna osoba unosi u sebe, pogotovo ako se ima u vidu da većini ljudi industrijski procesirana hrana i piće predstavljaju sastavni i praktično neotuđivi deo svakodnevne ishrane. Sve i da je navedena askorbinska kiselina, svakako nema podataka o korišćenoj količini.

Ako pred kapije ”industrije vitamina C” postavimo šleper kukuruza i šleper limuna/paprike…, šta će industrija vitamina C izabrati kao početnu sirovinu za dobijanje sintetičke askorbinske kiseline?

Askorbinska kiselina je krajnji proizvod sledećeg industrijskog procesa – iz kukuruza se izoluje skrob, potom se vrši enzimska hidroliza skroba sa ciljem dobijanja D-glukoze i onda redom idu:
1) redukcija D-glukoze u D-sorbitol u prisustvu nikla kao katalizatora
2) selektivna enzimska oksidacija hidroksilne grupe sa C-5 D-sorbitola u prisustvu bakterija Glyconobacter oxydans ili Acetobacter suboxydans pri čemu nastaje L-sorboza
3) zaštita hidroksilnih grupa sa C-2, C-3, C-4 i C-6 L-sorboze prevođenjem u acetal pomoću acetona u prisustvu sumporne kiseline
4) oksidacija primarne alkoholne grupe zašticene L-sorboze u diacetonski derivat 2-keto-L-glulonske kiseline u prisustvu paladijuma kao katalizatora
5) kisela hidroliza diacetala u 2-keto-L-gulonsku kiselinu
6) konverzija 2-keto-L-glulonske kiseline u L-askorbinsku kiselinu izomerizacijom i intramolekulskom esterfikacijom (laktonizacijom)

Ovako bi na dalje moglo da se napiše po priča o svakom sintetičkom ”vitaminu” ponaosob.

Ono što je potrebno ljudskom biću da shvati jeste to da opušteno svaki dan jede voće i povrće u količini u kojoj mu prija, i da se ne opterećuje gramažom i miligramažom vitamina i minerala.

Srdačan pozdrav i laku noć 😀

Što se pisanja “na porcije” tiče, meni jako smeta što se na pakovanjima keksa/čipsa/čokoladica navode kalorije i UH po porciji, koja je jako mala (npr 30g) pa se lako pretera. Na sokovima se umesto čaše navodi na 100ml pa ko ne čita pažljivo pomisli da pije manje šećera…

Mera data na 100g se lako preračuna u bilo koju drugu meru, a ne može da obmane nikoga. Takođe, pošto u tabelama ima više mesa i povrća, lako je porediti na 100g sve ove namirnice bez preračunavanja. Hvala na sugestiji u svakom slučaju 🙂