Uz podršku Coca-Cola Fondacije i Ministarstva zdravlja Republike Srbije – stručnjaci Republičkog zavoda za statistiku, Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, Medicinskog fakulteta u Beogradu i Udruženje građana „Delpas“ sproveli su na reprezentativnom uzorku istraživanje o navikama u ishrani odraslog stanovništva Srbije.
Rezultate istraživanja koji su predstavljeni medijima možete da pogledate na ovom linku i na infografiku. Sumnjala sam i do sada da je loše ali kad postoji samo sumnja, postoji i nada da možda nije baš tako crno. Na žalost, sumnje su potvrđene.
Imam potrebu da celu priču začinim svojim ličnim utiscima i komentarima, uz linkove ka tekstovima koji mogu da detaljnije objasne težinu problema, ali i pružaju poneki lako primenljiv savet.
Masno, masnije, najmasnije: problem količine ili odabira?
Mene podatak da 41% ukupne energije dolazi iz masti ne bi ni malo zabrinuo kada bi se radilo o zdravim prirodnim mastima poput svinjske masti, maslaca, maslinovog ulja, kokosovog ulja ili eventualno manjih količina polinezasićenih, nerafinisanih ulja koja se koriste samo u salatama. Ali, podatak da se hranimo po pekarama gde su favoriti lisnata testa ukazuje da se ovde radi o najgorim mogućim mastima:
- rafinisanim biljnim uljima
- margarinima sa trans mastima
- i ništa boljim margarinima bez trans masti.
Poznata mediteranska dijeta koja se smatra super-zdravom za srce spada u masnije dijete sa oko 45% kalorija iz masti. Samo su te masti iz ribe, mesa, maslinovog ulja, kombinovane s puno povrća Nema onog najgoreg što nam je prehrambena industrija ponudila od polovine prošlog veka.
Masno naravoučenije: ako nemate motiv da poradite na kvantitetu, poradite na kvalitetu. Možda ovaj procenat uznemirava SZO (Svetsku zdravstvenu organizaciju), ali meni koja uživa u LCHF ishrani, gde je povrće izgovor za više maslaca – smeta samo spisak veštačkih masti.
Voćkice i povrćkice: kao da smo ih lupom tražili
Jedemo samo 130 grama voća na dan, uglavnom jabuke. OK, preporuka je 400g što je prilično velika količina ako kuburite s kilogramima. Sve antioksidanse, vitaminčiće, mineralčiće i vlakna koje ima voće možete da dobijete i iz povrća uz manje šećera. Podatak za voće sam po sebi ne bi zabrinjavao da nije pratećeg pitanja: ko nam je sakrio povrće?!
“Kada je povrće u pitanju 70% stanovništva koristi krompir u ishrani 2-3 puta nedeljno i to najčešće pripremljen prženjem.” – verovatno na rafinisanom zejtinu. Krompir jeste povrće, ali sa minimalnom količinom vlakana. Ima oko duplo manje ugljenih hidrata od hleba i nema gluten, pa je dobro birati krompir umesto belog hleba (koji u količinama od 50 do 200g svakodnevno jede 69% Srbije). Ima puno načina da se krompir pripremi kvalitetnije pa evo dve jednostavne i pristupačne ideje: 1 i 2.
Omiljeno-Srpsko-Povrće su i crni luk i sladak kupus, ali samo 3-4 puta nedeljno. Crni luk je super zbog prebiotskih vlakana a kupus izuzetno zdravo povrće. Samo što bi trebalo da se kupus ili nešto drugo lisnato i zeleno, jede svaki dan.
Vidite – istraživanje je rađeno u maju i junu, u vreme kada imamo obilje jeftinijeg i svežeg povrća: paprike, paradajz, krastavac, šargarepe, tikvice, zelenu salatu – i to po vrlo normalnim cenama. Ipak, u maju i junu, Srbi bi ovo vlaknasto povrće konzumirali samo 1-2 puta nedeljno! Umesto svaki dan, više puta na dan! Ne želim da razmišljam kakvi bi bili zimski odgovori onih koji nisu stavili domaću turšiju u king-size bure.
Povrćno naravoučenije: ako statistika kaže da toliko volimo kupus – onda je kucnuo čas da ga proglasimo za superiornu grickalicu uz TV. I onako isto istraživanje pokazuje da se ne krećemo dovoljno i da su nam fitnes navike užasavajuće koliko i prehrambene. Ako ste previše pred TV-om, bacite se na grickanje. Kockice od kupusa i grisine od crvene paprike ili krastavca se jedu bez merenja količina jer ne moge da ugoje – mogu samo da poprave rad creva.
Meso, jaja, riba…
Jedenje mesa 3-4 puta nedeljno uz konzumaciju jaja – ili čak konzumacija samo jaja je OK. Džigerica je na meniju samo jednom mesečno što je stvarno šteta – a još veća šteta je da ribu jedemo takođe jednom mesečno. Tada je u pitanju riba iz konzerve za koju znamo da je obično u rafinisanom sojinom ulju. Nadam se da neki pri odgovoru “riba jednom mesečno” nisu računali ono brašnjavo čudo zvano “panirani štapići”?
Nakon informacije o umalo nepostojećoj konzumaciji ribe i upoznavanja sa pojmom insulinske rezistencije – možda dolazimo do ideje o jednom od razloga što je 57% stanovništva predgojazno i gojazno? Možda se zapitamo u kojoj meri pogrešna inflamatorna ishrana utiče na rastući broj ljudi sa autoimunim oboljenjima i na povećanje broja osoba s dijabetesom na 10% stanovništva?
Omega-3 naravoučenije: Pokušajte da popravite balans Omega-3 i Omega-6 pristupačnim lekom u vidu home made girica, jer su jaja i meso sve manje od pomoći u ove svrhe.
Da li su pare jedini problem?
Nakon istraživanja ne verujem da je nemaština (koja realno postoji) primarni problem u izborima onih koji već ulaze u pekare i samoposluge. Kupus i krompir su jeftiniji od lisnatih testa u pekarama. Kilo tikvica i jabuka je bilo oko 40 dinara na pijaci u vreme istraživanja – a one šupljikave grickalice iz pekare su bar 80-100. Za te iste pare je moglo da se kupi 6 jaja ili 300g pileće džigerice. Da imamo više para mislim da bi u pekari kupili kroasan sa šunkom i kroasan sa eurokremom – umesto jednog praznog kroasana. I to bi bila jedina promena 🙁
Zašto ovo mislim? Ne toliko zbog prženog krompira i pekara, već zato što ne sprovodimo ni najosnovniju, najjeftiniju, uvek dostupnu zdravu naviku: ne pijemo vodu. Umesto preporučenih 2l mi smo u proseku na 1.3l – i to zajedno vode, mineralne vode, sokova i čajeva. Podsećam da je istraživanje rađeno u maju i junu a u toplijim danima bi trebalo da se pije više vode.
H2O naravoučenije: Ne sviđa nam se voda? OK, začinimo tu vodu ako je toliko grozna – ili razbacajmo flašice s vodom svuda po stanu ili kancelariji. Uradimo bilo šta samo da počnemo da je pijemo više – stvarno nema smisla da bar ovu statistiku ne popravimo već sutra. Koji izgovor može da postoji da ova brojka ostane loša?!
Žao mi je što istraživanje nije bilo obimnije da uključi i tačne podatke o mastima koje jedemo, kao i podatke o unosu industrijskih grickalica. Da je navedeno koliko slatkih i slanih industrijskih grickalica građani Srbije u proseku ubacuju u sebe – mogla bih takođe da poredim cene čipsa i napolitanki sa cenama na pijaci.
Lista želja za budućnost
Nadam se će se isti ili sličan tim pozabaviti ishranom najmlađih – u porodici i u obdaništima/školama. Moje nekadašnje njuškanje na ovu temu jeste ostavilo utisak da je situacija i tu alarmantna, ali bez stručno uađenog istraživanja priča na blogu i trud čitalaca nije dovoljan.
Zanima me, pošto je u ovo bilo uključeno Ministarstvo zdravlja ali ne i Ministarstvo prosvete – hoće li se neko već jednom smilovati da vrati domaćinstvo u osnovne škole? Znate za onu da “iver ne pada daleko od klade”? Ako smo već saznali koliko su nutritivne navike odraslog stanovništva Srbije zastrašujuće – shvatamo da većina klinaca nema od koga da uči. Da li ih prepuštamo agresivnim grupama navodnih “doktora” koji promovišu uzemljenje i gledanje u sunce time što im ne nudimo apsolutno nikakvu edukaciju?
Koliko god podaci bili poražavajući – postojanje ovog istraživanja i te kako pozdravljam. Ako ste iz jednog mog starog teksta naučili najbazičnije stvari o projektnom menadžmentu, onda se sećate da je projekat putovanje iz sadašnje tačke (koja nam se obično ne dopada ili nam je nedovoljno dobra) – u onu tačku koja je željeno stanje. Ako ne definišemo tu početnu tačku precizno, nećemo moći ni da predložimo intervenciju (plan puta), niti da merimo da li je predložena intervencija dala rezultate nakon što je sprovedemo – tj. nećemo znati da li smo stigli u željenu tačku.
Jedno ovakvo istraživanje pomaže da se definiše put i duž njega stave oznake i putokazi – i ja ih sada očekujem. A vi, ako ste se prepoznali u ovoj statistici – do tada pokušajte da pronađete meru.
U nastavku priče: neki ste nakon konferencije za štampu u Tanjugu otišli dalje – a neki smo imali čast i zadovoljstvo da popričamo uz kafu sa vođom projekta. Odavno nisam imala zanimljivijeg sagovornika na temu ishrane i uživala sam u svakom minutu razgovora. Zato – stay tuned! 🙂
Tekst je deo akcije “Coca-Cola Bloggers Network Adria”.
Odličan članak! Pohvalno je to što se bavite pitanjem ishrane. Mislim da je suština problema – nemarnost ljudi, a takođe i činjenica da velika većina više voli nezdravu hranu. Tako da mnogi, i kada su iz zdravstvenih razloga primorani da se zdravije hrane, to vrlo teško čine. Nije potrebno odreći se omiljenih namirnica, samo ih bolje izbalansirati i smanjiti njihovu količinu, ali i to nekada u praksi zvuči kao “filozofija”.
Hvala, Ivana 🙂
Da – slažem se da je prvi princip uvek bio jesti što više (ako ne sve) neprerađene i prirodne namirnice. A ono drugo, lični izbori (manje onoga, više ovoga) su za mene tek na drugom mestu.
Tako ce i biti dok vecina nutricionista radi sa srednjom skolom druge poslove,jer nema predvidjenih radnih mesta.Na 50000stanovnika je predvidjen jedan nutricionista u dz,na 1000 dece u vrticu…Svoje znanje primenjujemo na svoju porodicu i uzi krug prijatelja.Jeste i besparica kriva delom za ovakve rezultate,ali neznanje je na prvom mestu.Pozz,bravo za blog
Koje je trenutno brojno stanje – tj. koliko nutricionista na koliko stanovnika/dece? Nemam taj podatak (makar odokativno, ako ne znate tačno).
Hvala!
Ne znam stvarno stanje,ne bih da lupam,ovo su podaci iz sistematizacije radnih mesta za dz,a vrtici mogu a ne moraju da imaju nutricionistu ako imaju manji br.dece,ako ga zaposli osnivac tj.opstina ili vlasnik ako su privatni.
Kljucna rec je lenjost. Mame i tate su prezauzete, treba ispostovati sve ono sto se danas smatra drustveno prihvatljivim-treninge, skolice, rodjendane… Uz posao, to je jako mnogo obaveza za roditelje. A gde je vreme samo za njih? Moraju malo da se opuste uz televizor koji nudi gomilu zabavnog programa. Deca se naravno opustaju uz svoj TV, racunar. A sta cemo sutra za rucak? Ima C super ideje za rucak-smutis iz kesice i prospes. Jednostavno. A za uzinu u skoli-pa dace roditelji pare, pa nek deca kupe sama, pa oni su slobodnih shvatanja, neka deca sama izaberu, nece oni da im namecu svoje izbore, a i zamisli da im se drustvo smeje sto nose neku hranu od kuce… I eto prehrambenih navika. Ja obozavam one sto u pekari uzmu manje masni jogurt uz lisnato pecivo.
Hvala Vam na otvaranju ociju. Ja sam za uvodjenje domacinstva.
Uz sve komentare o ceni tikvica i poređenju sa pekaram, mislim da su pekare, na žalost, najjednostavnije rešenje za školsku užinu, čime se stvara trajna loša navika kod dece. Ja sam jedna od te dece, i stalno zbog testa kuburim sa viškom kilograma, a pakleno je teško odvići se, posebno za ljude koji ne vole proteine.
Mislim da se umanjuje značaj para u zdravoj ishrani. Zdrava hrana je itekako skupa, u proseku je 250 din kilogram organskog povrća. Uz to, ako želite napraviti zdravu poslasticu (kokosov buter, stevia, rogač, klice…), to košta mnogo. A kupovni keks je u proseku 80din. Da ne pominjemo cene “zdravih” brašna, u odnosu na pšenično.
Kupovno meso? Ne treba komentarisati belo meseo, pileće. Kokoške koje kljucaju u dvorištu u proseku narastu “za klanje” posle 4-5 meseci. Ove koje jedemo za 4-6nedelja.
Danas su ljudi sa sopstvenim baštama jedini u mogućnosti da se zdravo hrane.
I ova prevara sa preporukama SZO o unosu tečnosti: odnosi se na VODU, a ne na koka kolu i slične gluposti.
Kupus je super, ne vidim problema, a može se praviti na milioooooon načina 🙂
Ne mogu a da ne odgovorim na tvoj post. Prvo, ako hoces zdravo da se hranis, ne moras da trcis kao luda, da bi ,sve bilo organsko. Pa ni ja novac ne berem na drvetu. Jeste, super je da je organsko, ali u nedostatku istog, dobro posluzi i obicno pile.
Najlakse je naci izgovor. I da, ja sam skroz izbacila brasno. Skroz.
I super mi je.
[…] Ovde se može pročitati ceo tekst http://www.vitkigurman.com/2014/10/08/prehrambene-navike-srbija/ […]
[…] i verujem da je problem mnogo kompleksniji od klasičnog izgovora kako narod nema para. Na blogu Vitki Gurman možete pročitati detaljnu analizu ovih podataka, ali ono što je svakako očigledno je da je […]
[…] i verujem da je problem mnogo kompleksniji od klasičnog izgovora kako narod nema para. Na blogu Vitki Gurman možete pročitati detaljnu analizu ovih podataka, ali ono što je svakako očigledno je da je […]
Članci su Vam odlični i dobro je da neko temu ishrane prati na ovaj način. Reći, sve je skupo donekle stoji ali recimo kada je u pitanju brašno od prosa, heljde, leblebija, pirinča mogu da se naprave tako što kupite zrna žitarica pa ih sameljete u mlinu za kafu. Sama pravim i brašno od bundeve ili čips koji je odlična grickalica. To može i od šargarepe, jabuke…, i zdravije je od čipsa iz radnje. Bundeve imam iz svoje bašte ali mogu i da se kupe. Priprema iziskuje malo vremena jer bundevu treba iseći na tanke listiće pa sušiti u rerni i tada se melje ili jede onako kao grickalica. Doduše za ovu zdravu a jeftinu varijantu zdrave hrane treba vam mlin za kafu, dobra rerna sa recimo toplim vazduhom, posudje od rosfraja ili teflona, neke od spravica za sečenje u kuhinji. To jeste investicija ali kad pomislite da ulaganje u ove spravice je dugoročna investicija onda se isplati. Ja sam nezaposlena i još 2 godine do penzije a suprug radi privatno ali za 25.000 i on do penzije ima 3 godine, ako se u zakonu još nešto ne promeni, i zar mislite da nam kipi od para. Doduše imamo svoju baštu, živinu, voćnjak ali tu ništa ne raste samo već morate da radite da bi imali. Tako da priča o tome blago onom ko ima gde da kupi zdravu hranu i organsku ne stoji jer zdrave namirnice mogu da se kupe i na pijaci, jer nije sve tako puno otrova kako se priča. Treba biti i malo više edukovan a to je po meni mnogo važnije od puno para. Više je u pitanju posvećenost nekim drugim stvarima koje možda nisu toliko bitne a kada nam se naruši zdravlje onda je kasno i ostaje samo da održavamo to malo zdravlja što nam je ostalo. Rećiće neko šta ova sa viškom kilograma drži predavanje. Na žalost ja sam to zaradila hraneći se nezdravo jer za drugo nisam znala a imala sam vremena. Sada se trudim da narušeno zdravlje iz mladosti više ne narušavam već koliko je to moguće držim pod kontrolom. Ako bi svi poveli računa na vreme u starosti bi bili zdravi a ne invalidi a na žalost sami roditelji prave invalide od svoje dece još dok su mala a kad odrastu onda je kasno. Možda se nekome čini da lupetam i da treba da budem svesna u kom vremenu i prostoru sada živimo. Vrlo sam svesna i ako sama ili sami nešto ne preduzmemo niko neće.
Vrlo otrežnjujući tekst, baš da se zapitamo kakve to prehrambene navike imamo… Ima raznih faktora zašto se ne hranimo zdravo. U pitanju je i nedostatak novca, i nemar, ali i neinformisanost. Nadam se da će se u budućnosti statistika malo izmeniti,