Comments on: Neprijatelji prirode: zejtin, brašno i margarin

By: Vitki Gurman

Vitki Gurman — Mon, 29 Sep 2014 22:31:42 +0000

In reply to D4RK0.

Okačiće oni još 1000 budalaština. Samo što se mi ne primamo na to više.
Bar bi tako trebalo da bude 🙂

Hvala za info!

By: D4RK0

D4RK0 — Mon, 22 Sep 2014 14:18:36 +0000

Otidjoh danas do kardiologa da zakazem pregled a na zidu ispred ordinacije uramljena reklama za suncokretovo ulje i margarin kao ‘ prijatelje srca ‘. Evo linkova ka tim fotografijama. rec je o Domu zdravlja Zemun u Rada Koncara ulici . Inace dok sam cekao na uput za kardiologa ispred ordinacije moje lekarke je reklama za dijet plazmu !?
http://s24.postimg.org/as48q5emd/20140922_151809.jpg
http://s10.postimg.org/u4nsal5qx/20140922_151816.jpg

By: Bloggers Network Neprijatelji prirode: zejtin, brašno i margarin - Bloggers Network

Tue, 19 Aug 2014 19:07:28 +0000

[…] CEO TEKST […]

By: Radmila

Radmila — Fri, 08 Aug 2014 09:25:53 +0000

Pozdrav Majo,
kao neko ko je odrastao na selu moram da nažalost potvrdim sve ovo što si ti navela u tekstu. Iako sam relativno mlada, imam 30 godina, ja sam primetila dramatične promene u funkcionisanju sela u poslednjih 15tak. Moji roditelji su nekada imali kravu koja je redovno išla na ispašu zajedno sa ostalim kravama iz sela. Pored sela prolazi reka, tamo su se krave pojile, okolne poljane su bile čiste, bilo je i nekoliko stada ovaca. Do dana današnjeg nisam uspela da pronadjem ništa slično domaćem mladom siru koji je moja majka cedila. Imali smo i kozu jer je brat teško podnosio kravlje mleko, pa su mu davali kozje. Jariće smo hranili na cuclu, zimi ih unosili u sobu da se zgreju, smejali se kako spavaju po kravi i igraju se po štali. Ja sam imala fobiju od gusana pa sam retko sama zalazila u zadnje dvorište gde su slobodno šetale koke, guske i ćurke. Svašta smo imali i bašte i voćnjake i vinograde i svoje stege i kace za pravljenje vina i kazan za pečenje rakije. Ma kao iz Balaševićevih pesama. Danas je slika potpuno drugačija, nažalost. Poljane koje okružuju selo su zarasle u korov i čičak, trava je visoka, čopora krava nema, niko više ne odlazi na reku na kupanje, a ja sam tamo naučila da plivam. Sve se svelo na proizvodnju pšenice, suncokreta, soje i kukuruza. Koke su u kavezu, jedu koncentrat sa dodacima sojine sačme i premiksa. Pilići se tove nenormalno a postoje i posebne „čerupaljke“ koje ih čiste i spremaju za pijacu. Povrće iz bašte se prska a karenca je za moj ukus preduga. Malo šta od voća dočeka zrenje, što zbog kasnih mrazeva, što zbog kiselih kiša, što zbog zaprašivanja, ko će da znati. Zemlja je zaražena, puna veštačkih djubriva i intenzivne obrade, solidna mreža kanala koji postoje ne održava se redovno pa su oranice često poplavljenje što u kombinaciji sa visokim tempreraturama (što je trenutna situacija) dovodi do bolesti koje napadaju biljke koje svi mi posle jedemo. Selo nije ono što je nekada bilo i što bi trebalo da bude. Već dve godine živim i radim u Nemačkoj i papreno sam plaćala plastično voće i povrće proizvedeno u Holandiji i Belgiji ma bila sam srećna kad nadjem nešto iz Španije i Italije, to je imalo bar nekakav ukus. A onda sam otkrila Bauernhof (farma) i sad tamo kupujem većinu onoga što spremam. E to je zaista seosko gazdinstvo što sam nekad imala i kod kuće. Moje dete samo ide da skupi jaja po dvorištu koje posle kupimo. Krave se šetaju po poljani, koke slobodno idu okolo, paradajz nema savršenih 5cm u prečniku, tikvice nisu blistavo sjajne, krastavci imaju poneku kvrgicu, gazde kažu da već 12 godina nisu zemlju tretirali nikakvim hemikalija i ja im verujem. E to želim ponovo u Srbiji. Pokušavam da doprem do svojih roditelja i da utičem na njih, da se trgnu, da razmisle, ali teško ide.

By: stela strsoglavec

stela strsoglavec — Thu, 07 Aug 2014 07:19:49 +0000

Ovde je suština da se proizvodnja hrane umesto načina da se nahrane ljudi posmatra kao biznis koji treba prvenstveno da zaradi pare. Onda je potpuno normalno da je osnovni cilj da se proizvede što više, za što kraće vreme i uz što manje troškove. Otuda pojava savremenih stočarskih farmi koje s pravom zovu fabrike. Pitanje kvaliteta proizvoda ovde je sporedno, pa se zato koriste antibiotici, hormoni, genetski inženjering, ishrana biljojeda koncentartima koji sadrže mesno,koštano ili krvno brašno, proizvedene od klaničnih ostataka. S druge strane, zemlje u razvoju postaju sve veći potrošači animalnih proizvoda, pa se ,globalno posmatrano, za ishranu stoke žitaricama stalno moraju uvoditi nove obradive površine, odnosno krčiti šume i uništavati prirodne ekosisteme, čime se uništava biodiverzitet. Posmatrano globalno, na Zemlji se prozvodi sasvim dovoljno hrane da niko ne bude gladan, ali je i proizvodnja i potrošnja nesrazmerna, odnosno razvijene, bogate zemlje imaju previše, a siromašne gotovo ništa. Sem toga, u bogatim društvima je potpuno uobičejena stvar da se hrana baca i viškovi propadaju ako ne mogu da se prodaju po dobroj ceni. Rešenje je održiva poljoprivreda, odnosno poljoprivreda koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko granice njihove obnovljivosti. Način na koji je naša poljoprivreda ranije funkcionisala u velikoj meri se poklapa sa ovim konceptom , i mnoge razvijene zemlje sada prave zaokret u razmišljanju jer su došle do tačke kada su shvatile da je jedina dobra ekonomija zapravo dobra ekologija.