Pisala sam o tome mnogo puta… Kad sam na dijeti i želim da smršam, ponovo se vratim na strogu LCHF priču.
Ali je moje zanimanje za nutricionizam proisteklo iz zanimanja za gastronomiju. Nije bilo obrnuto.

Što sam bila bolja u fotografiji hrane, to mi je bilo iritantnije da neke stvari ne kuvam, samo zato što ih ne jedem – ili ih jedem povremeno, u jako maloj količini.
Bilo kakav režim ishrane ubija kulinarsku, pa i fotografsku kreativnost. Nedostajalo mi je KUVANJE. Ono pravo pravcato.

Kad to kažem mislim na udubljivanje u franskusku i italijansku kuhinju, eksperimente s kineskom ili tajladskom, otkrivanje tajni “staromodnog” pekarstva s fermentisanim testima, igranja s popularnim desertima…

Zapravo “odustati” nije ni tačno. Redovno se i dalje tako hranim, ali tu nema šta da se slika i piše. Omleti, povrće na pari, mesa i salate…
U gastronomskom smislu – izuzetno dosadno. U estetskom i fotografskom – još gore.

Danas uglavnom pišem recepte za one stvari koje pravim kada imam goste, kada zovem društvo i slično. I ne zovem ih “zdravim” – već “za specijalne prilike”.