“Moj put i energija promene”: kako popraviti sebe na letovanju kraj Olimpa?

Bio je utorak kada sam upoznala Qi Gong instruktora Vladana Vidovića, a sreda kada sam radila intervju sa njim. U četvrtak i petak su bile promocije knjige „Istine i laži o hrani“ u Novom Sadu i Beogradu i bila sam u gužvi. U tom trenutku još nisam znala da ću u subotu rano ujutru otići u Grčku na aktivni odmor – program „Moj put i energija promene“.

Kažu da stres ne postoji već je to način na koji reagujemo na dešavanja oko nas. Ako je tako, u proteklih godinu dana imam pravu zbirku loših reakcija na naporne i tubulentne događaje koje nisam mogla da kontrolišem. Ne samo da su se te stvari dovele u red, nego i odavno znam odgovor na čuveno pitanje zašto je to bilo dobro. Ali i kada se sve sredilo i dalje nisam umela umela da ukočim, predahnem, proslavim i vratim se u ravnotežu.

Pauza za nas koji smo preterali

Ja nisam neko ko ume da bude miran i meditira, nisam neki ljubitelj popularne psihologije, niti sam do sada išla na radionice ličnog razvoja (life couching). Neke od tehnika koje u sebi imaju malo mističnosti ili petljanja s religijom bi me pre naterale da skočim u bunar da bih pobegla, nego da slušam. Znate, mi cinični agnostici se time kao ne bavimo 🙂 S druge strane, potrošlila sam puno snage i nisam je vratila. I mogla sam dalje da teram na taj isti način, samo je pitanje bilo po koju cenu? Primećujem već neko vreme da kad god se desi nešto dobro, umesto da proslavim, ja kažem kako još nisam završila posao. To sam osećala i izgovorila više puta – čak i kada sam dobila PC Press nagradu za najbolji blog u Srbiji. Prva blaga opomena je usledila kada mi je žena koja je Life Coach pitala zašto to radim – nagrade se dobijaju za nešto što je već gotovo i jedino što treba je da proslavim.

Ovo nisam shvatila ozbiljno dok nije stigla druga opomena – upravo u vidu spleta okolnosti koji me je odveo u Grčku (ko kaže da opomena mora da bude nešto loše i ružno?!). Oni koji se bave ovim stvarima bi rekli da je “univerzum” sve ovo namestio da me na lep način natera da ispravim ono čemu je došlo vreme da bude ispravljeno. Za razliku od prethodnih situacija kad nisam uspela da “vidim i čujem” od svog svog surovog realizma i praktičnosti – ovaj put sam i ja pomislila to isto.

Ljudi koji govore drugačije reči

Moj prvi izazov je bio deljenje sobe sa nepoznatom osobom. Ja, koja sam uvek bila kategorična oko toga da moram da budem sama da mi neko ne bi smetao, sam super funkcionisala sa svojom novom cimerkom. Pitam se sada čemu tolike drame oko stvari koje se nikada nisu ni dogodile? Zašto par puta nisam otišla na put samo zato što niko jako blizak nije putovao i smetalo mi je da rizikujem deleći svoj prostor? Desila bi se valjda neka strašna stvar kao što se i sada desila: imala bih novu drugaricu 🙂

Već prvog dana putovanja, na upoznavanju grupe, čula sam drugačiju retoriku – koja je da budem iskrena bila mnogo nežnija i emotivnija od rečnika koji svakodnevno koristim. Samo dok sam slušala druge ljude, koje drugačije ne bih ni upoznala, shvatila sam da ne mogu tako da pričam – ne verbalizujem tako lako, jednostavno i bez kočnica kao neki od prisutnih ljudi.

Na mojoj planeti se ne priča taj jezik jer je ona praktična i ubrzana. Na ovoj drugoj planeti punoj ljudi koji se bave sobom, pažljivo i skoncentrisano, neke reči se lagano otkotrljaju s jezika – a sada znam i zašto: oni to vežbaju! Sve je isto kao u sportu, pa i verbalizacija. Kao što mi niko ne brani da treniram u teretani ili vozim rolere – niko mi ne brani ni ovo. A vežbala bih da sam uopšte bila svesna toga da mi to nedostaje i da se s godinama negde i nekako . . . pogubilo.

Kada je dan odmora ispunjen aktivnostima

Na “klasičnom letovanju” mogu da se izležavam na plaži 2-3 dana i posle mogu da šiznem od dosade. Ovde nije bilo tih problema – svakog jutra su održavani časovi krija-joge na koje (moram priznati) nisam išla jer sam želela da se naspavam zbog plivanja. Krija-joga je sled vežbi koji nas puni energijom ali moj pravi izvor nove energije je plivanje. Posebno kada imam bazen sa čistom vodom koja dolazi sa izvora na Olimpu – i koji je prazan! Plivanje je odluvek bilo moja rezervna baterija i moja verzija raja koji mi je spušten na zemlju 🙂 U ostalom, aktivnosti i radionice ovakvog odmora su raspoložive bez obaveze da se u učestvuje.

Zato sam na Life Coaching popodnevne radionice u hladovini borove šume, išla redovno. Nakon radionica je bio čas latino plesova dok vrućina ne postane blaža – a onda odlazak na plažu, pa zatim večernji čas Qi Gonga – i na kraju dana večera i još jedan čas plesa. Nekad smo ostajali bez “zvaničnog” večernjeg plesa jer smo tog dana išli na izlet na Olimp, ili u obilazak živopisnog seoceta na obroncima Olimpa sa odličnom klopom – ili imali večeru ili roštiljenje pored bazena. I onda bi đuskali, ali “nezvanično” 🙂

Branko, instruktor plesa, kaže da ples rešava probleme poput prihvatanja sopstvenog tela i uči nas da se stvarno opustimo. Kaže su žene danas samostalne i sve mogu same – sem jednog. Žena ne može da pleše sama. Nakada i kada plešu, ne umeju da dopuste da makar i na tih par minuta budu vođene. Priznajem da uopšte nisam razmišljala o tome ranije!

Minut pažnje na poklon

Svi se šetamo u krugu, a onda na zvuk zvona stanemo i pronađemo osobu najbližu sebi – zatim se gledamo u oči jedan minut, pa odgovorimo kasnije na pitanje kako smo se osećali tokom te vežbe. Bilo je različitih odgovora, gde se nisam pronašla u nekima o tome da su oči “ogledalo duše” – ali sam zapazila nešto drugo meni važno: bila sam 100% skoncentrisana na jednu osobu ceo minut. Prvo mi je bilo mnogo, jedva sam čekala da zazvoni zvonce da bih radila nešto “praktično”. Kasnije sam ukapirala! Kada sam poslednji put bila ovako skoncentrisana na nekoga i neko na mene? Koliko toga propustimo samo zato što jurcamo okolo kao muve bez glave i nikada ne zastanemo samo za taj jedan jedini minut da pokažemo nekome da nam je važan? Šta kada više nemamo šansu za taj minut i ne iskoristimo ga kada treba jer “nemamo vremena”?

U narednim radionicama smo se bavili i praštanjem, ohrabrenjem, intuicijom, pričali o balansu između dobrote i asertivnosti. Bavili smo se motivima zbog kojih radimo neke stvari u životu, jutarnjim ritualima kad dajemo sebi malo vremena da se spremimo za dan. Pričali smo i o onome na čemu smo zahvalni. Sve u uvek istom krugu ljudi koje nismo do tada poznavali a sa kojima smo mnogo brže postali bliski. Za razliku od klasičnih letovanja ovde nismo delili samo ćaskanje, šale, provod, limenke piva i odlaske na plažu (a svakako je toga bilo na pretek). Delili smo lične priče, razmišljanja o temama koje su nam važne, pa i svoje probleme i nedoumice. Na vežbama neki su otvarali oči nasmejani a neki su i zaplakali.

Da to ipak bude 2-in-1, i zen i žurka letovanje, pobrinule su se devojke sa kojima sam se smejala dok me ne zaboli stomak i sa kojima sam igrala odbojku sa Či-Loptom (ovo poslednje je nemoguće objasniti je rečima) 🙂 Na kraju sam baš ja bila ona koja je usled svog navodnog skepticizma, racionalnosti i ostalih budalaština iz te kategorije, na Olimpu u vreme slikanja grupe umesto Chesee (čiz) počela da viče – Qi (či) 😀

Ja nisam tu bila slučajno, jer slučajnost ne postoji

Na kraju sam shvatila šta je bila stvar po koju sam došla ovde – došla sam da popustim uzde, da smanim želju za kontrolom nastalu u proteklim turbulencijama, da ponovo progovorim o stvarima koje su mi važne jer one neće same da se rešavaju dok ja ne pomerim svoju guzicu i prekinem da blebećem o tome kako neke stvari ne treba rešavati jer treba da budu “spontane”. Ta “šta bude, biće” filozofija jednostavno ne deluje u međuljudskim odnosima – ali trud i iskrenost već rade posao. Setila sam se i kada sam tačno počela da ćutim o onome što osećam i zašto – i podsetila se onoga što sam davno znala: da me to neće oslabiti nego ojačati.

Na stazama, dok smo planinarili na Olimpu i tokom svih ovih dana, imala sam neograničene količine onoga što mi je oduvak vraćalo elan: zelenila, vode za plivanje i zaraznog smeha. A upoznala sam i Miru, ženu od 73 godine, koja je skoro postala udovica i tužna je – ali i pored toga nastavlja dalje, smeje se, druži se, putuje i ne daje da joj neko nosi ranac na planinarenju. Treba dočekati te godine u takvom stanju tela – ali i uma.

Možda za 7 dana nisam izučila sva sredstva s kojim bih se borila za dugoročni cilj da zakoračim jednog dana u 8. deceniju sa Mirinom energijom, ali sam sigurno na boljem putu nego što sam to bila pre odlaska na ovakvo letovanje.