Ortoreksija – novi prehrambeni psihički poremećaj

Sedi dole i umukni! Nema preispitivanja hrane! Slušaj šta ti kažu mediji i reklame za procesuiranu industrijsku hranu! U suprotnom – lečiće te kao psihijatrijski slučaj!

“Američka asocijacija psihijatara” objavila je novi “Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje”. Mada još uvek nije zvaničan, već izaziva kontroverze. Među poremećajima koji bi trebalo da budu lečeni nalazi se i “Orthorexia Nervosa” definisana toliko neprecizno da uopšte nije lako zamisliti kakvi sve primeri mogu da se jave u budućoj psihijatrijskoj praksi:

Ortoreksija je zaokupljenost pripremom zdrave hrane, planiranjem jelovnika, redovnim vežbanjem i borbom protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu hranu.

Poruka poslata od strane profesionalaca za mentalno zdravlje je da psihički zdrav čovek pristaje da jede džank hranu i da je to normalno, razumno i neporemećeno – dok osobe zainteresovane za svoju hranu zapravo vape za terapijom. Pokušavam da povežem želju za kvalitetnom hranom i mentalni poremećaj.

Koliko sam luda na skali od 0 do “košuljica vezana na leđima” zato što želim da znam kako funkscioniše moj organizam ili ne jedem u velikoj količini nešto što mi poručuju da moram da jedem? Da li su mi potrebni lekovi jer mislim da ispred MekDonaldsa jako smrdi a da još gore smrde viršle kad se kuvaju? Hoće li me tretirati samo ambulantno zato što mi se ukus margarina gadi posebno onaj momenat kada počne da se lepi za nepca ili zbog prateće mučnine od ukusa gaziranih pića moram da budem zadržana na bolničkom lečenju? Da li smem da priznam da bih odbila da jedem nešto za šta sumnjam da je možda GMO?

Profil prosečnog ortoreksičara

Ima ekstremnog naroda, ne samo kada je hrana u pitanju nego bilo šta na ovom svetu. Lako je da znamo kada je (na primer) neko agresivan, pasivan ili asertivan. Ali ovde nije jasno podvučena crta između onoga kada smo “normalni” i onoga kada “postajemo ortoreksični” – pa mene danas zanima samo jedno:

Ko je prosečan ortoreksičar? Kakav je profil prosečne osobe koja pati od ovog novog mentalnog poremećaja?

Ako će nešto uskoro i zvanično postati psihički poremećaj – jako je važno da se odgovori na pitanje kada se prelazi granica te normalnosti. Šta to uopšte znači “preterano razmišljati” i “previše posvetiti pažnju” da bi bilo svrstano u “poremećaj”? Da li će biti isto ako procenu mentalnog zdravlja radi lekar koji jede paštete ili lekar koji je sportista? Hoćemo li kod jednog dobiti terapiju i da li će nas drugi izbaciti iz ordinacije jer lupetamo o izmišljenim bolestima?

Ortoreksija – od grčkih rieči orthos (ispravan) i iorexis (apetit).

Kažu da je ortoreksija “ekstremna” posvećenost zdravoj hrani i prvi put je definisao 1997. godine doktor Steven Bratman, specijalista alternativne medicine.  Ortoreksija nema sličnosti sa anoreksijom jer cilj ortoreksičara nije smanjenje telesne težine i mršavljenje. Ortoreksičar želi da se kroz konzumiranje samo zdrave hrane (kako kažu stručnjaci) oseća čisto i prirodno pa se u to ime preterano bavi proverom kvaliteta hrane. Ortoreksičar planira svoje obroke, nosi svoju hranu od kuće i primećuju koja hrana “nije kvalitetna” pa tako vodi sebe u socijalnu izolaciju.

Kriva sam zato što mi je prava hrana ukusnija i zato što mi je šnicla koju sama spremim bolja od pljeskavice sa sojom i brašnom i zato što mislim da pomfrit iz fast-fuda ima ukus kao preslani opanak. Ipak, u slučaju da ova priča o ortoreksiji postane ozbiljna – javno izjavljujem da ću pojesti jedan Big Mek i sladoled da ne bih išla na terapiju i gutala neke preskupe lekove koji treba da me vrate u normalu. Druga opcija je da ovaj upitnik Dr.Bratman-a pošaljem do 100 đavola i usput se zapitam ko je finasirao njegov rad i rizikujem da titulu “ortoreksičar” začinim i titulom “teoretičar zavere”? 🙂 Može i tako, pa nek ide život! 🙂