Organska hrana – beskorisni mit i bacanje para?

U priči o tome kako se rade nutricionistička naučna istraživanja, bilo je primetno razočaranje, ne samo načinom rada već i načinom na koji mediji prenose rezultate. Danas se bavim jednim tipičnim primerom – kad je na meti bila organska hrana.

Politika i “istraživanja” nisu uspeli da poremete samo piramidu ishrane u čijoj bazi nikada nije trebalo da se nađu hlebovi i testenine. Uspeli su da čačnu i u nešto što je trebalo da predstavlja nadu u očuvanje tradicionalnijih načina proizvodnje hrane.  Od kada je objavljena septembra 2012. godine, Stenford studija o organskoj hrani izaziva kontroverze, diskusije i rasprave.

Zaključak studije je bio: “Nema jakih dokaza da organska hrana ima veću nutritivnu vrednost nego konvencionalna. Konzumiranje organske hrane može da smanji izlaganje ostacima pesticida i bakterijama osetljivim na antibiotike”. 

Stenford studija: da, ne, možda?

Ograničeni sredstvima, vremenom i osobljem nekada možete da izanalizirate sve što postoji, a nekada – kao u Stenford slučaju – od nekoliko hiljada već postojećih studija o ogranskoj hrani odabraćete samo malo parčence. Tačnije, od nekoliko hiljada studija izdvojićete samo 237.

Izdvajanje je zato što Stenford studija nije bila nikakvo istraživanje, već samo sumiranje različitih, već postojećih podataka iz drugih studija. Stenford studija je kancelarijski rad, a ovo je selktovao njihov tim:

• 223 studije su se bavile količinama bakterija, gljivica i pesticida u voću, povrću, žitaricama, mesu, jajim, živini – iz organske i konvencionalne proizvodnje.
• 17 studija je rađeno na ljudima a od toga su 6 bile eksperimenti. Najkraća na ljudima je trajala 2 dana a najduža 2 godine. Nemam podatke na šta se odnose duže studije, koliko je bilo subjekata i kako su rađene.
• Od tih 17 na ljudima, 2 studije su rađene na deci (preko urina mereni su ostaci pesticida, uz organsku i konvencionalnu hranu, i otkriveno da su deca na organskoj imala manje) – ostale studije su rađene na odraslim subjektima.
• Samo 3 studije su se bavile zdravstvenim efektima organske hrane na ljudski organizam, a od tih 2 su o alergijama kod dece

Kritičari Stenford studije, kojih je dosta, kažu da bi se merili zdravstveni efekti na ljudski organizam potrebno je sprovesti eksperiment od minimum 4 godine. Takvih studija ovde nema.

Vitamini i minerali

Studija nije našla da Organic Food ima veću nutritivnu vrednost – tj. više minerala i vitamina. Ali je našla da ima manje ostataka pesticidi i manje bakterija otpornih na antibiotike. Iz ova dva su zatim zaključili da organska hrana nije nutritivno vrednija. Kritičari postavljaju pitanje da li “nutritivnu vrednost” čini samo nivo vitamina i minerala, a treba zanemariti pesticide i vrste bakterija jer to “nije značajno” za ocenu nutritivne vrednosti? Takođe, ako oni nešto nisu uspeli da nađu, to nije dokaz da “nešto” ne postoji.

Naime, biljke same stvaraju svoje vitamine a da sadržaj minerala zavisi od tla. Porediti u studijama različite vrste koje su rasle na različitom tlu je mešanje baba i žaba. U ovakvim merenjima, da bi ona bila relevantna, bilo bi jako važno odakle su uzimani uzorci, upravo radi ispravnog poređenja koje bi obuhvatilo sve faktore: vrstu tla, klimu, vrstu semena, pa čak i način branja i čuvanja/skladištenja nakon berbe.

Dodatni udar na Stenford studiju, nakon 2 godine od njenog objavljivanja, bila je nova meta-analiza koja je obuhvatila 343 studije i zaključila da organska hrana ima više nutrijenata, a posebno više antioksidanasa. Sproveo je profesor Carlo Leifert koji se već bavio antioksidansima u organskoj hrani i dokazivao da ih ima više.  Nastavak priče uobičajen – sada se svađaju i oko ove studije.

Pesticidi u organskoj hrani

Dena Bravata, jedan od glavnih autora Stenford studije, i u kasnijim izjavama za medije potvrđuje da su pronašli manje pesticida, više antioksidanasa i manje mikroba otpornih na antibiotike. Ali ponavlja da “nema značajne razlike između organskih i konvencionalnih proizvoda”. Kritičari se pitaju šta je Bravati i njenom timu uopšte “značajno” i da li su definisali “značajnost” pre početka rada?  Opširnije:

• U zaključcima se kaže da je šansa da organska hrana ima 30% manje ostataka pesticida. Jedan od glavnih kritičara Chuck Benbrook kaže da su ostatke pesticida našli u 7% organske i 38% konvencionalne hrane, pa se pita kako su od ove dve brojke mogli da dobiju samo 30% razlike?
• Kritike su dobili i na račun toga što su radili istraživanje po sistemu “ima posticida/nema pesticida”. Nisu se bavili time dali ima ostataka od samo jednog ili više njih. Nisu se zanimali za (ne)kvalitet tih pesticida.
• Sledeća kritika ide na to da li se stvarno zna kako pesticidi utiču na čoveka? Ovde je dobru poentu imala Betsy Wattenberg, toksikolog sa univerziteta u Minesoti: “Da bi stvarno zaključili nešto o rizicima vezanim za hranu i potencijalnim izazivačima bolesti, poput raka ili uticaja na reprodukciju  moramo da sprovedemo studije od 4 do 10 godina. Takve studije su nemoguće i trenutno ne postoje.”
• Neki su bili i duhoviti: “Ako ne postoji dokaz da su pesticidi štetni, zašto onda neko ne dokaže da su korisni za nas?” ili “Kako trenutne smernice o nivou pesticida mogu da zaštite fetus u stomaku majke?”

Svi uzorci su pokazali da su ostaci pesticida bili u dozvoljenim granicama. Pitanje koje su postavili kritičari je da li je granica dobra i da li treba shvatiti zdravo za gotovo da je bezbedna i dobro postavljena? Imali smo slučajeve da margarin preporučuju pa zabrane. Imali smo slučajeve da je DDT bio dozvoljen pa zabranjen. Imamo priču i o gomili lekova (poput ovih za mršavljenje) koji su bili dozvoljeni pa naglo povučeni. Ne znamo ni šta će biti otkriveno sutra ni na ovu temu. Pitaju da li ovakvim zaključivanjem postajemo zamorčići?

Stenford studija je izazvala veliki medijski haos, ali i otvorila odlična pitanja na koja tek treba da se daju odgovori – jer ona u tome očigledno nije uspela. Dotle, 55% ljudi se odlučuje za kupovinu organski gajenih proizvoda u želji da se hrani zdravije, 53% u želji da izbegnu hemikalije, 44% da bi doprineli očuvanju životne sredine. Čak i da prva grupa možda greši, ostali su i dalje u pravu. Pesticida – da – ima manje. Ovakva proizvodnja – da – predstavlja bolji tretman životne sredine (sa kojom inače sve manje imamo kontakt).

Čak i Bravata kaže: “Uvek ostaju drugi razlozi sem nutrijenata za kupovinu organske hrane: životna sredina, humaniji tretman životinja i slično”.   Nije ni to zanemarljiv razlog, a za nutrijente ćemo videti 🙂

Zanimljivo je i istraživanje koje je sproveo John Reganold i zaključio da organska hrana ima manje pesticida od konvencionalne i da je to najčešće samo 1 pesticid, inače dozvoljen u ovakvoj proizvodnji. Zanimljiv je zato što je obradio 94.000 uzoraka (20 različitih useva) i radio na tome godinama. Ne iz kancelarije.

Čije su pare?

Piše da je Stenford studija nezavisna i nije finasirana od velike industrije. OK, studija nije finasirana. Ali Stanford univerzitet jeste. Bez ikakve paranoje i teorija o globalnim zaverama, postojanje problematičnog finasijera takođe pokreće lavinu sumnji u rezultate. Jedan od najvećih sponzora već 25 godina, sa oko 5 miliona dolara gogdišnje je agro-gigant Cargill na čijem sajtu je jasna veza sa univerzitetom.

Kad se to zna, u novom svetlu gledamo izjavu koju Bravata daje kasnije. Ta izjava za nas izgleda zanimljivije sa 3 boldovane reči:

“Nema razlike između organske i konvencionalne hrane ako ste odrasla osoba koja bira samo radi svog zdravlja.”

Malo sam se zamislila nad ovom izjavom i što je više gledam to mi deluje besmislenije. Da li to znači da su autori koji motivišu osetljive grupe da biraju prirodniju/organsku hranu ipak u pravu? Da li trudnice, deca i ljudi oslabljenog imuniteta imaju koristi od konzumiranje organske hrane? Postoji gomila autora koja smatra da bi ove grupe ljudi trebalo da vode računa, ali to nije dokazano. Sećate se da je potrebno 4 do 10 godina da se dokaže uticaj na zdravlje, a da to nije rađeno?

Lični ugao: ja i organska hrana

Pisala sam jednom da ću birati organsko ako ispunim 3 uslova: dobavljače, vreme i novac. Da imam para ko pleve jela bih samo organsko, ali se inače ne opterećujem oko toga. Kupim šta stignem kad mi izgleda dobro i sveže. Ali – razlog što se ne opterećujem je samo i jedino taj što sebe trenutno smatram zdravom osobom. Ne pripadam osetljivoj grupi kao što su trudnice, dojilje, malo dete ili osoba sa zdravstvenom smetnjom. Mislim da je trenutno moj organizam u stanju da se izbori sa kojekakvim nepoželjnim “viškovima”. Tako se osećam. U nedostatku naučnih dokaza da li jesam ili nisam u pravu – kreiram stav samo od sopstvenog osećaja i logike. Plus imam i strpljenja da ne skačem na prvu loptu kad izađu nova “otkrića” o organskoj hrani.

Moj lični stav prema celoj priči je da je organska hrana nešto što treba podržati – čak i da nikada ne saznam da li ima više minerala i vitamina.

Priča o ukusu je svakako subjektivna. Ne umem da razlikujem pravo domaće jaje od organskog, ali ova dva se svakako razlikuju od jaja iz samoposluge. I ukus organske junetine gajene na travi se i te kako razlikuje. Prvi put kada sam jela pljeskavice od ovog mesa nisam umela da stanem koliko je lepo. Možda je  za taj ukus “Grass fed” momenat bio presudniji od organskog momenta, ali tvrdim da ima ogromne razlike.

Što se voće i povrća tiče imam različita iskustva. Nisam jela gore tikvice od nekih minijaturnih organskih, a drugi put bih pronašla povrće i voće koje ima božanstven ukus. U većini slučajeva mi je ukus bio bukvalno isti.

Moji su par puta sadili Cherry paradajz u selu, na zemlji netaknutoj godinama. Bio je neprskan, cela soba je mirisala od njega, a ukus je bio raj na zemlji – baš kako mu ime kaže. Ovaj paradajz nije imao organski sertifikat, ali je bio za pamćenje. Stvarno verujem da je važno kako se nešto proizvodi i na kakvoj zemlji, makar samo zbog šanse da se bar povremeno pronađe ovako božanstvena namirnica. Možda ni to nekome nije “značajno”?

Naravoučenije

Naučnici će se svađati još neko vreme, a novinari će praviti famu naslovima poput: “Naučnici dokazali, organski proizvodi su beskorisni”. Drugim rečima – ništa se nije promenilo i ništa značajno se nije desilo sem malo buke bez posebno dobrog razloga. Pošto od ovih neće biti vajde još neko vreme, odluku o tome da li je organska hrana važna za vas i koliko, moraćete da donesete sami – na osnovu lične procene, ubeđenja, verovanja. Svakako i budžeta.

Ne zaboravimo da u potrazi za hranom možemo da biramo između:

1. Organic Food – organski sertifikat potvrđuje postojanje kvaliteta koji želimo 
2. Neprskane hrane ili hrane koja je prskana minimalno i sa poštovanjem karence – ako proizvodimo sami ili to za nas radi neko koga poznajemo lično i verujemo toj osobi (samo za srećnike)
3. “Majke mi je domaće” na pijaci od nepoznatih lica – na pijacama mogu da kupim nešto od bake sa maramom koja tvrdi da je domaće, neprskano i slično, ali ne po većoj ceni jer ne verujem na časnu reč
4. Supermarketa i pijace – bez postavljanja pitanja.

Zašto i ovo pod 4.?

Zato što su svaki kupus i jabuka uvek bolji od života bez kupusa i jabuke. Kuvati hranu kod kuće, uz obilje povrća i voća svakako ostaje prioritet. Lepo je i kada je ta hrana lokalno proizvedena da bi bila što svežija – pa bila ona organska ili ne.