Digresije

Jutro punog srca uz Anu i Jelenu

Ove dve mlade dame, Ana i Jelena, se pojavljuju na mom blogu u različito vreme. Anu ne poznajem lično, Jelenu da. Jutros su se ipak slučajno našle u istoj priči. U stvari nisu slučajno – znate već da ja tvrdim da nikave slučajnosti ne postoje.

reading-woman

Ana

Sećate se možda da sam pre godinu i po objavila prepisku sa devojkom koja je imala poremećaj ishrane? Tekst sam nazvala Anoreksija: istinita priča iz mog inbox-a a nju sam zvala Ana. Nakon toga usledio je tekst Beg iz zamke anoreksije o tome kako mladi sa ovim problemom mogu da se obrate za pomoć projektu koji vode psiholozi. Samo prve nedelje nakon teksta, petoro ili šestoro mladih se javilo. Tada je Anina priča već pomogla nekome. Prošlo je puno vremena da se nismo čule…

Ovog jutra, ustala sam, skuvala kafu i uzela telefon da proverim šta ima na FB. Izašla je nova Anina profilna slika. Oči su joj blistale, ten i kosa takođe – i na slici po prvi put nije krila lice niti je bila mutna fotografija. U tom trenutku sam znala da je sve OK. Izgledala je i srećno i zdravo 🙂 Lajkovala sam sliku.

Nakon 15-ak minuta dobila sam i privatnu poruku. I pre otvaranja sam znala šta će pisati u njoj. Ovde su izdvojeni delovi:

**** zelim vec mesecima da ti pisem, ali sve sam nesto samu sebe cekala, da budem u pravom momentu, i mislim da sad vec jesam u pravom, stabilnom, srecnom momentu. ***** To jeste bio tezak period, i meni je taj izmuceni, naduti stomak i te ekstra kile koje sam dobila u roku od dve nedelje nakon sto sam pocela da jedem redovno i kolicinski dosta, bilo tesko da nosim, ali ne znam, govorila sam sebi da tako sad mora i kraj, i da ce jednom biti ok. I postepeno je postajalo sve bolje. Iz meseca u mesec ja sam jela kolicinski sve vise cele, zdrave hrane, moj stomak je sve bolje to podnosio *****  Sad je vec proslo dosta meseci od kad se nisam ni prejela, ni povracala, spavam dobro jer vise nisam gladna, vezbam i aktivna sam zato jer imam toliko energije i snage da ne mogu da sedim 🙂 srecna sam, mislim da sam u nekom broj 2 pubertetu 🙂 posto su mi se verovatno hormoni stabilizovali, pa je koza pocela da mi se menja na lepse, i telo, i tona kose je pocela da mi raste 🙂  i tako, vratila mi se zelja za uspehom, za zivotom, za ljudima, za bliskoscu..  ****  Ono sto je najbitnije, ja se vise hrane ne bojim. Uzivam dok jedem, i uvek se radujem kao budala novom obroku i jedem dosta i redovno, prosli su meseci da nisam preskocila obrok. ***** Ne plasim se masti, ne plasim se secera iz voca, ne plasim se ni krompira ni pirinca vise, ne plasim se hrane i ne plasim se zivota. *******

Jelena

Gostujući tekst Jelene Pantić na mom blogu “Šta ti jedeš, a šta jede tebe?” je bio fascinantan i čitan isto koliko i njena životna priča. Mlada žena koja je pobedila rak i bavi se svojim poslom psihologa, stavljajući akcenat na zdrave emocije i životnu radost – može samo da vas ostavi bez reči.

Ako sam ikada upoznala nekoga ko je pobednik u punom smislu te reči – to je Jelena. Energija, optimizam i asertivnost bukvalno kuljaju iz nje. Sorry, nemam drugu reč sem “kuljaju” 🙂

Na stolu pored, dok gledam FB i Aninu sliku – prvenac Jelene Pantić, “Putovanje u središte srca“.  Jedan moj potpisani primerak koji sam htela da čitam uz kafu. I još tri koje je Jelena poslala na poklon mojim čitaocima.

knjigafb-1024x642

Maja

Prošle godine sam izgubila nekoga. Nije normalno da čovek napusti svet a ne dočeka 42. godinu. Nisam umela da se pomirim sa tim.  Još manje sam umela da se pomirim sa tim da nisam mogla da uradim ama baš ništa. Sa svim svojim znanjem nisam mogla da dam ni jedan jedini dobar savet. Sve što sam znala i radila mi više nije bilo toliko vredno… Mislim da sam u jednom trenutku samo shvatila da sam prestala da se radujem. Tek tako.

Usporila sam, sve je imalo manju važnost, ništa više nije bilo toliko bitno koliko je bilo ranije. Radila sam što sam i do sada, sve je delovalo normalno. Ali sam ja znala da sam izgubila onu “iskru” koju sam uvek imala. Nakon Anine poruke (a lične delove upućene meni nisam objavila) shvatila sam koliko me je ubijalo to što ništa konkretno nisam mogla da učinim tada. A znam od ranije da mene nemoć užasava i da je moj najveći strah.

I onda ovog jutra upalim telefon, i tamo piše da sam mogla da učinim nešto, nekome, negde. I da je to bilo važno. I da je imalo rezultat. Osetila sam kako se ona izgubljena “iskra” vraća. Mislila sam da ću se onog dana, kada se bude vratila, puno smejati. Ni tu nisam bila u pravu. Počela sam da plačem, bukvalno u potocima. Valjda tako izgleda kada vam motiv iznenada doleti nazad, sa sve informacijom da je nemoć bila privid.

radost

Najneobičnija jutarnja kafa

Znala sam šta treba da uradim, jer ništa nije slučajno. Ne treba samo da podelim one tri knjige koje su za vas preko FB statusa, već treba da ispričam šta se dogodilo jutros. Takođe znam da jednu od ovih njiga treba da pošaljem Ani. I znam da danas treba da počnem da čitam svoj primerak.

Kakav god bila čudna ova poslednja godina mog života, naučila sam se da slušam i da uočavam signale koji su mi ostavljeni. Još jednom: ništa nije slučajno. Nije slučajno Ana pisala danas, dok su mi na stolu knige o srećnijem životu. Nisam slučajno virtuelno “bila u društvu” dve mlade žene koje su se izborile sa teškim problemima i iz njih izašle jače, lepše, pametnije i srećnije.

Zapravo dve žene koje su preuzele kontrolu onda kada je izlgedalo kao da nemaju ni trunku kontrole nad onim što im se događa.

Danas se zbog njih dve pitam da li nemoć stvarno postoji?

Hvala Ana.

Hvala Jelena.

srediste srca

“Putovanje u središte srca” – 2 komada

Pošto jednu knjigu “Putovanje u središte srca” žarko želim da pošaljem Ani – ostaju mi još dve.

Ostavite u kometarima priču o onom trenutku kada ste znali da je “sutra novi dan” i da se nešto menja na bolje. Za sve nas kojima je taj dan bio danas, a još više za one kojima treba da bude sutra  🙂

 

11 Komentara

  • Draga Majo, žao mi je što ranije nisam znala za sve ovo, mogla sam svojom pričom, svojim iskustvom, da pomognem nekome. Ili da pomognem tebi da pomogneš nekome. Znamo se sa foruma, znamo se sa fejsa, zadovoljstvo mi je što se sada znamo i lično, ali sigurna sam da ne znaš da sam i sama imala ovaj poremećaj… davno davno. Nikada niko nije saznao za njega i samo me ono malo zdravog razuma koji mi je ostao negde pomoglo da se iščupam. To govori mnogo i o tome koliko smo slepi za ljude oko sebe, za ljude koji su nam najbliži, koliko ih ne osećamo…
    Moja borba bila je teška i bespoštedna, ali imala sam jak motiv.
    Pozdrav za sve Ane, a njihovim porodicama dobronameran savet – otvorite oči, srce i dušu za one koje volite, možda i ne znate da ste im potrebni.

  • Ponekad nismo ni svesni koliko utičemo ili možemo da utičemo na živote drugih ljudi. Svako civilizovano društvo počiva na moralnom integritetu svakog člana društvene zajednice, a to je ono što nas tera da pomažemo drugima, da pronalazimo u sebi snagu i da pokrećemo svet u pravcu razvoja. Odatle potiče dobrota.

  • Nemoc je uvek prisutna i treba samo nauciti da zivis sa njom, sto ne znaci da treba da odustanes.
    Naprotiv, uvek mozes da se boris, kad usmeris energiju na ono sto mozes da menjas umesto na ono sto ne mozes.
    Zao mi je sto si izbugila nekog dragog, to uvek boli, i ta bol nikada nece sasvim nestati.
    Ali verujem da si uspela da olaksas, time sto si bila uz njega/nju, time sto su umela da das toplinu i ljubav koja je pogotovo u takvim trenutcima potreba.
    A Ana i Jelena, su pokazale i dokazale da mala paznja ume da pruzi i te kako veliku podrsku i da snage da se ide dalje !
    Nase malo moze nekima da bude puno, iako se mi u tom trenutku osecamo nemocnim, zar ne?

  • Otkad znam za sebe, bila sam buca. Ništa strašno, ni alarmantno, sada mi se čini da sam i kroz pubertet prošla relativno bezbolno. A onda sam otišla u inostranstvo. Prilika snova, koju sam oberučke prihvatila iako je značila odvojenost od ljubavi mog života, porodice, prijatelja, ukratko svih ljudi koje sam poznavala. Na papiru, odlično sam se snašla, delujem srećno i ispunjeno na svakom moguće planu, ali tek sada vidim da sam krila svoja prava osećanja i od sebe same. Potiskivala sam ih i tešila se hranom.

    Od tada je prošlo 4 godine. I dalje sam u inostranstvu, sada je tu i moja voljena osoba, pa je sve mnogo lakše. Ali ja sam se i dalje gojila, jer je sada to postala stvar navike. Jedem gomilu slatkiša, jer je to ono što uvek radim. I znala sam da bi trebalo da promenim navike, i hoću, ali evo, samo nakon ovog sladoleda. Od sutra. Neka to buduća Jelena uradi, njoj će biti lakše.

    A onda sam se jednog jutra probudila, stala na vagu i videla cifru 120. Zaboga, pa treba da izgubim 20 kilograma da bih imala 100! Prvom prilikom sam otišla kod nutricioniste, dobila jedan od onih isfotokopiranih planova ishrane i počela. Majin blog sam čitala i ranije, ali nisam joj verovala. Jedeš zasićenu mast a mršaviš, ma to nema nikakvog smisla. Kasnije sam shvatila da i te kako ima smisla, ali mi je sve to delovalo kao previše posla, ko pa ima vremena da sprema svaki obrok, svaki dan?

    Nedelju-dve nakon što sam počela sa novim planom ishrane, ponovo sam svratila na Majin blog. I ponovo pročitala neke stare tekstove. Odjednom je sve imalo smisla: i osnove nutricionizma, i čišćenje frižidera, i ne samo to: shvatila sam da JA TO MOGU.

    Sve je bilo novo i drugačije, pa mi ni kuvanje nije teško palo. Igrala sam se, isprobavala recepte sa interneta, učila šta meni lično odgovara, a šta ne. Terala se da idem u teretanu, iako sam znala nema lepšeg osećaja od onog naleta energije nakon napornog vežbanja i toplog tuša.

    Četiri meseca kasnije, nakon dugo vremena, moja težina je dvocifrena. Ne volim da čitam priče gde deluje da se sve desilo odjednom i da je bilo lako. Niti je lako, niti ide kao podmazano, niti je gotovo. X puta sam napravila dva koraka napred, pa jedan unazad, ali i to je u redu. Bitno je da sam konačno potpuno promenila svoj odnos prema hrani. Bitno je da sada kad imam problem, više ne posežem za sladoledom i čokoladom. Bitno je i da je to što sam uspela da držim pod kontrolom stvar koja je celog života kontrolisala mene. A ako sam u stanju da uradim tako nešto, onda mogu sve.

  • Evo i mene…Prosto ne znam odakle bih krenula u nabrajanju svojih problema i svega onog loseg sto mi se dogodilo…Mada ne volim da govorim o tome na taj nacin,na sve sto mi se desilo na zivotnom putu gledam na iskusenja na koja sam stavljena ne bih li ojacala.Nekad pomislim da cu postati kamen od tolikog ocvrscavanja:-)Elem,primarno su hormoni ti koji se igraju sa mnom…Cim primetite da nesto nije u redu odmah reagujte,ne cekajte,nista nije vaznije od toga,jer ako samo jedan sklizne odose svi dovraga… Elem,ne zelim da davim ni da kukam,prvo sam studirala i ucenje je bilo vaznije,onda mi se otac razboleo pa smo zajedno,naravno,vodili zivotnu bitku,onda mi je trebalo dosta vremena da shvatim da nicije potrebe ne treba stavljati ispred svojih…Ciklusi su bili sve neredovniji,dok ih nisam izgubila.U tome su mi “pomogle” i antibebi pilule i pogresne dijagnoze jos pogresnijih sujetnih doktora koji su mi “lepili” pogresne dijagnoze…Adenom hipofize kao usputna.Kilaza je godinama isla na dole,kosti pocele da stradaju,cak i visina da ide na dole.Svasta sam prosla i svasta dozivela,ali se nisam predala ni posustala…Naravno,mnogo puta sam padala,ali uvek “samopomogala”.Da bi na kraju dosli do najjednostavnije dijagnoze-policisticnih jajnika i povisenog insulina.Nazalost,moram da budem pod hormonalnom terapijom,ali nisam i ne odustajem od prirodne-vodim racuna o ishrani,redovno spavam,setam,pazim na svoje potrebe i svoja osecanja,koristim prirodna sredstva kao sto su maka u prahu,”zenski cajevi”,melemnod meda i cuvarkuce…koristim i tudja pozitivna iskustva i preporuke:-)Ono sto mi daje snage je stabilna veza sa covekom s kojim ima ono najbitnije-mogucnost da mogu o svemu i u svakom trenutku otvoreno da pricam i bezrezervnu podrsku!Krecemo u borbu za potomstvo i uskoro u proces vantelesne oplodnje i verujem da ce taj moj dan o kome si i sama pricala i koje su sve ove hrabre zene dozivele i domogle ga se doci onog trenutka kad prvi put uzmem u ruke naseg bebirona:-)Nadam se da nisam dosadila,poenta ovog pisanija je bila nikad se ne predati koliko god vam” borba sa cudovistima”,licnim demonima ili onima koje sretnete svakodnevno,delovala besmisleno…Nadam se da cu imati priliku da uz svoju podnevnu kafu(jutarnja mi je caj od djumbira sa dodatkom zelenog caja i pola limuna,uz malo kurkums i cimeta:-))iscitam sasvim sigurno poucnu knjigu jedne divne zene:-)

  • Moja prica nema veze sa hranom. Moja prica je o preuzimanju kontrole nad svojim zivotom. Bukvalno. Ne spadam u osobe koje svoja iskustva dele sa korisnicima drustvenih mreza, ne volim da pricam o osecanjima, a jos manje da slusam o njima. Izvinite, ali to je istina. Razlog sto ovo pisem nije knjiga. Iako Maju dugo poznajem i pratim njen rad, jako retko komentarisem njene tekstove (koje, uzgred budi receno, smatram odlicnim :). Zasto bas ovaj? Zbog preuzimanja kontrole i novog sutra. Zbog nekih drugih zena koje ce mozda procitati komentar. Imam 33 godine, posao, diplomu fakulteta, “idealnu” kilazu, natrposecnu inteligenciju, crni pojas u karateu, odlicne kontakte, ostar jezik i trenutno sam apsolutno zadovoljna svojim zivotom (osim cinjenice da sam jos podstanar, sto ce se uskoro promeniti ako se ja pitam, a pitam se). “Hvalospev” iz prethodne recenice ima jednu jedinu svrhu: da pokaze da vas na neke stvari u zivotu nista ne moze pripremiti. Do pre nepunih godinu dana bila sam u braku sa nasilnikom. Evo, rekoh javno. I pre nego sto uopste pomislite da sam to mogla da naslutim, prepoznam, pretpostavim, sprecim i sve ostalo u tom smislu, reci cu vam, iz licnog iskustva, da to ne funkcionise tako, jer koja bi osoba pri cistoj svesti i zdravoj pameti ( a to proverno jesam bila i ostala) usla u takav odnos? Ja prva ne bih i jako sam bila sklona da razmisljam na gore pomenuti nacin. Elem, sretnem ja njega, on divan, pazljiv, harizmatican, pouzdan, veran (ili ga nisam “navatala” :)), spreman da radi na sebi, shvata nasu vezu ozbiljno, zeli porodicu, pa jos sa mnom. Gde ces bolje? Povremene burne svadje pripisivala sam nasim temperamentima jer nije bilo vidljivog razloga da ih pripisem necem drugom. I tako, ubedjena ja da je on Gospodin Pravi, udam se za njega. Iskljucivo i samo iz ljubavi, jer sam sve ostalo imala, pa mi nije ni moglo biti motiv. Postepeno je nas odnos dobijao novu dimenziju koju nisam bila spremna da prihvatim. Detalje tog odnosa zadrzacu za sebe, osim cinjenice da sam ga prekinula posle dve godine. Medjutim, novog sutra nije bilo jer sam i po odlasku bila izlozena ucenama, manipulaciji, uvredama i otvorenim pretnjama smrcu, naravno uvek bez svedoka. Situacija u tom trenutku je ovakva: upravo sam prekinula brak koji su svi smatrali idelanim (jer sam cutala), niko od prijatelja nije tu (“na vreme” su odstranjeni iz mog zivota), zivim sama sa detetom od nepune dve godine, moji roditelji ne znaju nista o tim desavanjima (njima je i razvod bio dovoljan sok), ne poznajem nikog ko bi mogao da “uplasi”, “pripreti” i slicno (a i ne mislim da bi imalo efekta), ja ne prijavljujem policiji sto zbog nade da ce se situacija smiriti, sto zbog straha sta ce biti posle, a uostalom, ako vam neko preti razlicitim strukturama naseg drustva koje samo cekaju njegov znak, opcija prijavljivanja policiji i ne zvuci tako primamljivo, zar ne? Nemam pojma gde cu, sta cu, s kim cu, zasto cu, ponajmanje kako cu. I tako to traje. I traje. I traje. I traje. Do dana kada me on podseca porukom da mi je istekao “rok” koji mi je dao. Poruka je sadrzala samo “tacku”. Prost znak interpunkcije. I sedim ja tako za stolom, usred rucka sa dve najbitnije osobe u mom zivotu, mojom majkom (koja je bila u poseti kod nas) i mojom cerkom, i gledam cuteci u taj telefon jer ne mogu da reagujem a da ih ne uplasim. Gledam ja tacku, “gleda ona mene” i u tom trenutku shvatim da, ako ce iko na moj zivot stavljati tacku, to cu biti ja. Ustanem od stola bez reci, kazem majci da idem do grada i odem u najblizu policijsku ispostavu. Priznajem da nikada u zivotu nisam osecala veci strah jer su sanse da cu se iz svega izvuci ziva i zdrava bile 50:50, bez preterivanja, svesna da ce dan nakon podnosenja prijave biti ili “novi dan” ili ga necu ni videti. Od tada je proslo sest meseci. Evo mene, eto vas. Da li je gotovo? Nisam sigurna. Da li se plasim? Ponekad. Da li me to paralise? Nikada vise od tad. Tako da, knjige za knjige, ali “novi dan” moramo sami sebi da stvorimo. Kosta mnogo (ne mislim na novac, sto je, nadam se, ocigledno :)), ali vredi svega utrosenog, A i, posle nekog vremena, mozete da se pogledate u ogledalo i budete ponosni na ono sto vidite jer ste pobedili (sebe, pre svega) i preziveli. Bukvalno ili figurativno. Ljubav? Da. Prvo prema sebi, pa onda prema svima ostalima. I nikada, ali nikada po svaku cenu, a narocito ne po cenu mentalnog i fizickog zdravlja.

  • Drago mi je što skrećete pažnju na poremećaje ishrane i metaboličke probleme. Ja sam majka mlade osobe koja se bori s glukorezistencijom i neizbežnim sindromom policističnih jajnika. U periodu dok problem nije ustavljen, moja ćerka je imala bulimične faze. Srećom, sama je prepoznala problem (ja nažalost nisam odmah primetila) i potražila je pomoć. Ono na šta bih skrenula pažnju je stav lekara. Dok smo hodali preko ginekologa do endokrinologa, svaki od lekara bi od prve ukazao na ishranu i određeni višak kilograma. I pre nego što bih ja uspevala išta da izustim, savetovali joj da izgubi par kilograma! Pitam se, o čemu razmišljaju lekari kad vide osobu s problemom pred sobom? O rezultatima testova koje zapisuju, o onome što im je pisalo u knjigama? Takoreći, ni ne pogledaju a kamoli da pitaju kako ste i ko ste. Išla sam po privatnim klinikama, da ne čekamo redove. Možda je trebalo da pišem natpise i istaknem ih kao na aerodromu: “pazite šta govorite doktore, osim metaboličkog problema zbog kog vam se obraćamo, moje dete ima i bulimiju.”

Leave a Reply