Nakon konkursa #PlaninskePriče, sprovedenog od strane Turističke organizacije Srbije – 61 bloger se odazvao akciji sa tekstom o planinama u Srbiji, a nas 10 je nakon glasanja osvojilo nagradno putovanje. U tekstu kojim sam se “kandidovala”, napisala sam da je ovo prelepa priča u kojoj je važno učestvovati i stvarno mi nije bilo toliko bitno da li ću biti među tih 10 koji idu na Zlatibor i Taru.
Međutim, sada kada sam se vratila, shvatam da je trebalo da mi i te kako bude bitno. Otkrila sam da sam bila loše informisana – ne samo o tome kakav je smeštaj na Zlatiboru, već i o načinima da se provede vreme na snegu. .
Moja planinska priča je bila o detinjstvu i srednjoj školi, o skijaškim zimama i tinejdžerskim danima na snegu. Tekst sam završila rušenjem sidro ski-lifta na Crnom Vrhu i restrikcijama struje devedesetih. Ne znam koliko je bilo jasno da su aktivne skijaške zime tada postale neskijaške. Bilo je prvo nešto “koprcanja” da se makar ponekad spustimo niz stazu, a onda i odustajanje. Posle su stigli studentski dani, pa prvi poslovi. Do tada, oprema koju sam imala je zastarela, a novu nisam kupila jer nisam više ni imala sa kim da odem na skijanje.
Već kada su se vremena (na momente) malo popravljala i ljudi su ponovo počeli da masovnije idu na zimovanja, za mene se nekako više ništa nije uklapalo: ili sam bila u vezi sa nekim ko ne skija pa su dogovori oko toga bili naporni, ili prijatelji, sa kojim bih mogla da provedem 7 dana u istom smeštaju, nisu bili zainteresovani za planinu – ili sam bila “između poslova” i nisam mogla da trošim novac na putovanja. Jednostavno se nije “skockalo”. Zapravo sam ja prestala da se trudim.
Tako se dogodilo da godinama više ne stanem na skije. Moje poslednje skijanje nakon prve užasno duge pauze bilo je pre 7 godina.
Staza gde šetaju penzioneri?! Šala mala!
Kada sam se u onim pauzama ponekad i raspitivala gde bih mogla da odem na samo 2-3 dana i opet stanem na skije, čula sam priče o Zlatiboru. Rekli su mi da je to mesto gde babe idu u šetnju i mala deca da se sankaju, da su skijaške staze smešne – a ja se zbog onih gore navedenih razloga i nisam dodatno raspitivala.
Onda je stigla vest da idem na put i da tamo jedan dan mogu da skijam. Čak sam se i obradovala što su skijaške staze “penzionerske”. Jesam na onom poslednjem skijanju na Jahorini shvatila da je skijanje kao hodanje – ne zaboravlja se, ali sam tada imala 30, a sada 37 godina. Volim svoje koske samo kad su u jednom komadu i “penzionerske” stazice su taman, neriskantne.
Kada se autobus parkirao na Torniku, zlatiborskom skijalištu, prvo što sam rekla bilo je: “Šta je bre ovo?!” Ispred mene nekoliko ski liftova, mapa sa više staza od kojih su neke i crne staze, šestosed ski lift, puno mesta za iznajmljivanje opreme, bob na šini za neskijaše, kafići za odmor i naravno – ski lift za “maliće”, koji izgleda kao ravna traka.
Inače se raspilavim kada vidim “maliće” na skijama. Moji bratanci (5.5 i 3.5. godinice) još nisu počeli da uče i jedva čekam 🙂
Prvi uspon ski liftom me je unervozirao… Znam koliko sam teško izlašla iz dvoseda na Jahorini prvi put nakon one prethodne pauze. Sedim u šestosedu pored druga, blogera Darka Vidića, a on mi već onako nervoznoj maše svojim bordom oko glave i sve vreme fotografiše 🙂 Ipak, silazak s lifta bio nežan i udoban. Jako dobro odrađen deo lifta, što je sjajna vest za početnike i dobra vest za povratnike.
Ovo je moj prvi spust nakon 7 godina. Znaaaaam… rastavljene noge i zadnjica koja vuče unazad, umesto da oslonim cevanice na skijaške čizme… Ali nije bilo problema na stazi, nisam pala ni jednom i stvarno se ne zaboravlja 🙂
Povratnici, ovo je pravo mesto za nas!
Neću vam reći da je Zlatibor mesto na kome ćete imati nezaboravno skijanje ako ste bili redovni svih ovih godina i obišli popularna Evropska skijališta (nisam bila, ali gledam slike i snimke, nečega se i sama sećam). Za ovakve super iskusne skijaše Zlatibor je dobro mesto za održavanje kondicije i produžene vikende, pred ono “veliko i željno iščekivano” skijanje na nekim zahtevnijim stazama.
Za potpune početnike, može biti dobro i ne mora. Mislim da na nekim delovima crvenih staza, ako ste plašljiviji i nesigurniji početnik, možete da imate problema. Sem ako se ne odlučite za školu skijanja, a instruktori su na raspolaganju.
Ali, za nas “povratnike”, Zlatibor je bio baš ono što mi je trebalo. Dovoljno mirnijih delova staze da povratim sigurnost i skijaško samopouzdanje – a dovoljno izazovan da se ne smorim nekon par spuštanja niz stazu i da sve ne postane baš previše lako. Upravo je onakva planina kakva je potrebna nekome ko se seća šta je sve mogao da uradi na snegu, ali mu to sećanje ne garantuje spretnost.
Znam da je ova informacija važna jer ja nisam jedina koja je prestala. Mnogo je nas ovakvih, bivših skijaša koji su počeli kao deca u nekim boljim vremenima pre devedesetih – a onda napravili ogromnu pauzu ili potpuno odustali. Ostali smo bez svoje opreme, nemamo ekipu za daleke pute, a verovatno ni novac za skuplje i udaljenije planine. Posebno zato što tadašnja deca, bivši skijaši, sada uglavnom imaju porodice koje bi trebalo da zajedno idu na put.
Domaća skijališta su za njih šansa za novi zimski početak. Cene su normalne za srpski prosečni džep, staza je dobra ali ne i preterano rizična, ne putuje se dugo do tamo, a postoji mogućnost da se na dečijem ski liftu stvori nova generacija skijaša 🙂 Mi smo od malena morali na sidra i tanjirače, pa znam koliki je plus dečiji ski lift.
Neki moji prijatelji, ozbiljni planinari, su malo gunđali kako je Zlatibor postao previše urban. To je tačno dok ste “u gradu” na Zlatiboru. Ali ja ipak razmišljem iz ugla osobe koja je u nekim godinicama i koja može da se presliša po ovom sistemu:
- Koliko je mojih drugarica neskijaša udato za skijaše i imaju decu neskijaše? Većina.
- Koliko sam puta ja bila u vezi sa neskijašem? Uglavnom.
- Koliko nas koji nemamo želi da ode sa roditeljima? Ja moje jako gotivim a ne provodimo dovoljno vremena zajedno, pa bih volela da putujem ponovo sa njima i provedemo više vremena zajedno. Tata bi sigurno otišao na stazu – ali mama ne bi pristala da se vrati na skije, ona bi šetala i pila čaj upravo u tim urbanim delovima.
U takvim kombinacijama putnika sa različitim željama i potrebama, planina poput Zlatibora upravo zbog te delimične urbanosti koja je na meti kritika – postaje dobar izbor i dobija prednost nad “netaknutom divljinom”.
Da li će naši klinci biti skijaši?
Često mi je žao što sam prestala da skijam. Žao mi je bilo i kada sam videla da od oko 40 ljudi koji su pošli na ovo putovanje (blogeri i novinari) skija samo nas četvoro. Od blogera dvoje, Darko i ja (njegove utiske pričitajte u tekstu na blogu “Zverko.rs”).
Zato sam i u kratkom obraćanju za TV PRVA istakla upravo svoje utiske o skijanju na Zlatiboru, pa sam odlučila da to izdvojim i za ovaj tekst. Smatram da je efikasnije da prenesem jednu konkretnu poruku: treba da se vratimo na stazu.
Album sa ostalim fotografijama i mestima koje smo obišli možete da pogledate na mojoj privatnoj FB stranici.
Zapravo ne samo da mi treba da se vratimo na stazu. Kada smo išli nazad u Beograd, pričao mi je Darko o tome kako bi bilo lepo da njegov sin, kad malo poraste, skija. I kako bi bilo još lepše da na skijanju budu i klinci njegovog kuma – dodala sam i mog brata, a možda jednog dana i moji.
Kada bi se takva zamišljena scena ostvarila, mislim da bi sam pogled na nju obrisao one godine od rušenja “mog” ski lifta na Crnom Vrhu. Meni bi ta slika bila znak da smo se nakako – vratili u normalu, jer je u mom umu simbol normalnih vremena: “sneg na planini, a deca na skijama”.
Baš kao što je bilo nekad…
Retorika
Ostalo nam je malo lakih i jednostavnih načina da ispoljimo patriotizam u današnje vreme. Šta god mislili o zemlji u kojoj živimo, trebali bi da saznamo više o mestima u Srbiji koja su oduvek bila lepa i ostajala takva kroz različite turbulencije kroz koje smo prolazili. Možemo o tim mestima da pričamo drugima. Ali ako umesto izraza “ne valja/loše je”, upotrebimo one poput “treba da se unapredi” – tada se govor o nedostacima lokacija koje imamo pretvara u ideje, a problemi postanu izazovi koji nas dele od želje da ta lepa mesta postanu još lepša, udobnija, poznatija i cenjenija.
Zato se nadam da nas čekaju #DunavskePrice ili #JezerskePrice ili #PecinskePrice… Bilo šta što će ponovo naići na ovoliku podršku online zajednice i što će nas podstaći da više pričamo o onome što je u Srbiji vredno pažnje i brige.
Priča puna dobre energije – vidi se da si se super provela. Odlučila sam da ti ostavim komentar u ime velike većine ljudi koji ovo čitaju i koji bi dali isti odgovor na tvoje pitanje iz naslova: ne, naša deca neće skoro stati na skije. Nažalost.
Moja deca nisu nikada bila ni na moru ni na planini. Prvo i jedino letovanje bilo im je u banji Vrujici, pre 2 godine. To je maksimum što jedna školovana, zaposlena, prosečna srpska porodica sa stambenim kreditom, može da priušti svojoj deci. Vrlo surovo i vrlo iskreno. Nama bi i put do Zlatibora sopstvenim automobilom značio luksuz, a kamoli da kupujemo odelo, opremu… Za sada, to su samo snovi.
Jelena, nažalost, tačno znam o čemu govoriš … Nije baš da ne možemo da se setimo da bi bilo lepo otići na zimovanje, nego smo nešto tanki sa vremenom …
Bez obzira na sve, priča je jako lepa, kao, uostalom i sve Majine. Nisam mislila da će me išta više podsetiti na sidra na Jahorini.
pozdrav svima