Moda u ishrani i hrana za lepotu

Ako ste pri pomenu mode u ishrani pomislili na haljinu od mesa koju je svojevremeno ponela Lejdi Gaga – samo da znate da nam to neće biti tema. Zato, dijete aktuelnih lepotica sa domaće i svetske scene mogu da budu…

Koliko god hrana predstavljala esencijalnu potrebu, obilje resotrana i recepata, kao i popularnost slavnih šefova, pokazuju da smo od preživljavanja u lovu i borbe na njivi s vremenskim neprilikama – došli do faze gurmanizma i hedonizma. Lične preferencije u izboru namirnica se razlikuju, ali ukus koji formiramo i naši izbori mogu da budu pod velikim uticajem određenih trendova, a tu posebno moramo da stavimo fokus na promene u nutricionističkim preporukama.

Kada sam pre više od 4 godine počela na blogu da pratim istorijat modernih nutricionističkih smernica koje sam nazivala lipofobičnim zbog insistiranja na niskomasnoj ishrani – blog je (moguće) bio neobičan večini čitalaca. Imali smo iza sebe nekoliko decenija lažnih priča o opasnom holesterolu iz hrane i bez ikakvog razloga bili zastrašivani zasićenim mastima.

Ipak, pre modernih smernica i mainstream nutricionizma – priča je bila potpuno drugačija: mi smo kao vrsta živeli upravo na tim mastima, kojma nas danas i dalje plaše. Nismo koristili ulja iz flaša jer nisu postojala. Životinje smo jeli cele: nikada samo nemasno meso, već masti, iznutrice, a od kostiju pravili nutritivno bogate supe.

U svojoj knjizi “Gurmanske veze” sam se već bavila uticajem hrane na izgled i raspoloženje.

Danas mi je veliko zadovoljstvo da temu ishrane sagledam i iz nekih novih uglova, uz pomoć četiri izuzetne dame, pažljivo odabrane za ovu priču.

Gošće na blogu & put kroz renesansu hedonizma

Velika se promena desila u ovom svetu 1977. godine. Ne zato što sam ja rođena te godine 🙂 već zato što su prvi put “lipofobične smernice” donete u SAD i postale zvanična preporuka. Niskomasna ishrana je trebalo da osigura zdravlj ei dugovečnost. Odjednom više niko nije gledao količinu šećera i aditiva u hrani, već samo količinu masti. Uz plašenje holesterolom i mastima – aposlutno pogrešna i nerealna vegetarijanska i veganska ideologija doživljava procvat – a soja ulazi na velika vrata u industriju, kao superiorna namirnica. Samo neka je nemasno, sve ostalo nije bilo bitno.

Prošlo je dosta vremena, ali nakon nekoliko godina doživljavamo promenu. Nova istraživanja pokazuju da holesterol iz hrane ne utiče na nivo holesterola u krvi kod većine populacije, a da taj nivo ne može da se gleda samo kao jedan broj – već su potrebne dublje analize. Istraživanja iz 2015. su još jednom dokazala da je plašenje zasićenim mastima bilo greška. Low Carb i Paleo pravaci ishrane postaju sve popularniji i počinju da dominiraju jelovnici sa manje kalorija iz ugljenih hidrata, nego što to zvanične smernice preporučuju (npr. Hrono i Mediteranska ishrana, ,ili Zona, LCHF, Keto i slične dijete). Upravo ovo zovem “renesansa hedonizma”, jer smo se sa žvakanja hrane koja ima ukus nemasnog kartona, vratili na pune i prirodne ukuse “prave hrane”.

Pogledajte više o vrstama dijeta.

Čak i u vreme najgore hajke na masti i procvata vegetarijanstva, jedna žena je od 1965. godine usmerava mišljenje i stavove amerikanki. Njeno ime je bilo Helena Gerli Braun i bila je urednica Američkog Cosmopolitan magazina. U vreme ljupkih “Stepford domaćica” izdala je skandaloznu knjigu „Seks i slobodna devojka“ u kojoj je napisala još skandalozniju izjavu: „Samo mala bebe je slatka kad je buckasta“. Bila je poznata po svojoj strasti prema mršavosti, tegovima i visokoproteinskoj ishrani.

Danas u Srbiji online izdanje magazina Cosmopolitan uređuje Spomenka Marić, koja je zdrave navike u ishrani učila od mame, pa dan ne može da zamisli bez povrća i po neke kockice čokolade. Moje pitanje je koliko ona ima sličnosti sa svojom američkom prethodnicom kada je ishrana u pitanju? Gde se slažu i gde im se mišljenja mimolilaze?

SPOMENKA MARIĆ: S obzirom na to da se legendarna Helena zalagala za mršavost i plastičnu hirurgiju, mišljenja nam se poprilično mimoilaze.  Ne volim esktreme, ali par kilograma viška ili manjka mi je sasvim ok ako je osoba zdrava i zadovoljna takvim izgledom. Mislim da niko ne može da bude srećan ukoliko je praznog stomaka i preopterećen fizičkim izgledom. Sa svojom Cosmo prethodnicom se slažem u nekim stavovima i evo citiraću je: “Lepota ne može da vas razonodi, ali čitanje, pisanje, razmišljanje – mogu.”

Nekadašnji kuvari iz kojih su žene prepisivale recepte nisu imali u sebi reči “margarin” i “biljno ulje”, jer ovi sastojci nisu postojali. Sve se spremalo na masti i loju. Zanimljivo je da su se na masti pravili i kolači, jer prva mast koja se istopi nema miris i ima sneg belu boju – ona je bila za kolače. Industrija štetnih biljnih ulja je davno, sredinom 20. veka, osvajala tržište upravo preko tih kuvara. Prve kuvare sa veštačkim margarinima izdaje kompanija “Crsisco”. Ove prehrambene izmene su prvo ušle u domove ljudi, a onda i u restorane. Sada ponovo sve to izbacujemo i vraćamo prirodne masti.

Maja Mačković je vrhunski šef i fotograf, auotor bloga Bigmamma’s Kitchen i predstavnik hrvatske asocijacije master šefova.  Šta se na menijima restorana dešava na ovu temu? Da li, kada su masti u pitanju, restorani prate trendove i vraćaju se prirodnom – ili to gosti još uvek ne ne traže?

MAJA MAČKOVIĆ:  Što se konkretnog „traženja“ tiče, nisam primjetila neku veliku razliku u odnosu na prije. Da budem fer, nisam tokom svoje kulinarske karijere primjetila ni neku konkretnu fazu traženja suprotnog (low fat, niskokalorično i sl.) Vjerujem da za to postoji nekoliko objašnjenja: prvo, fine restorane posjećuju prvenstveno pravi gurmani/hedonisti koji ne razmišljaju nužno o kalorijama i nutritivnoj vrijednosti jela. Drugo, godišnji odmori i putovanja u pravilu završe finalnom, finom, fancy večerom (a upravo mi smo niša takvim konzumentima) na kojoj opet ne brojiš kalorije niti inzistiraš na dijetetskim restrikcijama (naravno, izuzev alergija). Naprosto uživaš u okusima koji bude čula i pripremaju te za nastavak večeri – pod plahtama 🙂 

Marketing i mediji su odradili svoje pa sve više vlasnika objekata i chefova ne bježi od zdravih masti, a poneki se čak i namjerno okreću njima, nakon čitave ere prženja na biljnim mastima. Jedno vuče drugo – troškovi pripremanja takve hrane su u pravilu viši, pa je i finalni proizvod skuplji – no to je pak tema za neku drugu priliku.

Isto pitanje, ali za igru na srpskom terenu, postaviću i Jeleni Ignjatić – idejnom tvorcu portala “Ukus Beograda“:

JELENA IGNJATIĆ: Meni se čini da se srpski restorani nisu nikada zaista ni odvajali od prirodnih, životinjskih masti – budući da Srbin, kao što je poznato, veruje u životinjsko carstvo u kome je svinja apsolutni vladar i gospodar života i smrti. Meso i životinjski proteini su opstali u jelovnicima srpskih restorana, a svež, grilovan ili dinstan zeleniš je ipak ostao na nivou pratećeg dodatka mesu.

Ono što mene ipak više brine je što se hrana i dalje najčešće priprema na biljnom ulju, koje sam lično izbacila pre oko godinu dana i danas sam srećan, lepši i zdraviji korisnik svinjske masti i maslaca za pripremu hrane. Za većinu gostiju to još uvek nije presudno, ali se nadam da će se uskoro i to promeniti.

Hrana utiče na lepotu prvenstveno tako što utiče na liniju. Nekada su nam pričali da je bitno izbrojati unete kalorije a zatim potrošiti ono što smo pojeli. Do sada smo već shvatili da je teorija „calories in, calories out“ delimično netačna – jer su ljudi hormonska bića, a ne motori sa unutrašnjim sagorevanjem. I hormone moramo uzeti u obzir, a ne samo kalorije.

Janka Budimir je fitnes trener i vlasnica sportskog kluba “Sparta” iz Banjaluke – koja je pre 2 godine odlučila da osvoji i Beograd. Pomogla mnogima i uživo, a i online programima, da povrate liniju i vrate se u top formu. Svakako da je tu bilo brojanja kalorija – ali koliko uspeh zavisi od hrane i vežbanja, a koliko moderan način života i stres sprečavaju ostvarenje ciljeva?

JANKA BUDIMIR: Svakom mom klijentu kažem da je hrana na prvom mjestu kada je u pitanju tjelesni sastav, pa  tek onda fizicka aktivnost. Da li cete imati više/manje sala i mišića, zavisi od toga sta svakodnevno jedete. Svi imamo mišiće koje treba da nahranimo kako bi rasli, a sto imamo vise mišića, oni trose vise sala pri fizickoj aktivnosti. Teorija o tome da pojedeš neke kalorije iz bilo kakve hrane, pa ih potrosis bjesomučnim trčanjem ili čak dizanjem tegova je apsurdna.  Jako je bitan izbor namirnica, kao  vrijeme kad šta jedemo. Naš organizam je ozbiljna mašinerija kojem je potrebno pravo gorivo da bi funkcionisao.

Ako naučimo koje su to namirnice, on bude jako zahvalan i nagradi nas – prvo dobrim raspoloženjem, pa onda i odrazom u ogledalu, koji nam pruza još dobrog raspoloženja. Sve u svemu, hrana za ljepotu je i hrana za sreću 🙂  Sarađivala sam sa preko 1000 ljudi do sada, kroz grupne, individualne i online programe. I samo jedno mogu da kažem – ako ste nezadovoljni, poslom, mjestom stanovanja, mužem, ženom, hranom, kišom, fizičkim izgledom…. ono što treba da uradite je da promijenite nesto kod sebe.  Uglavnom svako nezadovoljstvo dolazi iz nas samih, pa je moja preporuka da promijenite navike – prehrambene, prvo! Zatim u svoj život uvedete neki oblik fizičke aktivnosti. Ja garantujem pozitivan rezultat. A i ona prica o stresu (klasicna izgovaračka) nestane.

Tajne moderne kuhinje: zavodljiva molekularna gastronomija

Davnih dana Ferran Adria u svom restranu “El Buli” započinje priču o molekularnoj gastronimiji i trend osvaja planetu. Mišelin sudije se pojavljuju u restoranima moderne kuhinje širom sveta da daju svoju ocenu, dok se šefovi bore da osvoje Mišelin zvezdicu i time potvrde svoje umeće, originalnost i kvalitet. Restoran “Noma” u Danskoj i Rene Redžepi postaju plantrarni hit, dve godine za redom najbolji na svetu. Živimo u eri celebrity šefova.

Koliko se ovaj trend moderne kuhinje, probranih zalogaja, profinjenog obedovanja oseća na našem brdovitom Balkanu? Koliko se na portalima čitaju klasični recepti a koliko traže velike tajne još većih majstora kuhinje?

SPOMENKA MARIĆ: U današnjem vremenu kada se brzo živi, čitateljke traže upravo takve “brze” recepte . Žele da uz malo truda i vremena naprave nešto ukusno i fino. Na primer, jedan od tekstova koji se lepo čitao na Cosmopolitanu je: “Ako u kuhinji niste vešti: kolač od 2 minuta za kojim je poludeo internet”.  Mislim da klasični recepti nikada neće izaći iz mode, da i dalje dominiraju u Srbiji i traženi su na portalima.

Kako se restorani uklapaju u tu priču i da li prate trendy koncepte? Šta je sa tvojim restoranom “Zlatna školjka” na Hvaru?

MAJA MAČKOVIĆ: Mi još uvijek, ni približno nismo zreli za takvu gastronomiju. Ima tu jako puno utjecaja mentaliteta, tvrdoglavosti, generalnog mišljenja kako je molekularna i fine dining gastronomija samo „preseravanje“. Čuješ često – Daj ti meni „pun pjat i u gusto“, ili komad mesa netom okrenutog na ražnju“, da vidim i prepoznajem što jedem 🙂 A da ne govorim o mediteranskom paradoksu kojeg još uvijek živimo: najzdravija prehrana na svijetu, koju ne konzumiraju upravo oni koji žive u mediteranskoj regiji.

S druge strane, ukoliko molekularna gastronomija i fine dining ne kombiniraju tehnike i prezentaciju s tradicijom, odnosno jelima koja su nam imanentna – teško da će ostvariti veliki uspjeh, naročito kod međunarodnih konzumenata koji ipak na kraju dana, tamo gdje putuju i jedu, žele okuse upravo tog kraja.

Molekularna gastronomija je moja najveća strast u kuhinji, no još uvijek je rezervirana samo za mene i moja eksperimentiranja, vjerojatno zato što sam istinski hedonist koji od sebe zahtjeva veliko znanje i iskustvo, prije no što nešto pokaže ili ponudi drugima.

Da li Beograd može da prkosi svetskim metropolama kad je izbor modernih jela u pitanju?

JELENA IGNJATIĆ: Beograd u ovom aspektu bi prvo morao mnogo više da se informiše, interesuje, istražuje, pa tek onda odlučuje o tome šta jeste, a šta nije poželjno. Iako se čini da više putujemo nego ikad u prethodnih 20 godina, i dalje mnogo Beograđana na putovanjima jede hranu koja se služi u lancima brze hrane. Nepoverljivi su prema novoj hrani. Tako da mislim da Beograd ne prkosi modernim trendovima, samo nema interesovanje ni upornost da ih otkrije. Čast izuzecima, kojih svakako ima.

Koliko sportski treneri i njihovi klijenti imaju vremena za “kulinarske sitne detalje” između posla, privatnog života i terninga? Da li su i treneri gurmani ili ih samo zanima „zdravi fast food“?

JANKA BUDIMIR: Ja se trudim da ljudima pojednostavim “zdravu hranu”, da ne bih slušala izgovore. Lično, volim da kuvam, ali je i kod mene to poprilicno jednostavno. Moji gurmanluci su uglavnom neki “grešni” obroci koje jedem jednom u dve nedelje.

Pomodarstvo u dijetama

Na knjgiu Novaka Đokovića “Serviraj za pobedu”, ja sam reagovala sa “Bravo Nole!” i tome dodala detaljno objašnjenje zašto mi se kniga dopala. Bez obzira na razumnu knjigu (pa i temu) – oko osetljivosti na gluten se svi svađaju. Te ona postoji, te ona ne postoji (ne pričam o celijakiji, alergiji na gluten – već osetljivosti). Ja sam se već izjasnila: ako osetljivost na gluten ne postoji, treba malo utripovati da smo osetljivi. Tada neće više biti velikih količina industrijskih grickalica, unosićete se i druge namirnice koje su izvor ugljenih hidrata – a ne samo pšenica, pšenica & pšenica. Moderan čovek jeste preterao s unosom glutena, jer skoro da jede samo pšenicu i to iz industrijske hrane.  Dakle, s jedne strane je zatrpavanje skrobom iz žitarica.

Druga strana medalje su povici da je i Low Carb ishrana pomodarstvo. Ipak, za ovo apsolutno znamo da je zabluda. Pre nego što su zasićene masti demonizovane, Low Carb dijete su bile najnormalnije korišćene za gubitak telesne težine. William Banting je bio prvi lik koji je nešto i zvanično objavio na tu temu davne 1863. godine – a letak koji je izdao, nazvao je „Letter on Corpulence“. I pre Bantinga, LCHF kao način ishrane je bio prirodan Masai plemenima i Eskimima – ali korišćen i u „civilizovanom“ svetu kao lek za gojaznost. Tek kada smo počeli da masti krivimo za sve Low Carb je postao „šokantna dijeta“ (bar onim manje informisanim pojedincima). Meni je veći šok da smo se decenijama tovili keksom, zašećerenim ekspandiranim žitaricama i sličnim džankom koji je „niskomasan“ i nema holesterol – a užasavali se jajeta.

Što se modernije istorije tiče, još 1953. je Dr Richard Mackaness objavio knjigu „Jedi masti i smršaj“ – a 1959. godine Dr John Yudnkin objavljuje knjigu „Čist, beo i smrtonosan“ u kojoj šećer optužuje za gojaznost. I Robert Atkins je objavljivao tekstove o Low Carb ishrani mnogo pre pojave knjige – još od 1963. godine, a njegova poznata knjiga se pojavila tek 2002. godine.

Prava pravcata istina je da je Low Carb prethodio mnogim današnjim popularnim dijetama, pa čak i niskomasnim zvaničnim smernicama iz 1977. godine. Znači Low Carb ishrana nije novopečena, niti pomodarstvo. Ona je „retro“ i „vintage“ moda, koja se zasluženo vraća na velika vrata.

Koliko to (nazovi) pomodarstvo oko Low Carb i Glutenfree prate jelovnici restorana?

MAJA MAČKOVIĆ: Renesansa ove „retro prehrane“ u našem establišmentu je stigla davno i logično, slijedom otkrića da i sama imam necelijakijsku osjetljivost na gluten. Kao i kod svega u životu, na nešto novo i neuobičajeno se najlakše prilagodiš ako imaš živi primjer u okolini. Nakon nekoliko kolitisa, svima oko mene je bilo jasno koliko zapravo hrana utječe na organizam i kako eto stvarno ima onih koji ne spadaju u domenu praćenja mode u gastronomiji. Vjerujem da smo u toj regiji bili prvi restoran koji je imao decidirano označena jela ili sekcije prilagođene ljudima s posebnim dijetetskim restrikcijama.

Da se gastronomska vremena mijenjaju, dovoljno govori činjenica kako većina restorana danas, makar marketinški prate „trendove“ i novitete. Većina barem deklarativno ima na meniju stavke koje odgovaraju alergičarima i intolerantnima.

Ponosna sam što je lani u hrvatskoj pokrenuta inicijativa „Healthy meal standard“ u čijem sam odboru. Cilj nam je upoznati i educirati vlasnike objekata i chefove s činjenicom da uz modu, postoji i veliki dio ljudi koju su zaista, zbog svojih zdravstvenih stanja, zakinuti za užitak jedenja u restoranima, jer ih navedeni (zbog izostanka edukacije, odnosno upoznatosti s materijom) naprosto ne mogu odraditi, odnosno ispoštovati.

Jako sam sretna što živim upravo u dobu renesanse gastronomije, gdje ona više nije rezervirana samo za one „čeličnog želuca“ i gdje sve više chefova uviđa potrebu za nutricionističkim znanjem (kojeg naše škole ne pružaju) jer na kraju dana, jedno bez drugog naprosto ne ide.

Kako ove trendove prate tekstovi u magazinima i na portalima?

SPOMENKA MARIĆ: Magazini i portali prate ono što čitatelje zanima. Konkretno kada je web u pitanju, uz pomoć Google analitike vidimo šta to našu publiku zanima i šta žele da čitaju na sajtu, pa u skladu  sa tim formiramo sadržaj. Na webu se trudimo da ispratimo baš sve što je u tom trenutku aktuelno, tako da se svi trendovi u ishrani mogu naći na portalima, a kasnije i u magazinima.

Da li ovo pomodarstvo ulazi u sportske sale i meša se u posao trenera?

JANKA BUDIMIR: Ja nisam utripovala, vec odavno znam da mi gluten smeta, pa ga izbjegavam. Hljeb i peciva ne jedem, kao ni keks i slicne preradjevine. U radu sa klijentima, trudim se da edukujem ljude o bitnosti toga da slušaju svoj organizam i “testiraju” ga. Uglavnom, nakon nekog vremena svi uvide da je hrana koju nam je priroda dala, ono sto treba da se nadje na nasem dnevnom meniju. Kada kazem “priroda dala”, mislim na mesa, jaja, povrce i voce…

Iako zivim u gradu i znam da meso koje kupujem nekad nije od zivotinje koja je pasla travu na nekom proplanku, radije biram to nego neki fitness-ultra-wellness sa police iz “zdrave hrane”.

Da li ekipa “Ukus Beograda” koja se sastoji od vas četvoro ima nekoga koje “pomodar” u ishrani? Da li su vam vegan, glutenfree ili duguri specijalni meniji privlačni kada birate restoran za posetu?

JELENA IGNJATIĆ: Svo četvoro pratimo isključivo sopstveni apetit. Igrom slučaja, ja sam do pre godinu dana jela manje crvenog mesa nego danas, a za Vanju to važi i dalje. Prosto, za razliku od Nikole i Aleksandre kojima je crveno meso osnov ishrane, nas dve smo sklonije nekoj, recimo, mediteranskoj hrani. Ipak, primećujem da se kod mene to menja, pretpostavljam u vezi sa godinama. Uvek obratimo pažnju na restorane sa posebnom ponudom, pre svega kako bismo čitaocima kojima je to interesantno dali pravu informaciju. U Beogradu, na primer, postoje samo dva restorana koja su namenjena isključivo vegetarijancima i veganima, i u kojima nema mesa u meniju.

Sa glutenom je tek priča komplikovana, jer se restorani ne pridržavaju tih pravila, iako nude jela bez glutena. Imam prijateljicu sa celijakijom kojoj su u restoranu koji je prvi krenuo sa posebnim gluten-free menijem i po tome brzo postao poznat, doneli biftek na tostu od belog brašna, a kada ga je vratila, doneli isti taj biftek, samo ostrugan od ostataka tosta. Sve dok se gost ne poštuje i njegova želja tretira kao pomodarstvo, ovakvi slučajevi će biti deo našeg folklora. Osoba o kojoj govorim je godinama pre nego što je to postalo popularno kod nas, imala apsolutnu zabranu unosa glutena. Njeno očekivanje je bilo da će joj popularnost ovog trenda doneti olakšanje i veću dostupnost namirnica koje su joj potrebne. Ali nije.

Lepota uz kašiku i viljušku

Raznorazni savetnici za ispunjeniji i srećniji život će reći da lepota dolazi iznutra. Ja se slažem ako kad to kažem kao “nutrition & gastro” blogerka i mislim da lepota mora da se – pojede.

Znamo za priču da u žitaricama ima B vitamina važnih za gomilu funkcija organizma? E zaboravite je, jer su siromašniji izvor B vitamina, dok je najjači izvor džigerica. A Q10 nije sastojak za kremu, već koenzim nepohodan pri stvaranju energije u ćelijama, kog najviše ima u svinjskom srcu. D vitamina ako se ne sunčate, nalazite u svinjskoj masti. Antioksidanasa ima u crvenom i teget bobičastom voću – dok su semneke bundeve i suncokreta ultimativne “beauty grickalice”. Da li gladovanje ugrožava lepotu? Kako se znanje o “namirnicama za lepotu” odražava na savete koje ćeš ti dati klijenitima?

JANKA BUDIMIR: Internet je prepun informacija i dezinformacija. Tako da imamo neke ljude koji su samo malo zagrebali po povrsini aktuelnih tema, sproveli to u djelo i napravili katastrofu, unistili zdravlje. Tako mi se cesto jave djevojke koje su izgubile menstrualni ciklus jer su citale da je no-carb prava stvar za njih, jer treba do jula da omrsave XY kilograma. Zato i ovdje porucujem djevojkama i ženama da je umjerenost vrlina i da svaka ekstremnost u ishrani vodi u rizicnost. A vaga i kilogrami je prica za sebe, koja nije bas relevantna – jer kada popijem 3 l vode i stanem na vagu, šta onda? Zato ja preporucujem krojacki metar i ogledalo za pracenje napretka.

Ja bih rekla da ljepota dolazi od nasih misli o nama. Ako mislite lijepo o sebi necete jesti hranu koja cini da se lose osjecate, daje vam kratko zadovoljstvo, a poslije žalite dva dana sto ste to pojeli. Sve je to jedan krug koji treba da se prekine, a rekoh vec, jedini nacin je promjenom navika. Moji savjeti za ljepotu(promjenu navika) su: 

• 4-6 manjih obroka na dan. Svaki obrok mora da sadrzi proteine životinjskog porijekla, malo masnoca, vlakana… U zavisnosti od vrste, intenziteta i tajminga fizicke aktivnosti, treba da sadrzi i slozene ugljene hidrate (moji  omiljeni izvori su riza, proso i heljda)
• Redovna fizicka aktivnost, a pod “redovna” podrazumjevam minimalno 3x nedeljno po sat vremena. Sve manje od toga je presipanje iz supljeg u prazno, trosenje novca i vremena.
• Minimalno 1,5 l vode na dan
• I pozitivne misli, puno ljubavi prema svemu i sigurno cete da blistate.

Koliko mediji stavljaju fokus na nutritivno bogate namirnice, a koliko je i dalje odgovaraju na želju čitalaca da se informišu o dijetama i mršavljenju?

SPOMENKA MARIĆ: Mislim da je i dalje fokus na dijetama i mršavljenju jer se to još uvek traži. Najčitanije dijete su one koje prognoziraju gubljenje 10 kilograma za samo 10 dana. Na Cosmopolitanu  se trudimo da pored “opasnih” dijeta stavimo upozorenje i ubacujemo tekstove o zdravim namirnicama, ali pretpostavljate šta se više čita.

Da li restorani imaju svoje menije za lepotu i kako oni izgledaju?

JELENA IGNJATIĆ:  Na žalost, ne. Osim ponekog simpatičnog pokušaja, koji je više šaljiv nego ozbiljan, restorani ne čine apsolutno ništa da svoju ponudu nutritivno obogate u tom smislu, kao ni da goste edukuju šta je to što oni pripremaju a što bi nam olakšalo ili omogućilo više nergije, duži život, bolju ishranjenost kože, kose, noktiju, ili bolje podnošenje sunca. Umesto da leti napune meni betakarotenom na primer, i pomognu nam da lepo iskoristimo sunce – nude nam neograničen broj letnjih koktela sa alkoholom koji usporava metabolizam, zatrpava nas potpuno praznim kalorijama i otežava termoregulaciju.

U SAD lepota, mladost i fitnes postaju imperativi za neke naše generacije, a slika koju mi ovde gajimo o Americi kao carstvu brze hrane odavno je prevaziđena. Veliki gradovi su potpuno prilagođeni mladima kojima je najvažnije da su lepi i zdravi, pa su im dostupne apsolutno sve namirnice, sveže i po cenama koje su niže od naših. Tako i u restoranima imate ogroman izbor potpuno nutritivno izbalansiranih obroka. Kod nas je to ipak daleko od stvarnosti.

Šta bi nam ti “smućkala” u svom restoranu “Zlatna školjka” za lepotu?

MAJA MAČKOVIĆ: Hoćeš iskreno? Obzirom da moje znanje i životno iskustvo prelaze okvire same gastronomije i nutricionizma,  debelo sam svjesna i znam (i iz vlastitog i iz iskustva onih oko mene) kako nema te namirnice ili prehrane koja će vas učiniti sretnima i lijepima, ako unutrašnjost organizma nije posložena i spremna za promjene izvana.

Unutarnji mir, prihvaćanje sebe, život bez stresa (na kojeg možemo utjecati), kidanje veza s ljudima koji nas emotivno iscrpljuju… sve su to faktori koje je neophodno zadovoljiti kako bi hrana opće imala efekt koji želimo. Imam nebrojeno primjera koji dokazuju ovo o čemu govorim. Poznajem ljude koji su godinama na dijeti i kojima nikakva hrana ne utječe na ništa dok ne preslože psihu, prioritete i stavke iz okoline koje blokiraju njihov cilj.

A što bih konkretno smućkala? Sve što izlazi iz moje tave/lonca je uvijek u pravilu mediteranski i skoro uvijek izuzima „bijelo“ (brašno, šećer, mlijeko). Ne treba uzore tražiti u razvikanim, popularnim kuhnjama – samo se sjetite onoga tko vam je usadio ljubav prema kuhinji (meni moj otac, njemu njegova mama). Vratite se korijenima – nema boljeg i iskrenijeg od toga.

Modni trendovi vezani za kilažu i oblik tela

Sam izgled ženskog tela s naglaskom na procenat telesnih masti koje žena ima, takođe predstavlja neku modu. Jedna od najlepših žena sveta ikada, Merilin Monro, je radila s tegovima, trčala i išla na jogu. Bila je fit, ali tadašnja moda je bila da žene svoje fit telo ostave “tapaciranim” sa dovoljno masti da ono bude ženstveno.  Danas nije tako…

Da li žene, po svaku cenu treba da prate i modu niskog % telesnih masti? Šta bi bio savet devojčicama i mladim ženama koje nas gledaju? Da li je mršavost obavezna, ili je „snažna žena, sportista“ nešto kao – „nova crna“?

MAJA MAČKOVIĆ: Ne jednom sam zahvalila nebesima što se moj sin nije rodio kao curica. Vjerujem kako je odgajanje ženske djece danas užasno teško, naročito uz ovakve medije i trendove. Kako god, da imam djevojčicu, učila bih ju da bude svoja. Da voli, prvo sebe a onda sve ostalo. Da svako jutro dobije novo, prazno platno koje može obojati kako god želi. I da nikad ne zadovoljava tuđa očekivanja, samo svoja. Gastronomsko i nutricionističko znanje se podrazumijeva da bih joj dala, kao i nažalost gene koji joj ne bi omogućile fit i vitko tijelo bez puno truda, tako da bismo nas dvije vjerojatno plakale zajedno i zavidjele onima koji mogu pojesti „bilo što bez da se primi“ 🙂

JELENA IGNJATIĆ: Iskreno, ja nisam sigurna da je „tapaciranje“ ono što je zdravo. Sa balansiranom ishranom i fizičkom aktivnošću, taj „tapacirung“ je gotovo nemoguć. Ono što primećujem je da sve mlađe i mlađe devojčice imaju naslage oko struka i na bokovima i mekane udove, što je svakako posledica neaktivnog detinjstva ispred računara i televizora – a ne prkosa modi „mršavosti“. Naprotiv, umesto normalnog razvoja, one u pubertetu počinju sa dijetama koje se uglavnom zasnivaju na unosu što manje kalorija, bez ikakvog znanja o ostalim vrednostima koje svaka namirnica nosi. Posebno se ježim napitaka sa 0 kalorija, koji su za mene horor – kao nešto sam popila i jako je slatko, ali nisam unela nijednu kaloriju, tj. nijednu jedinicu energije za sagorevanje. Osim što se trudim da ¾ meseca izbegavam slatkiše osim crne čokolade, koju srećom obožavam, i što sam vrlo aktivna i šetam psa oko 5 km dnevno, ne trudim se da održavam građu koja je u mom slučaju prvenstveno genetski uslovljena. Lično, ne verujem ni u mršavo ni u debelo kao poželjno, pravilno ili privlačno. Moj savet bi u tom slučaju bio da izbace sve što organizmu zaista nije korisno ni potrebno – na prvom mestu grickalice i gazirana pića, ali i da sa roditeljima razgovaraju o zdravoj ishrani, jer za pravila koja su važila za roditeljsku generaciju danas znamo da su medijska i marketiška manipulacija.

Takođe, za roditelje je važno da se odluče – da li su restorani brze hrane zlo ili nagrada, jer često čujem da deci brane tu hranu kao nešto nezdravo, a onda ih u posebnim prilikama nagrađuju burgerima, pomfritom i gaziranim pićem. Znanje, doslednost i radoznalost. I što više vremena napolju.

SPOMENKA MARIĆ: Moje mišljenje je da generalno žene ne treba da prate nikakvu modu, ukoliko se u svojoj koži osećaju dobro i pre svega zdravo. Samopouzdanje neće izgraditi ukoliko nose najmanji konfekcijski broj, sve apsolutno ide iz glave i zato smatram da treba da  se skocentrišu da budu pre sve ga zdrave , zadovoljne i obrazovane – a da se manje obaziru šta  modna industrija plasira kao poželjno i lepo!

JANKA BUDIMIR: Previse se namecu ti trendovi. Moze da bude trend da se nosi duga suknja ili uske pantalone – ali da li zena treba da bude mrsava, debela, niska, visoka, mislim da ne treba da se diktira kao trend. Svaka zena je lijepa onoliko koliko je sama sebi lijepa. A da bi bila sebi lijepa treba da bude zadovoljna sobom bas onakva kakva jeste. Ne treba biti ekstreman i uklapati se u nesto sto je neko nametnuo kao trend. Ne treba sebe poistovjecivati sa nekim zenama sa TV-a, interneta, modne piste i sl. Putevi do unutrašnjeg zadovoljstva su razni, bitno je samo mudro izabrati jedan i njime poci. A kada stignete do destinacije “Volim i prihvatam sebe 100%” – tad vas bas briga za trendove. Ako imate par kilograma viška koje vam smetaju, pa takve, zadovoljne i samosvjesne, naćićete način da ih se rjesite voleći svoju sebe. Jer ako krenete na put do sreće sa namjerom “Bicu srećna kad omršavim 15 kg jer je to sad trend” – tesko da cete ikad biti istinski srećne. 

Možda sam naizgled malo otisla od teme. Ali ne! Smatram da je suština svega ljubav prema sebi. Ne na neki egocentričan način, vec onaj pravi iskreni. Tek tada mozemo da pružimo ljubav drugim ljudima, stvarima, hrani, piću. A oni nam vrate tu energiju nazad i postajemo ljepši, jači, bolji, snažniji…

*   *   *

Ako budete imali neko pitanje za Janku, Jelenu, Spomenku ili Maju – ostavite ga u kometarima. Ne zaboravite da naznačite za koju od mojih sagovrnica je vaše pitanje 🙂