Od pustinje prašuma: šetnja kroz srpski Amazon

U našim školama klinci ne uče puno o zdravom životu – niti uče o nutrijentima, niti uče kako da se hrane pravilno, a ne ubiše se nešto ni da ih nateraju da se bave sportom. Kako se na fizičkom vaspitanju malo priča o neophodnosti rekreacije, tako se i na geografiji uči da se pokažu bitne lokacije na mapi – a ne uči se kako da se te bitne lokacije čuvaju. I sama nisam naučila mnogo o ekologiji pa mi ekološki izleti dobro dođu.

Nakon poplava koje smo doživeli u maju, putovanje u specijalni rezervat prirode “Gornje Podunavlje” kojim upravljaju “Vojvodinašume” je s jedne strane bio uživanje u prirodnim lepotama naše zemlje koje nisam ni znala da postoje. S druge strane, bio je to kratak kurs o ekologiji koji su zaboravili da mi pruže u školi. Nisam imala pojma šta smo u poslednja dva veka uradili rekama.

Kako smo odradili rečni makeover?

Već sam jednom napisala da se sve vraća, ali na načine na koje ne očekujemo i u nedefinisanim vremenskim intervalima. Kada sam pisala taj tekst o rekama i poplavama, ovako ekološki površno obrazovana, nisam znala da treba da napišem i da je priroda našla način da nam vrati ne samo one plastične ambalaže sa slike – već i vodu koju smo joj oduzeli kada smo prekrojili reke.

Naime, reka krivuda duž svog prirodnog toka i izgleda poput ogromne cik-cak linije. Duž te linije, na mestima gde je sporija formiraju se barice i bare, kao i prirodna jezerca – a oko njih se onda stvaraju posebni uslovi za nastanjivanje (često veoma specifične) vegetacije i životinjeskog sveta. Onda se čovek, ponovo u svojoj umišljenoj nadmoći, doseti da reku malo ispravi i prilagodi svojim potrebama. Brana ovamo, kanalčić tamo, peglanje “ćoškova reke” sa svih strana, eliminacija nepravilnosti – sve radi kraće plovidbe. Vreme i brzina su bitni mnogo više od nekih tamo bara i biljčica.

Sličnost između rečnog makeovera i kozmetičko-hirurških prepravki koje ocvala glumica priušti sebi kroz botoksiranje i liftinge je u stvaranju nečega neprirodnog i ni malo lepog. Razlika je u visini cene koja se plaća, jer je kod reka ona veća od iščuđavanja, podsmeha i par izgubljenih uloga: makeover reke se plaća u nestajanju 80% vlažnih staništa duž Dunava u poslednjih 150 godina.

Tok Dunava je skraćen za 40% pa su nestala prirodna staništa vrsta koje su bile naseljene duž originalnog toka. Kada se dogodi veća količina padavina i desi se opasnost od poplava, ona je veća jer reka plavi više pošto ima kraće korito a sva ona “rečna okolna mesta” koja su mogla da prihvate višak vode više ne postoje. I sramota je što ovo nisam znala ranije, ali mi niko nije rekao.

Odkud ja u Gornjem Podunavlju?

Coca-Cola System i Svetski fonda za prirodu (WWF) su potpisali sedmogodišnji ugovor o partnerstvu na obnovi vlažnih i plavnih područja duž Dunava. U program vredan 4.4 miliona $ uključene su Austrija, Bugarska, Mađarska, Hrvatska, Rumunija i Srbija. Na put radi obilaska lokacije i upoznavanja sa projektom su otišli blogeri iz Coca-Cola Bloggers Network Adria akcije i predstavnici domaćih medija.

U ovom konkretnom projektu radi se o povećenju kapaciteta reke za 12 milona m³(4.800 olimpijskih bazena) i obnovi 53 km² prirodnih vlažnih staništa (7.422 fudbalska terena) – a on je jedan u nizu projekata koji za cilj imaju da Coca-Cola sistem smanji potrošnju vode u proizvodnji za 20% i da do 2020. godine vrati prirodi svu vodu koju koristi u svojoj proizvodnji.

“Srpsko parče” priče je upravo Gornje Podunavlje sa 70 kilometara rečnog toka i 19.500 hektara rezervata u kome su zaštićene biljke i životinje. Poznatije retke vrste ovog područja su orao belorepan, crna roda, patka njorka, divlja mačka, vidra, jazavac i najveća populacija divljih jelena u Evropi. Nakon što je završen prvi projekat koji je prethodio ovom sedmogodišnjem i trajao 3 godine, rekli su nam da se posle 70 godina u ovo područje vratio dabar 🙂

Prolazak kraj autohtonih topola i vrba (i autohtonih komaraca koji nisu čuli da treba da se plaše “Autana”) mi je bio još jedan signal da zbog posla jesam obišla veći deo Srbije – ali ne dovljno “divljih” delova kojima bih inače volela da posvetim više vremena i pažnje.

Prirodni ili gastro užici?

Znam da omladinci na ekskurzije idu na Kopaonik, u Beograd ili Novi Sad, a za specijalni rezervat prirode “Gornje Podunavlje” moguće da pojedini nisu ni čuli. U slučaju da vas zanima priroda, a niste isplanirali gde bi na izlet – “Vojvodinašume” mogu da vam obezbede vodiča za obilazak ovih predela i bolje upoznavanje sa biljnim i životinjskim svetom tamo.

Bare Semenjača, Šarkanj, Bestrement i mnoge druge iz ovog područja kriju 50% biljnih i životinjskih vrsta Srbije – a tokom šetnje možete da naletite na jelena ili s bezbedne razdaljine posmatrate divlju svinju sa divljim prasićima. Ko ih više voli u gulašu ili domaćim kobasicama može da uživa i na taj način – jer su u etno kućama iz ovog kraja specijaliteti od divljači neprevaziđeni (a lov i ribolov naravno strogo kontrolisani).

Raj za ljubitelje prirode ili raj za gastronome? Nadam se da ćete utvrditi sami 🙂

Ovo je bila opšta priča o projektu i lokaciji koja stvarno podseća na avanturu iz tropske šume. U nastavku ću dati odgovor na pitanje kakve veze ima tradicionalna ishrana, upotreba biljnih ulja i uništavanje bara duž dunava. Za mene je priča koja sledi najjači utisak celog putovanja.

Tekst je deo akcije “Coca-Cola Bloggers Network Adria”.