Da li crveno meso, kobasice i slanina stvarno izazivaju rak?

Nova vest: Istraživačka jedinica SZO (Svetske zdrvstvene organizacije) je objavila da “slanina, kobasice i druge mesne prerađvine izazivaju rak – a možda ga  izaziva i crveno meso”. U ovom trentuku  većina medijskih vesti se bazira na saopštenju za štampu koje je objavila IARC (Inernacionalna agencija za istrživanje raka).

Detaljni rad tek treba da bude objavljen, a u saopštenjima se reč “slanina” ne pominje eksplicitno. Ipak, to što se slanina ne pominje ne znači da imamo još jedan slučaj lošeg izveštavanja, kao kada se u vest o istraživanju sa Harvarda provuklo da su “naučnici otkrili da je margarin zdrav za srce“. Ovaj put je izveštavanje mnogo tačnije (i u domaćim, i u stranim medijima) – samo ljudi često neće čitati ništa sem naslova.

Saopštenje za javnost je ovde.

Šta tačno piše u saopštenju o prerađevinama?

Mesne prerađevine su klasifikovane kao kancerogene za ljude i sada su u grupi 1. U saopštenju se kaže da imaju dovoljno dokaza da utiču na razvoj raka debelog creva – pa da podvučemo tu glavnu tvrdnju:

Dakle:

Ako svaki dan jedete po 50 g mesnih prerađevina, povećaćete rizik da obolite od raka debelog creva za 18%.

Navedeno je i šta se smatra mesnim prerađevinama. Primeri koje navode su očekivano klasične “teške” prerađevine: viršle, šunke, mesni narezak, meso iz konzerve i tvrdo sušeno goveđe i drugo meso.

Pretpostavljam da su paralela “jerky” i “biltong” sušenicama naša “tvrdo sušena” mesa, mada nisu ista, jer su ovo nemasna mesa koja se seku na manje komade, mariniraju, pa suše. Uglavnom, ovo su primeri koje oni navode pa ako među njih spada i masnija slanina i suvi vrat – onda bi trebalo da se ovo odnosi i na njih.

Većini koji se udube u priču, verovatno neće biti previše smisleno što su se oni našli u istom košu sa salamama, viršlama i mesnim nareskom, a bez da se pojavljuje bilo kakva napomena na poreklo mesa ili bar neki spisak rizičnih aditiva (jer ovakva sušena “mesa u komadu” mogu da imaju od 1 pa do nekoliko aditiva).

Daljim njiškanjem, nalazi se da je IARC objavio i dužu priču sa referencama, a za pristup morate da se registrujete. Više referenci se odnosi na radove o grilovanom i previše termički obrađenom mesu prethodno tretiranom aditivima, za šta se odavno tvrdi da je nezdravo.

A šta piše za crveno meso?

Crveno meso (u koje spada sve – goveđe, svinjsko, koze, konji i sl.) je sada u grupi 2A “probably carcinogenic to humans”. Znači možda može da bude kancerogeno. Ovo je bazirano kao i sami pišu na “limited evidence” (ograničenim dokazima). Pravi eksperimenti nikada nisu urađeni jer su komplikovani, skupi i predugo bi trajali.

Kritike već pljušte:

1. Navode neke studije koje su pokazale da smanjenje unosa mesa nije smanjilo rizik od raka (npr. Polyp Prevention Trial).
2. Dr Elizabeth Lund bivši istraživač Instituta za istraživanje hrane, kaže da crveno meso vezuju za 3 ekstra slučaja raka creva na svakih 100,000 odraslih u razvijenim zemljama i da je mnogo veći faktor rizika gojaznost, manjak kretanja i nedovoljan unos vlkana.

Tek dva komentara da razbijem monotoniju, a narednih dana će biti više toga sigurno. Posebno kada se objave i kompletna istraživanja. Svakako pratite dalje vest i kritike na nju.

Šta se i ranije pisalo o vezi mesa i raka?

Kao i obično, nisu se slagali – a eksperimenti ne postoje. Evo samo nekih primera neslaganja:

1. Neke studije su i ranije pokazale da meso ima veze sa rakom creva. Ove studije su bile rađene na osnovu podataka iz upitnika (prisećanje). Još veći problem je što ove studije često ne razdvoje prerađeno od svežeg mesa.
2. Određene meta-analize su i zaključile da na osnovu ovako prikupljenih podataka ne mogu da dođu do kvalitetnog zaključka, pa nisu doveli meso u vezu sa rakom.
3. Treći su samo dokazali da meso ne treba kuvati na visokim temperaturama i da je roštiljanje samo za povremenu zabavu. Meso kuvano na niskim tepmeraturama je ispalo bezbedno.

U svakom slučaj studije koje su dokazale da crveno meso izaziva štetu su tzv. “observational” i one mogu da pokažu postojanje korelacije između dve stvari, tj. da među njima može da postoji neka veza. Ali, ovakve studije ne mogu da dokažu da postoji uzročnost – da jedna stvar pruzrokuje drugu.

Na primer: mogu da pokažu da oni koji jedu više crvenog mesa imaju više šansi da se razbole, ali nikako ne mogu da dokažu da je baš unos crvenog mesa ono što je izazvalo bolest. Vidi više o istraživanjima.

Glavni problem ovakvih studija je način na koji se one rade. Posebno se ovo odnosi na zaključke bazirane na starijim podacima gde su upitnici popunjavani u vreme najveće hajke na crveno meso, masti i holesterol. Ljudi koji su to jeli u vreme žestoke negativne propagande, često su bili isti oni koji su pušili, pili, unosili više šećera i prerađevina. Dakle ljudi koji ne brinu o zdravlju ni na jedan način.

Ove faktore i varijacije je u studijama rađenim na osnovu upitnika nemoguće ispraviti. Zato nije dobro donositi odluku samo na osnovu ovakvih istraživanja.

Primer: poznata “Nurses’ Health Study” o kojoj sam već pisala je bila rađena na ovaj način (periodični upitnici i prisećanje) i pokazala je da terapija estrogenom smanjuje srčana oboljenja kod žena. Tek kada je urađen pravi eksperiment (randomized controlled trial) otkrili su da je istina potpuno suprotna – da se srčane bolesti povećavaju.

Naravoučenije

Pre nego što budemo imali novu dramu u kojoj se umire od jaja sa slaninom za doručak, setimo se sledećeg:

Nutricionizam nije jednosmerna ulica, već više liči na one nove petlje kod mosta na Adi iz kojih niko ne može lako da se iskobelja. I uvek se pojavljuju nove petlje. I niko se ne slaže kojim putem je najbolje da se ide.

Najčešće, bombastični naslovi donesu samo loše stvari: nesporazume i preterivanja. U ovom slučaju ima više dobrog nego lošeg:

• Loš efekat: Plašenje crvenim mesom – koje ne verujem da neko jede svaki dan ili više puta na dan, u nenormalnim količinama. Crveno meso je nutritivno bogata namirnica i svakako da nije sjajna ideja praviti od njega “opasnu” namirnicu bez 100% dobrih dokaza.
• Dobri efekti:
  1.  Setićemo se da meso treba prvenstveno da se kuva i dinsta. Ne mora uvek da ide na roštilj ili se flambira na tiganju.
  2. Još jednom udaljavanje ljudi od “teških” mesnih prerađevina i upozorenje na njih.
  3. Neki smisleniji proizvodi poput slanine, suvog vrata i pečenice su bili i ostali začini. Sada možete da zapamtite da ne treba da ih jedete svaki dan i kada ih jedete budite umereni u tome. Ako do sada niste smanjili doživljaj, neka vas ovo motiviše da to uradite. Ispravno bi bilo i bez ove nove vesti.

A lični ugao?

Ja već znam da nakon ove vesti ne moram da menjam ništa, niti imam razlog da uvodim novine u svoju postojeću rutinu:

1. Ubeđena da slanina od svinje koja je čuvana na nekoj planini i obrađena bez aditiva u domaćoj pušionici neće ubiti čak i ako bih je (kojim čudom jela) svaki dan po 50 g. Ali ovo nemam gde da kupim.
2. Ne plašim se ni kupovne, ali gledam njen sastav i koristim je kako sam i do sada – kao začin. Isto važi i za pečenice i suvi vrat.
3. Ima slanina koje imaju po 3-4 aditiva i sojine proteine, ali njih nikada ne jedem.
4. Isto tako me stvarno nije briga ni za vrišle, salame, šunke (pileće, ćureće, i sve ostale) – jer ni to motkom ne bih takla.

A biftek… Pa nastavljam dalje sa biftecima, makar dokazali da će rogovi da mi porastu od toga. Šalim se 🙂 Očito nisu dokazali ništa za bifteke. Onaj moj “medium rare” me ne sekira.

Podsetite se koje bi to bile normalne količine proteina u ishrani, kao i na to kako izgleda njihov metabolizam.