Digresije

Udomljavanje pasa nije uvek dobro rešenje!

Pre nekoliko meseci, poznanik mi je tražio da šerujem kod sebe oglas za udomljavanje pasa. I nisam. Prvo, ne volim kada neko eksplicitno traži da bilo šta šerujem na mom FB – posebno ako to nema veze sa stvarima koje inače objavljujem.
 .
A drugi važniji razlog: ja tada nisam imala psa. Kako bih mogla da zahtevam ili motivišem druge da usvoje psa – kad ja nemam ni jednog?! Tačnije, iako sam dog-person (i nikako cat-person), nisam nikada imala psa u stanu.

Odluka da uzmem psa…

Kada sam razmatrala da uzmem psa, pristupila sam tome prilično studiozno.
Nije to samo “uzmi kucu, jao što je slatka”. Ovo je obaveza i zadovoljstvo na minimum 10 godina. Psa shvatam jako ozbiljno – nikako kao kratkoročni privezak i modni detalj.
 
Zato sam na FB postavila pitanje o karakteristikama nekih rasa i dobijala konkretne odgovore. Ali sam dobijala i sugestije da usvojim nepuštenog psa, ili da uzmem odraslu ili malu životinjicu, mešanca. Ponude su pljuštale i u Inbox – mada ih nisam tražila.
.

Zašto nisam razmatrala opciju udomljavanja psa?  

Rasa garantuje određene karakteristike i sposobnosti, a bila sam svesna da usvajanje može da bude humano prema psu – ali veoma nehumano prema meni. Analizirala sam šta sve može da pođe naopako. Pa idem redom:
.
  1. BRZINA VASPITAVANJA: ja do sada nikada nisam imala psa u stanu. Ne znam gomilu stvari i tražila sam rasu koja brzo uči. Nemogu da brišem za njim duže nego što se baš mora. Tim pre što dosta kuvam i slikam hranu i bilo kakav haos u stanu – ne dolazi u obzir. Zato volim pse koji se lako i brzo uče higijeni. Svi psi su pametni i uče, ali neki to rade mnogo efikasnije. 
  2. OTPORNOST RASE: želim psa koji nije zdravstveno osetljiv. Koliko god ću dati sve od sebe – neznanje i neiskustvo nose svoje rizike. A o stresiranju kad ljubimcu nije dobro – da ne pričam.
  3. FITNES SPOSOBNOST: Ovo mi je od velike važnosti. Ako mešanac izraste u neko debelo tromo kučence s kratkim nogicama – onda mi glavna poenta imanja psa kao ljubimca izostaje: rekreacija. Ja volim dugačke šetnje, pa čak i lagani džoging. Pas koji to ne može da izdrži i to mu ne prija, nije za mene, jer bi me doveo na ivicu nervnog sloma. Priznajem da bih poudela od tromog i sporog psa.
  4. LAVEŽ: prgavac koji laje previše nije poželjan. Živim u stanu od kad znam za sebe. Kako ja ne bih volela komšiju čije kuče non stop laje – svakako ne želim ni ja da budem ta komšinica. Smatram ovo kulturom stanovanja u zgradi i smatram svojom obavezom da pokušam da sprečim da do ovog problema uopšte dođe.
  5. DIMENZIJE LJUBIMCA: veliki pas u stanu je NE. Za mene je stan mesto gde se čuvaju “džepni psi”. Ako uzmem mešanca ne znam koliko će da poraste, a ne želim da se osećam kao da sam nekoga stavila u zatvor u kom nema dovoljno prostora. Ne osuđujem ljude koji drže velike pse u stanu, ali ja to ne bih mogla. Moram unapred da znam koliko će pas da poraste, jer ne želim da mi bude krivo kad god pogledam neku grdosiju u skučenom prostoru.
  6. TEŽINA PSA: ja ne vozim – prestala sam pre nekoliko godina. Moram da imam psa čija odrasla težina mi dozvoljava nošenje u transporteru za životinje. Ne mogu da rizikujem čak ni da pas dođe do srednje veličine koja će mi onemogućiti nošenje i ulaske u gradski prevoz. Nije dobro za mene, ali ne bi bilo dobro ni za njega. Za mene imanje psa znači mnogo više kretanja nego ranije, a ne vezivanje za 4 komšijske ulice – samo zato što je za par cm prešao dimenzije dozvoljene za transport.
  7. BALE I LINJANJE: ne mogu. Stvarno. Ovo ne moram ni da objašnjavam.
  8. EMOTIVNOST: pudlica – koja je ispunjavala sve gore navedeno, previše je emotivna. Ja živim sama. Kad idem na put “druga porodica” će biti brat, snaja i njihova deca. To je naš dogovor i pas mora da ima “drugu kuću”. Pudlica može previše da pati bez “svog čoveka” – a neki drugi psi to bolje podnose.
  9. TEMPERAMENT PSA: radim od kuće, pa mi je potreban pas koji ume da se smiri kad je potrebno. Da kažem, malo “ozbiljniji” mali pas. Zbog ovoga je otpao maltezer i jorkširski terijer.
  10. STRPLJENJE: kao što rekoh, ja živim sama i u stanu. Potreban mi je poslušan pas, koji će umeti mirno da sačeka moj povratak sa sastanka ili treninga, a da pri tome ne demolira prostor ako se zadržim.
  11. POL PSA: za neiskusne vlasnike, poput mene – ženka je bolje rešenje. Poslušnije su, mirnije, umiljatije, lakše ih je vaspitati.
  12. PODRŠKA: grupe na FB nastaju obično tematski, pa je lakše posavetovati se u grupi za određenu rasu nego na temi o svim psima.

Da li sam uspela?

Sookie je bela patuljasta šnaucerka. Zajedno smo od 18.07.  – dakle, tek 3 nedelje 🙂

Trebalo bi da su svi moji zahtevi ispunjeni. Ljubimac ove rase se ne linja, ne miriše, ne zauzima mnogo prostora, miran je – ali i “sportista” kad zatreba, veoma sposoban da funkcioniše u različitim vremenskim uslovima i nisu bolešljiva rasa. Kad poraste imaće 5-6 kg maksimalno. Ovo je pas kojeg vlasnik prilagođava svom načinu života. To je ono što sam znala kad sam je uzela i zato je patuljasti šnaucer bio moj izbor.

A ovako se “spisak želja” obistinio u praksi:

  • Malo je cvilila prve noći kada je ostavim da spava, bukvalno minut – i to je bilo to.
  • Nije u planu da delimo moj krevet i to joj je već jasno. Ne pokušava da uđe u spavaću i radnu sobu! Koristi prostran hodnik, kupatilo – a trpezariju/dnevnu samo kad sam prisutna.
  • Uglavnom sve obavlja na pelenici (ona pelenica za pse koje se lepi za pod) i dobija nagradu. Posle ovako kratkog vremena – ja sam prezadovoljna 🙂
  • Kad ja sednem da radim, ona spava, ne cvili i ne zove na igranje. Kad se igramo – to je već druga, zabavna priča…
  • Najduži izlasci iz stana: plivanje 5 sati i izlet 8 (tada je obišao moj brat) – nije bilo haosa, ni “kuknjave”.
  • Odlično se slagala s bratovom decom 🙂 Ali i decu učim da kuca nije igračka i da je još uvek beba koja mora da spava i da se mazi, a više igranja će biti kad poraste…
  • Počele smo da izlazimo napolje. Za sada, pošto nije prošlo dovoljno vremena od vakcine, samo u ograđen prostor u parku. I obožava komšijsku decu, koju ne gricka ni u igri.
  • Ne laje na druge pse i deluje druželjubivo. Nisam osoba koja je navikla da komunicira s psima na ulici, tako da mi nije sve jedno kako će se odvijati prvi susreti – i s vlasničkim, ali i uličnim psima. Nas dve ovo učimo zajedno.
  • Dobila sam jako važne informacije u FB grupi posvećenoj patuljastim šnaucerima i ne znam kako bih se snašla bez Biljaninih i Danijelinih sveta 🙂 Bilo bi mi jako teško bez ove “grupe za podršku”, posebno u prvim danima.

Naravno, ima i brljotina. Promašaja pelene, burnih noći kad se njoj ne spava, pa me šuškanje i zvuci igranja probude nekoliko puta, natezanja oko šetnje na povodcu (ukopa se u mesto i neće da ide), itd. Kao i svako navikavanje, upoznavanje i prilagođavanje – lepo je, ali i teško. Drago mi je što sam dobro razmislila pa na ove početničke probleme nisam dodala još neke, koji su stvarno mogli da se predvide i spreče unapred.

Usvojiti ili odabrati rasnog psa?

Posle svog istraživanja i puno razmišljanja, zaključila sam da treba usvojiti, ako imate makar nešto od ovoga:

  • dvorište
  • iskustvo u čuvanju i vaspitanju psa (posebno ako uzimate odraslog psa)
  • životni stil koji uključuje kola, ako previše poraste
  • ostale ukućane – ljude koji mogu da vas odmene uvek i u bilo koje doba dana
  • niste osoba kojoj lavež, linjanje i bale mogu da smetaju
  • poneka neželjena karakteristika psa vam ne bi poremetila redovno funkcionisanje i svakodnevni život
  • strpljiva ste i fleksibilna osoba

Ali ako (kao ja) imate dugačku listu zahteva, jer ne želite prolazite kroz velike (i nepoželjne) promene i stresove – onda ipak uzmite rasnog psa. Uz karakteristike koje garantuje rasa, ima više šansi da ćete se vi i novi ljubimac uklopiti na najbolji mogući način. Ne mislim da je jedno bolje od drugog, već da treba biti iskren. Nije sve za svakog.

Sjajno je kad neko udomi psa, ali je takođe sjajno i kada neko odabere rasu prema sebi i ne napravi grešku.

Jedina greška je napustiti psa, jer nismo dovoljno razmislili kada smo ga uzimali ili je uzet iz pogrešnog razloga. Nepromišljena i isforsirana “humanost” može mnogo da košta i vas i psa – a “rasno” nije uvek pozeraj već konkrena potreba za osobinama i karakteristikama ljubimca.

Dakle:  jedino je pogrešno uzeti rasnog psa zbog mode, fensiranja & paradiranja – ili uzeti Dodža da ispadnemo humani, a zapravo ne znamo šta da očekujemo, niti znamo kako da se ponašamo, usled sopstvenog neiskustva. Ne zalećite se i odaberite jedno ili drugo, ali 100% iskreno. Bez želje da ostavite utisak na bilo koga (sem na vašeg novog ljubimca).

I naravno – malo šale za kraj 🙂 😀

26 Komentara

  • “životni stil koji uključuje kola, ako previše poraste” zašto su potrebna kola za mešance? Ako se misli ići negde dalje sa psom onda svakako trebaju kola, ali to nema nikakve veze sa rasom i veličinom psa.

    Lajanje, linjanje i bale su karakteristične za sve pse, ne samo za mešance. Ne treba ih odbijati zbog nečega što im je u prirodi.

    Svi moji psi su bili mešanci, i nikakvih problema nije bilo s njima. I lako je reći da li će štene da izraste u velikog ili malog psa po dužini nogica. Čak šta više, mešanci su mnogo otporniji od raznih bolesti nego rasni psi pa svakako i to treba uzeti u obzir.

    Za prve vlasnike pasa vidim zašto je primamljiva ideja uzeti psa koji je koliko toliko predvidiv (po karakteristikama i izgledu) ali da li će više ili manje da laje, da li će biti miran ili blesav, da li će biti lenj ili hiperaktivan, uveliko zavisi i od njegovog uzgajanja i prirode. Ni jedan rasni pas nije isti, može se naći u istoj rasi različite karakteristike – neki će puno lajati dok njegov brat/sestra neće. Po tom pitanju su kao i ljudi.

    • Za određene rase se zna da ne balave i ne linjaju se na onaj standardan način (šnaucer, jorki, pudla, maltezer, bišon). Čak ih zovu i psima koji ne izazivaju alergije.

      Takođe, zakon propisuje koja veličina psa sme u graski prevoz – a za mešanca jednostavno ne možeš da kažeš koliko će da poraste.

      Ali da, kada neko kaže “svi moji psi”, to drugačije zvuči od onoga što ja stvarno jesam – “prvi vlasnik koji traži predvidivo” – što i jeste poenta mog teksta: malo više pažnje da bi što manje pasa završilo na ulici izbačeno.

  • Savršeno tačno! I ja tako razmišljam – sve u životu biramo prema sebi, svom karakteru, senzibilitetu( od kuće do partnera) pa zašto onda ne bi i psa. Bravo, na racionalnom objašnjenju i na uspehu koji ste do sada postigle. Drago mi je što sam pomogla, a i ubuduće sam tu za sve što treba 💙💚💜

  • Razumem strah kada prvi put neko uzima psa, to je danak neiskustvu. Ipak, vecina ovde navedenog je van pameti. Jedino verujem da se velicina psa ipak mora prilagoditi stambenom prostoru, a to je moguce i sa mesancima, odnosno nije toliko tesko predvideti. Ipak, kao vlasnik cetvrtog psa, od kojih je bilo i rasnih i mesanaca, videla sam oversize rasne pse, i mesance koji su bili sitniji od ocekivanog, dakle velicina u pola broja se ne moze odabrati. A i sve ostale karakteristike nisu sigurne ni kod rasnih ni kod mesanaca, a pogotovo ne karakter psa. Kod biranja psa je najvaznije prici leglu stenaca i proceniti ko ti se najvise svidja i da li je ljubav “uzvracena”. Ako tu kliknete, sve cete se posle lako dogovoriti :).
    Sa druge strane, imati psa je i oplemnjujuce sto se obostrano adaptiramo jedni na druge i na taj nacin ucimo o ljubavi i svetu oko nas, a imamo uz sebe jos jednog prijatelja. Zivimo i sa svojim roditeljima, supruznicima, decom pa ih ne biramo na ovakav nacin.
    A sa ovako izlistanim kriterijumima, u stilu samo da mi ne ometa zivot, preporucujem da kupite plisanog psa, taj nece biti ni bolestan, ni da laje, ni da se linja :).

    • Jutros sam izvela psa napolje i gledala scenu gde komšinica sa 2 psa URLA na dedu koji se uplašio (komšiju iz zgrade) jer joj juri pse niz stepenice. On pokušava da izađe iz zgrade, ona da uđe s psima. Nije prvi put… Lik koji živi do njih poludeo od pasa, kao i moj brat kad su komšije pored, u starom stanu, imali psa koji nije zaklapao vilicu. To stvarno jeste jezivo.

      A supružnike, nego šta nego da biraš 🙂 Ne samo po fizičkim karakteristikama, nego i po psihičkim. Samo što supružnika ne biraš kad je dete, niti ga vaspitavaš – nego uzmeš odrasao i gotov proizvod 🙂 Onda decu praviš s njim, kavog si birala, da liče na tebe i njega.

      Sad odjednom problem da se dobro razmisli o ljubimcu – a ovamo sve za duga partnerstva ozbljno biramo 😉 😀

  • Odličan, iskren tekst. Bavim se pet sittingom, stalno se družim sa psima i ovakvo razmišljanje je veoma odgovorno i zrelo – kada bi većina odabirala pse u odnosu na sopstvene preferencije i ličnost, ne bi bilo toliko problema u ponašanju pasa (doduše nekad rasa ne garantuje da će pas imati sve karakteristike, ali neke da). Najgore je kad ljudi uzmu psa male rase misleći da njima nije potrebna šetnja, a baš je suprotno – mom zlatnom retriveru je neophodno manje šetnje nego maltezeru ili šnauceru (mada je moja zagazila u osmu godinu pa joj je više do maženja i odmaranja).
    Svakako, uživaj da svojom kucom, zbog načina na koji razmišljaš nema potrebe da vam poželim sreću, jer vam neće trebati 🙂

    • Hvala 🙂 Znači mi ovakav komentar od nekoga ko radi s psima, jer stvarno mislim da zaslužuju veliku pažnju i odgovornost s naše stane.

      Znam za to da rasa nije 100% garancije, kao što je i meni OK da ne dobijem baš sve sa moje “liste želja”. Ali bar znam da sam se potrudila i da svako veče čitam o dresuri, kako bih nju što manje maltretirala svojim neiskustvom.

      Evo držim ovu moju malu “jamboliju” u krilu dok kucam i otimamo se za tastaturu 😀

  • Odličan tekst!
    Vrlo sveobuhvatno i najbitnije ispravno sagledavanje problematike držanja psa u stanu. To kažem iz ugla nekoga ko više od 40 godine ima bar jednog, najčešće 2-3 psa u kući. Bilo je i pedigriranih velikih ovčara i raznih lutalica (u vreme dok to nije bilo fensi..;) ) i odlučio sam da više ne uzimam psa kome ne znam roditelje, a po mogućstvu i babe i dede! 😉

    Prosto, čovek bira psa spram svog karaktera, kao i što pas može da odabere svog budućeg “gospodara” ( ovaj izgovor mi je prošao pretposlednji put, kada sam pokupio psa na ulici; ) ). Meni je sa velikim dvorištem i uvek već prisutnim nekim starijim psom mnogo lakše da odaberem novo štene, ali vama koji živite u stanu ipak treba daleko više mudrosti i informacija da bi ste odabrali pravog ljubimca. Zato udomljavanje po svaku cenu ne preporučujem.
    Želim vam puno prijatnih momenata u druženju sa novom ljubimicom i samo bih dodao – ona jeste patuljasti šnaucer, ali ona ne zna koliko je velika, bez obzira što je natprosečno inteligentan pas! 🙂
    Iz mog iskustva, ponašaće se zaštitnički i moguće ponekad previše temperamentno kao svaki veliki šnaucer, kao da je dobila u zadatak da čuva veliki vojni magacin 🙂

    P.s. hvala što ste mi “otvorili oči” onim predavanjima dr Lustiga. Blagorečeno, na ozbiljnoj sam prekretnici!

    • Hvala i dobri saveti 🙂

      Inače, čitam komentare na FB ovih dana i izgleda da su neki od onih koji uzimaju mešance – postali novi vegani 🙂 Kod vegana je bilo: “Jedeš leševe, kako se usuđuješ, vidi mene kako jedem svoje biljke”.

      Ovde se započelo sa: “Kupuješ psa, kako se usuđuješ, vidi mene kako usvajam”. To je ona pozicija “ja sam OK, a ti nisi OK” – uz “moraš da radiš kao ja jer je to jedino ispravno”.

      Vrlo agresivno, neispravno i nametljivo.

      • Da, FB je postao omiljeni medijum za agresivno propagiranje političke korektnosti / SMS humanosti / novospoznate religioznosti ili duhovnosti, and my personal favourite, velikog gastronomskog znanja! No, ako je neko “lud za svoje pare”, samo napred. Ionako se trudim da izbegavam nepotrebne rasprave…

        Vegetarijance i vegane mogu da razumem samo ako žive u Indiji 🙂 Ovi naši novopečeni mi definitivno nisu jasni…:)

        Doduše, nisam ni ja većini jasan zašto hoću da se preselim na salaš u Perlezu, ali ne ubeđujem nikog da to isto uradi…,)

  • Gospojice Gurman, koliko gluposti ste napisali u samo 14 redova, koliko imadoh živaca da čitam. Pretpostavljam da ni u ostatku teksta niste zaostajali.

    —–MAJA EDIT—–

    Pošto ste vi pročitali samo početak teksta, i ja vama objavljujem samo početak komentara.
    Pošto sam ja morala da pročitam ceo komentar, fer je da ostatak – obrišem.
    😉

  • Savršena analiza! Sličnu sam napravila za mačku, samo još ubeđujem ukućane 🙂
    A stvarno sam smorena što se očekuje da se sve obrazloži, te da se zapljune. Ako nemaš psa, nisi human, ne voliš životinje. Ako hoćeš rasnog psa, nisi dovoljno human, ne usvajaš životinje, a i snob si.
    Sve u svemu, uživajte ti i sookie, svetu se nikako ne može ugoditi 🙂

  • Boze, odvratnog li teksta! Odnosno nacinja razmisljanja o selekciji nekog zivog bica. Ako je danas moderno da svaka blogerka mora da ima nesto malo cupavo na slici kraj sebe, u torbici, zar nije bilo lakse pozajmiti neciju belu pufnu za par fotki?!

    Ja imam jednu “ulicarku” vec 10 godina, ne ispunjava nijedan tvoj uslov, i 1000 puta me je dovela do ludila nekim svojim nestaslukom, ali je zato bezbroj trenutaka kada osetim kako me preplavljuje osecaj ljubavi samo dok je gledam kako spava ili kad razmenjujemo “poljupce”!

    Sreca, ni ljubav, a nazalost, ni zdravlje psa se ne kupuje “papirima”, a svaki (bukvalno svaki) pas se uci sta sme, a sta ne i samo od toga (i navika vlasnika) zavisi kako ce se nakon obuke ponasati do kraja zivota.

    “Ne pokušava da uđe u spavaću i radnu sobu! Koristi prostran hodnik, kupatilo – a trpezariju/dnevnu samo kad sam prisutna.” Slobodno kretanje samo po hodniku i kupatilu??? A je l tebe neko naterao da uzmes psa?!?

    Ne mogu, a da se ne zapitam da li si tako “prakticna” i kod ljudi, ko je previse bolesljiv i spor za tvoj “savrseno uredjen” zivot.

    “Priznajem da bih poludela od tromog i sporog psa.” Samo da znas da ce svaki pas jednoga dana postati spor, i iskreno se nadam, zbog tog malog belog slatkisa, da nece u tim poslednjim godinama zavrsiti pored kontejnera kao neodgovarajuci accessory!

    • Pas je životinja i rase su se namenski razvijale da služe čoveku: lov, hvatanje pacova, zaštita krava i ovaca, pa i ukras na dvorovima.
      I dan danas, psi čuvari dan provode u boksu i ne vode se u šetnju jer imaju svoju namenu.

      U procesu učenja, ne mislim da treba da prevrne cveće u dnevnoj sobi, izgrize kablove, niti su moje papuče igračka. Ima svoje igračke i ima između 15 i 30 kvadrata prostora samo za sebe. Kučetu od 3 kg stvarno ne treba svih 55 kvadrata stana u prvom mesecu, dok uči. Zapravo pas od 2.5 meseca ne shvata koncept kvadrature stana sve dok ima prostora za igru i trčanje. A to svakako ima.

      U ostalom, u nekim kućama deci zabrane ulaz u radnu sobu roditelja – što je potpuno normalno. A ja neću psu da zabranim da mi zašpišava oko kreveta gde spavam i u kuhinji gde kuvam? Svašta 🙂

      A poređenje ljudi i psa po meni ukazuje na određene probleme u pojmanju odnosa. Mada je danas to postalo “moderno”.

  • Iz teksta sam razumeo koji su bili kriterijumi, ali nisam razumeo šta vas je suštinski pokrenulo da nabavite psa kao kućnog ljubimca? Koji su glavni razlozi?

    Ne slažem se sa nekim zaključcima i tvrdnjama. Recimo ne znam zašto je pretpostavka da se udomljavaju mešanci, štenci i da je pretpostavka neurednosti i nepredvidljivosti tu. Pas u velikoj meri odslikava odnos vlasnika ili vlasnice i svaki pas se prilagođava stilu života vlasnika (nije kao da pas ima izbora, zar ne?). Neretko se dešava da neko uzme psa, ima boks, dvorište, obezbedi mu hranu, vodu, veterinarsku negu, ali ne i ono najbitnije: socijalizaciju, pažnju, žive odnose, vaspitanje. Ništa drugačije nije ni sa psom koji je u stanu.

    Kod staratelja i po azilima ima dosta čistokrvnih, pa i odraslih pasa, gde može već odmah da se vidi šta je to što se “dobija”. Ovo ne znači da ne razumem zašto ste se opredelili za liniju manjeg otpora, ali je malo previše nametljiva i neargumentovana tvrdnja “Udomljavanje pasa nije uvek dobro rešenje!”. Naravno da nije uvek, ali ništa bolje ili lošije rešenje nego kupovina šteneta čistokrvne pasmine, gde su moguće neke druge stvari: skrivene nasledne bolesti, potureni mešanci, osobine koje ne odgovaraju standardu pasmine, individualni karakter, loše postupanje vlasnika itd. Profesionalni odgajivači reaguju recimo na urođene mane tako što “škartiraju” psa i daju drugo štene.

    Udomljavanje nije pitanje humanosti, već pragmatičnosti i motiva. Upravo kao i kupovina psa.
    U svakom slučaju uživajte zajedno sledećih 15+ godina. Mali psi ipak žive duže. 🙂

  • Pravi ljubitelji cetvoronoznih drugara odlucuju se za njih samo iz jednog razloga, a to je ljubav prema istima. I posle visedecenijskog statusa obozavaoca dlakavih stvorenja, mogu da kazem da je mene svaki pas izabrao. Trebali ste da uradite potpuno drugo istrazivanje, raspitati se kod pravih kuckara cemu sluzi pas, od te Vase sulude liste ”sta hocu”.

    • Draga Nirvano,
      Pripisivanje ljudskih karakteristika životinjama se zove basna.

      Pas koji se izdvoji iz grupe i priđe ti je možda samo trenutno najrazigraniji, najradoznaliji i najmanje pospan. Čisto sumnjam u karmičku vezu i tu vrstu “odabira” na prvi pogled.

      Znam da je lepo da se u tako nešto veruje, ali je i potpuno nerealno.

      A vrste pasa, ako ćemo već o tome čemu služe – jesu razvijane veoma namenski. Od čuvara, lovaca, spasilaca, vodiča, pastirskih… Ovaj “moj” je inače pacovolovac, razvijen da štiti farmu od glodara.

      To o čemu vi pričate su New Age termini, koje ja apsolutno ne razumem.

      Posebno što ja neću čuvati više pasa. Pažljivo sam selektovala jednog i tek gradim odnis s njim. Ljubav nastaje međusobnim upoznavanjem i vremenom. A ne pukim prisvajanjem i na prvi pogled. Kako s ljudima, tako i sa životinjama.

      Pozdrav 🙂

  • Ja se iskreno nadam(za dobrobit psa) da nikada neces imati psa.jer ako ti mislis da je bolje kupiti psa nego udomiti, onda ne zasluzujes takvo divno bice pored sebe

  • Ja sam potpuna cat-person, i iz te perspektive mogu da kažem sledeće. Od najranijeg detinjstva smo porodično “udomljavali (to se tada nije tako dramatično-humano zvalo, nego “uzeo mačku”) mačiće sa ulice, odrasle mačke, bolesne, kakve god. Da ne pominjem ove “kontejneraše (ovo je nadimak od milja :-)) o kojima se staramo jer ih ne možemo uvesti u kuću sve.
    Ipak, kad je došao trenutak da odaberem mačku po srcu, za sebe, eto, ukazala se prilika nizom okolnosti koje su sad opširne za objašnjavanje (nijedna mačka nije izbačena radi toga XD) – ja sam odabrala persijanca. Iz jednog prostog razloga – najviše ih volim. Ne postoji mačka koju ne volim, ali su persijske mačke za mene najsavršenije biće posle čoveka i tako je od kad sam kao mala čitala Zov i učila o njima. I to nema veze sa tim što su RASNE mačke, nego sa tim što mi se sve kod njih dopada.
    I onda smo nabavili sve, puder za okice iz Koreje, 6 vrsta četki, grebalicu koju nije koristio, krevet koji takođe nije koristio, igračke, hrane, i nov usisivač XD ali jedno smo prevideli – užasno osetljiv, najmanji u leglu, više je bio kod veterinara nego kod nas i premda je dobio apsolutnu SVU potrebnu negu, jako mlad nas je napustio.
    I da, sve domaće mačke koje sam spasila bile su otpornije, dugo su poživele i one koje sam udomila dalje i danas viđam na fotkama, i da, nisu sve rasne životinje osetljive kao naš Bucki, ali ja bih opet, da mogu, odabrala njega i sav bol koji je došao i ostao posle njegove smrti. Prosto – jer sam ga zavolela kada sam ga videla, bio je ostvarenje mog detinjeg sna (egoizam?- ne bih rekla) i opet bih sve učinila što jesam za njega…
    Ono što hoću da kažem je da, Majo, svi imamo pravo na tu “listu želja”. i kad biramo LJUDE sa kojima ćemo živeti i provoditi vreme, i kad biramo životinje, biljke, čak i knjige. I uopšte ne mora da znači da je izbor rasne životinje komformistički ili snobovski. Jednostavno- čovek nešto voli, želi, dopada mu se ili ne. Gajenje persijske mačke je izuzetno zahtevna rabota na mnogo načina, pa šta? Pomogla bih uvek i svakome, ali ako biram – biram to što najviše volim.
    Ne postoji nehumanija izjava od one “uzmi psa iz azila, niko ti neće biti tako zahvalan kao on, mučenik” a od udomljivača sam je čula x puta. Nikad nisam od životinje želela zahvalnost. Ma ni od ljudi. Možda mačke i volim zbog te njihove “boli me uvo za tebe” emocije, mada je i ona naravno prividna (umeju mačke da budu itekako privržene).
    Pse ne volim, ajde da tako kažem, jer imam veliki strah iz detinjstva. Ipak, pre možda mesec dana kad sam hranila mačke iza zgrade, zaleti se na njihove gulaše jedan maleni psić za kojim trči vlasnica. Na prvi pogled ja se zaljubim u njega (znam da se zove Lola, a sad gledajući ove tvoje fotke, stalno pitam Mišu da li je Lola patuljasta šnaucerka, jako liči). Svake večeri krojim planove kako da ukradem Lolu XD. Moja mama u međuvremenu udomila neku pravu pravcatu džukelicu, preslatkog jednog stvora koji se sam tu niotkuda nacrtao ispred kuće (udomila za život u dvorištu jer mama živi na selu). I sve tako. Ljudi treba da se relaksiraju malo. I pozitivna diskriminacija je diskriminacija, i animozitet prema rasnim životinjama je rasizam. Da ne načinjem onu drugu OPASNU temu, a to je ogromna ljubav prema mešancima koja se iskazuje sterlizijacijom svih uvek i svuda…
    Tako da, eto, sav ovaj roman, Majo, da bih ti prenela i Miloševu i svoju podršku. Racionalno nije uvek hladno i loše. Iz iracionalnog su počinjene velike, velike greške mnogo puta.

    • WOW! Ostavila si me bez teksta – ali skroz! Razumno, emotivno, mudro i tolerantno u isto vreme. Sve ono što čini zrelu ličnost.

      Posebno izjava:
      “Ne postoji nehumanija izjava od one “uzmi psa iz azila, niko ti neće biti tako zahvalan kao on, mučenik” a od udomljivača sam je čula x puta. Nikad nisam od životinje želela zahvalnost.”

      Ni ja.

      Želim društvo koje će bolje vaspitati decu da ne povređuju životinje. Društvo u kome se ljubimci sterilišu na vreme. Drakonske kazne za izbacivanje na ulicu.

      I naravno, želim psa kome će moji uslovi života omogućiti maksimalno lep život, bez problema koje sam unapred mogla da predvidim. Jer svako moje ograničenje (prostor, kretanje, novac) – znaci i lošiji život za nju. Eliminisala sam dobar deo ograničenja i učinila sam nam obema dobro 🙂

      A priznaću da od čoveka očekujem nešto kad mu učinim: očekujem da slično uradi nekom drugom, nekada. Da prenese dalje. Nije činjenje ping-pong da se vraća, nego lanac da ga pustiš da ode od tebe 😉

  • Draga Majo,

    iskren tekst.
    Mi ljudi smo sve podredili nasim potrebama… tako da se tu zivotinje nista ne pitaju.

    Nadam se da ce malisa i Vi biti srecan par i nadam se da cete odustati od liste velikih ocekivanja. Gde Vam je dusha da ga pustate samo po hodniku?

    Ja sam godinama zelela psa, biko kakvog (velikog, malog, rasnog ili mesanca…) karakteristike i izgled totalno nebitan, a nisam imala uslova niti su mi dozvoljavali (zivot u iznajmljenom stanu, jebiga). Jednom prilikom su okolnosti i sudbina rekle da moj cimer treba da bude macak, i tako sam imala macka punih 18 godina, koga sam volela najvise na svetu. Podela na cat ili dog person je nevazna, kao da li zelimo decaka ili devojcicu za dete, vazno je da smo spremni da dajemo ljubav.

    Srdacan pozdrav

    • Izvini, Mirna – ali ovo što pišeš o kretanju pasa je potpuno besmisleno 🙂

      Masa profesionalnih trenera preporučuje da se štencu tokom dresure, posebno u periodu menjnjanja zuba, ograniči kretanje. Za to čak postoje i posebne metalne ogradice za pse.

      100% sam sigurna da joj namensko limitiranje prostora neće ometati razvoj ličnosti, niti izazvati traume iz detinjstva 😀 Tim pre što na tom prostoru ima sve što joj treba, pa čak i dovoljno mesta za ozbiljno jurcanje i ludovanje (što i radi).

  • Jaooo pa Vi cenzurišete komentare. Odlično. Ja napravila printscreen svega sto sam napisala i sad ću svima da pokazujem i pričam. Ne družim se sa ljudima koji bi čitali Vaše nepismene blogove tako da neće Vam skočiti hit-ovi. Jupiiiii. Uzgred kad već pišete naučite da pišete pravilno. Ozbiljno ste nepismeni. Bolje da ste platili lektora da se ne blamirate umesto što ste platili kuče. Nadam se da ne morate isto da plaćate i za seks. Uf

    • Odjednom ste pustili 4 komentara dugačka po 1/2 km i naravno da je sve otišlo u Spam, koji ne gledam svaki čas.
      Kako ste u 5. komentaru sebi dali slobodu da pretite i vređate – idite i tužite me učiteljici.
      Pozzz

Leave a Reply