Lifestyle

Kako je učenje stranog jezika izgledalo 1987. – a kako 2019. godine?

Između mene i mog brata Marka je mala razlika od nepune 2 godine. Kad smo prestali s dečijim svađama, počeli smo da se družimo, putujemo i izlazimo zajedno. A kao deca, sem na sport (plivanje, skijanje i odbojka) – išli smo zajedno i na časove engleskog jezika.

Živeli smo u istočnoj Srbiji, u neko lepo vreme kada je postojala SFRJ, kada smo imali mora za sunčanje i planine za zimske radosti. Putovanja na egzotične destinacije tada i nisu bila tema, niti smo viđali puno stranaca. Većini ljudi na tom mestu, i u to vreme, bilo je dovoljno što će deca početi da uče strani jezik tek u školi. Nije bilo ni neobično što se prvi strani jezik dobijao u 5. razredu, a drugi tek u srednjoj školi.

I kako to ne bi bilo normalno? Nismo imali mobilni i internet. Imali smo prijatelje iz okolnih republika i samo dva RTS kanala na maternjem jeziku. U principu, razumeli smo sve što je trebalo da razumemo 🙂

Danas, strani jezik u 5. razredu bi delovao kao neoprostivo kašnjenje. Živimo potpuno drugačije. U eri internta, YouTube-a, TV-a sa preko 100 kanala, putovanja, masovnih migracija – što zbog novih iskustava, što zbog posla – očigledno je da bi deci mnogo toga bilo uskraćeno ako ne progovore strani jezik što pre.

Šta znači biti pismen u XXI veku?

Sedela sam s Markom na terasi naše vikendice, pili smo kafu, gledali njegove klince kako se igraju i pričali o nekim Mihajlovim četvorkama u školi. U nekom momentu, rekla sam mu da su neke četvorke menje bitne od drugih… Naime, ako dete ne voli matemetiku i fiziku, i dalje može da postane sjajan pisac, psiholog ili nastavnik muzičkog. Ako ne voli biologiju, to nije razlog da ne postane sjajan advokat ili ekonomista. Zapravo u školi postoje samo dve stvar koja će se detetu osvetiti u toku života ako ih ne savlada:  maternji i strani jezik.

Biti pismen na maternjem jeziku, i svakako poznavati u prihvatljivoj meri domaću i svetsku književnost, jeste osnova za sve u životu. Navika da čitamo i da se u toku, pa i naknon škole samoobrazujemo, jeste ključ bilo čega što ćemo ikada raditi u životu. Dete koje dobro poznaje svoj jezik i zna gde se nalazi biblioteka, imaće naviku da otvori knjigu i da bilo koje znanje koje mu je potrebno stekne samostalno i kasnije. Uvek kažem da nije važno šta smo toj deci – roditelji, tetke, strine, komšinice, prijatelji roditelja… Ako provodimo vreme s njima i imamo neki uticaj na njih za to vreme, onda su to “naša deca”. Bez obzira na  to “šta im dođemo”, treba da im ponudimo i kvalitetnu hranu kada ih čuvamo, i kreativno organizovano vreme, pa svakako i korisne i lepe poklone, u koje spadaju knjige i edukacija.

Biti pismen na stranom jeziku otvara vrata sveta. Kad ovo kažem, uvek prvo pomislim na engleski – kao jezik koji retko ko na svetu ne razume bar malo. Ako dete ne koristi engleski – kako god da mu ide škola, gde god ode, koga god stretne a da nije odavde – imaće ograničenja da komunicira, pa i da radi. Danas ne možete da radite kao student ni u kafiću, ako ne znate makar osnove stranog jezika. Ne možete da maštate da živite na nekom drugom mestu, pa čak ni da imate kvalitetna turistička putovanja.

Danas, nepismeni smo bez jednog stranog jezika i bazičnog poznavanja rada na računaru.

Kako je bilo 1987. godine?

Zanimljivo je da u okruženju kakvo smo imali osamdesetih, moj otac nije mogao da se pomiri s tim da ćemo strani jezik dobiti tako kasno. Kada mi je na početku 4. razreda rekao da krećem na privatne časove engleskog, nije baš da sam imala potrebu s njima. Leto pre toga sam bila u Grčkoj i divno se družila s vršnjakinjom iz Nemačke. Sporazumevale smo se kao da smo stare Egipćanke, uz crteže na papiru i uz univerzalni jezik “rukama i nogama” 🙂 I ništa nam nije falilo 😀

I tako, eto nas na časovima… Naravno da osamdesetih niste imali školu jezika! Pogotovo ne u istočnoj Srbiji… Nastavnice engleskog bi držale časove kod kuće. Roditelji starije dece bi informisali roditelje mlađe s kojom su zadovoljni, pa se na osnovu “rekla-kazala” birala nastavnica za privatne časove. Naglašavam “rekla-kazala” jer su naši roditelji uglavnom kao jedini strani jezik učili ruski. Nije bilo baš nikakve šanse da nas na bilo koji način kontrolišu 🙂

Kad sam bila dete, na privatnim časovima engleskog, sedelo bi se uglavnom u trpezariji profesora, u maloj grupici. Udžbenici su bili fotokopije povezane plastičnom spiralom. Sećam se svoje skromne crno-bele knjige i prve radne sveske 🙂

Pre polaska na čas, mama ili tata bi nam dali pare da platimo čas na kraju – jer nije bilo ni plaćanja školarine na rate. A boga mi, nije bilo ni nekih specijalnih standarda. Počinjali bi u maloj grupi od 3 ili 4 dece. Ali, ako bi nastavnica bila stvarno dobra i popularna, završavali nakon nekog vremena u grupi od 6 ili 7 dece – ili tačnije za punim trpezarijskim stolom. Upravo ovo je i bio razlog što sam nakon 2 godine odustala od privatnih časova.

Ali tada, već sam imala engleski i u školi – što znači da sam još jednom prešla naučeno gradivo i savladala ga bolje. Kao odrasla, silom prilika – nisam previše pričala. Ali ovog blog a ne bi bilo da nisam pročitala masu nutricionističkih knjiga. Ni jedna nije bila na srpskom. Mnogo tekstova ne bi nastalo da nisam gledala stručna predavanja na YouTube, a doslovce svako je bilo na engleskom.

Mihajlo i Ema u 2019. godini

Kada su me pre mesec dana pozvali iz Equilibrio KIDS škole jezika da porazgovaramo o saradnji, prvo sam bila jako ponosna. Već sam Lagunin “ambasador za čitanje” što mi je omogućilo da bratancima napravim divnu dečiju biblioteku – a sada ću imati mogućnost da promovisanju čitanja na maternjem jeziku dodam i učenje stranog. Naravno da sam u fokusu imala prvo decu, a tek onda sebe…

Najvredniji poklon koji kao tetka mogu da im dam jeste da im pružim nešto što napušta okvire u kojima prezauzeti roditelji funkcionišu u svakodnevnom žviotu. A znamo da roditeljima koji rade i imaju dvoje dece nije lako. Uvek nedostaje vremena za stvari koje nisu hitne. Za to upravo i služe tetke 🙂

Za radzliku od svog oca i mene, oni će strani jezik učiti na potpuno drugačiji način…

2019. u EQUILIBRIO KIDS

Equilibrio KIDS škola jezika za decu je moderno i – koliko čujem od Mihajla i Eme – prilično zabavno mesto 🙂

Njih dvoje i ostali klinci dolaze na čas koji se od prvog “dobar dan” odvija na stranom jeziku. Jezik ne uče u školskim klupama (ili kao ja nekada u trpezariji) već u modernom i prilagođenom prostoru u kome kroz  igru, pesmu, ples, glumu, kreativne i jezičke radionice, drustvene igre, simualciju realnih zivotnih situacija – razvijaju sve jezičke veštine: govor, slušanje, razumevanje, čitanje i pisanje.

Uz savremena nastavna sredstva i mlade, stručne i motivisane profesore, specijalizovane za rad s decom – postoji jedan glavni cilj, a to je da deca što pre progovore. Svako dete se individualno prati, a oditelji izveštavaju o napretku, postignutim uspesima, ukazuju na iskazane dečije talente ili potrebe za dodatnim radom.

Znajući se ovo, a posebno nakon prvih utisaka mojih bratanaca i njihovog oduševljenja jer nisu otišli u još jednu školu sličnu onoj redovnoj – mogla bih samo da poželim da sam nešto ovog kvaliteta imala kao dete 🙂
.
Dok se spremam za moje časove za odrasle (o kojima ću vam uskoro pisati), jedva čekam da prođe koji mesec pa da jednu od konverzacija na engleskom mogu da imam s mojim bratancima 🙂
.

Imajte u vidu da je upis dece još u toku!

Nastava za njih traje dok traje i školska godina – a na sajtu škole jezika možete pogledati aktuelne kurseve.

Leave a Reply

×

Like us on Facebook!