Sam svoj nutricionista

Kako imati zdravije obroke u restoranu brze hrane?

Svi Fast Food restorani su urađeni na isti kalup: meso ili prerađeno meso, pljeskavice, bela ili “integralna” testa, šećer, biljna ulja, prženi krompiri, veštačke arome, majonezi, slatkiši, sokovi… Čak i kada u sebi ima neki OK sastojak, odlika svakog Fast Fooda je da i to isprati obiljem aditiva i nepotrebnih praznih kalorija.

Što se posetilaca tiče, većina su mladi ljudi koji u ovakvim objektima “vise” s društvom. Odavno sam shvatila da nekima od njih (kad već niko ne uspeva da ih spreči da idu) može više da znači savet kako da naprave bolje izbore, nego isključivo lekcije o tome zašto nikada ne treba da idu.

?????????????????????????????

Korak prvi: odluka da se iskorači iz uobičajene prakse

Drugarica mi je skoro rekla kako je videla jednog poznatog savetnika za sirovu vegetarijansku ishranu kako jede – smoki 🙂  Ok, znam da bi većina počela da drami i baca ručne bombe, ali se zapravo nije desilo ništa strašno. Neko živi jedan stil života i ima ponekad situaciju kada iskorači iz svojih rutina, pa se u njih vrati. Jaka stvar… Ono jedino što u ovom slučaju smeta je što se takva poruka ne komunicira “sledbenicima” već se komuniciraju poruke koje ih motivišu da budu “veći katolici od Pape”. Šalju se poruke o savršenstvu jer (jbg) raja se na to loži. Standard koji se postavlja je previsok – a ne sprovodi se 24/7.

S druge strane su pojedini profesionalci koji će poručiti kako je hrana zdrava ako neće da nas otruje i da je u redu ako ima puno aditiva, samo neka su oni u “odobrenim” količinama. Poručuje se da je nizak standard OK i ne treba težiti boljitku.

Prvi rigindni svet opterećuje većinu ljudi i ne izdrže u njemu bez prekida i pauza, a drugi svet s previše komocije ne pruža znanje niti nudi promenu prakse. Zato, u kome god se od ova dva sveta trenutno nalazili – iskoračiti je dobra stvar. Dobro je kada se iz previše komocije iskorači u malo više disipline, makar samo povremeno, i ne treba objašnjavati zašto. Ali je dobro i kada se iz discipline ponekad iskorači u . . . smoki 🙂 Što već treba objasniti. Dobro je jer se uništava mit o “savršenstvu” i većini običnih smrtnika bude lakše oko srca. Mada je trebalo i ranije da znaju da savršeno ne postoji, odrasli smo ljudi i ne verujemo u bajke 🙂

standing-on-a-cliff-1

Korak drugi: upoznati sastojke

Ovaj korak nije neophodan ali ume da olakša donošenje odluka. Imala sam priliku da slučajno upoznam jedan sastojak jednog Fast Fooda i mogu reći da je bilo prilično korisno. Naime, agencija sa kojom sam u kontaktu me je pozvala sredinom oktobra da obiđemo firmu od koje se salatom snabdeva (između ostalih) i poznati Fast Food, koji ću u tekstu zvati “X”. Na kraju pozivnice je stajalo da ćemo u povratku ručati u “X”. Predstavnici agencije, grupa novinara i nas dve blogerke smo krenuli na izlet. Lepo smo dočekani u firmi, da bi nas u sledećem trenutku upakovali u zaštitnu opremu bez koje nismo smeli da uđemo u proizvodni pogon.

Odgledali smo ceo proces: od čišćenja svih malo grubljih listova, preko detaljnog pranja, seckanja, pakovanja, provere paketa sa salatama na metal, sve na adekvatnoj niskoj temperaturi da se biljčice sačuvaju. Imali smo vremena i za pitanja.

  • Pitala sam o sredstvima koja se koriste za zaštitu bilja i dobila odgovor da se koriste moderna sredstva sa karencom od 1 do 2 dana, koja sebi ne mogu da priušte mali proizvođači. Zato je i cena ovih proizvoda viša. Vrhunski standardi higijene, visoko postavljeni zahtevi proizvodnje koštaju. Nemam mogućnost branja salate u babinoj bašti pa mi je bilo drago da vidim da imamo i mesto sa strogom kontrolom kvalitet. Mada lokalna pijaca i dalje ostaje najbliža lokacija.
  • Drugo pitanje je bilo o zaštiti životne sredine i bacanju otpada. Ispalo je da svi oni listovi koje skidaju sa salata završe kao hrana za životinje iz ZOO vrta. One dobijaju svoje porcije povrća i blago njima. U Srbiji ljudi ne jedu povrće ni kada kupus košta 20 dinara.

Dopalo mi se sve što sam čula i videla i vezano je za zeleniše – ali salatu na stolu restorana ne čine samo zeleniši.

salata 2

Korak treći: čitanja i pitanja

Kada smo nakon posete firmi stigli u “X” razmatrala sam da li mogu da napravim iskorak koji mi je prihvatljiv? Cela grupa je tu, družimo se, pričamo, svi naručuju – ne moram da budem dežurni mrgud, nemam ortoreksiju 🙂 Ipak, ako naručim salatu, ovde ne mogu da dobijem maslinovo ulje i limun. Upravo zato znam da čitam i pitam. Tražila sam sva tri preliva koja imaju u kesicama da vidim mogu li nešto da “uglavim” u svoje navike. Preliv na bazi jogurta ima najviše sastojaka koji mi nisu mili i dragi, a preliv sa sirćetom za moj ukus ima previše šećera. Zato je preliv sa sirom iznenadio: mada najviše kaloričan (što na žalost većina ljudi jedino gleda) ne sadrži skrob, ima samo par grama šećera, nema puno teško čitljivih aditiva i nije sa sojinim uljem već sa repičinim uljem (sličnije maslinovom).

Da bi u mom sistemu vrednosti “salata” bila prekrštena u “ručak” trebalo bi da ima neko meso i na moju izjavu da ne jedem pohovano meso i ne mogu da uzmem pileću salatu, rekli su mi da imaju i salatu sa grilovanom piletinom. Nisam imala pojma jer se ne viđamo 🙂 Pitala sam odakle je meso? Rekli su mi da se piletina uvozi iz Mađarske, a junetina iz Mađarske i Austrije. Kako mi ovo nije šapnuto na uvce već rečeno jasno i glasno pred gostima iz Blica, Politike, B92 i NeMoguDaSeSetimOdakleSve – reših da prihvatim informaciju da mi u slatu neće biti ubačeni delovi uvozne kokoške koja je pre klanja imala 4 noge, jedan rog i treće oko 🙂

I naručih salatu s grilovanom piletinom i prelivom od sira. Obrok je bio bez pomfrita, šejka, soka, kolača, sladoleda, bez otvaranje kesice u kojoj su bili komadići hleba – i uspela sam da u “X” imam Low Carb ručak sa dovoljno proteina, mastima na koje se ne mrštim, puno vlakana i minimumom aditiva. Za jedan iskorak, ovo nije bilo ni malo potresno. Mada je preliv mnogo, mnogo lepši kada ga ja sama pripremim.

reading-labels

Korak četvrti: podići sidro

Gospodo tinejdžeri (pa i vi malo stariji),

kao što ja nemam naviku da idem u Fast Food restorane, ni vi nemate naviku da tamo idete na salatu. To znam. Ali kad ste već toliko čvrsto rešili da budete tamo – napravite neki drugi iskorak iz sadašnjih navika. Kad ste već tu, bacite dobar pogled na namirnice od kojih je načinjena hranu koju naručujete, a zatim pročitajte i ostale sastojke vaše hrane ako su informacije dostupne. Biće na početku malo čudno jer do sada to niste radili – ali probajte. Ako se ja ne plašim “X” salate, ni sirovo veganski autor smokija – što bi se vi plašili da malo gledate, pitate i čitate? Za početak samo to i ništa više.

Možda u nekom trenutku u budućnosti, nakon ko zna koliko gledanja, pitanja i čitanja, onako usput i bez presije, unesete različitost u dosadašnje navike. Recimo, da uz uobičajeni obrok uzmete salatu umesto pomfrita, ili vodu umesto soka, ili preskočite dezert? Nikave lobotomije i vratolomije, samo mini izmene.

Nije fora da budete nasukani u Fast Food luci uvek na na istom mestu, bez ikakvih mrdanja i promena. Moraćete da zgrabite to kormilo u nekom trenutku i pokrenete se bar malo. Verujem da će biti lakše ako to uradite bez plana da odmah preplovite Tihi okean – i jezero je OK za početak.

??????????????????????????????????????????????

4 Komentara

  • ja kad jedem napolju to obicno bude giros tj. meso iz njega ili batak sa rostilja jer je to ipak i jos uvek pravo parce mesa a kad kazem da mi stave parce mesa na tanjir i salate i priloge(uzmem pavlaku ili sir,u nasim malim rostiljnicama je to jos uvek pavlaka bez svega i svacega) okolo svi padnu u nesvest i gledaju me jako cudno ali vec sam navikla..ali ono sto sam primetila je da uvek dobijem vise salata,valjda im je bedak kako malo izgleda na tanjiru bez lepinje pa stave vise :D..jednom se jedan decko toliko cudio,pa nije mogao da shvati kako da me posluzi pa posle nekoliko minuta objasnjavanja i kada je najzad slozio tanjir nije mogao da se nadivi i isao je okolo po restoranu i svima pokazivao tanjir uz reci da nikada nista lepse nije napravio ahahahaha i na to moje ,,pa jel vidis da je svet lepsi bez hleba,, 😀

  • Sve ovo bi trebalo deliti u skolama – nesto kao prospekt/vodic za ishranu. Kad bi samo doprlo do dece,tinejdzera ali i roditelja.
    Ja odavno nosim salatu i domace stvari na posao,to pakujem i sinu za skolu, a prilikom jedne (i jedine) neplanirane posete fast food-u X pre 2 godine narucila sam isto sto i u tekstu, samo bez preliva. Nisam ponela cvikere, pa nisam znala sta tamo stavljaju! Decko na kasi me cudno gledao…

    Pozdrav, 10000 puta!

  • sjajan post! U “mlađim danima” često sam jeo van kuće (pogotovo u “sitnim” satima) a time se i suočavao sa problemom: kako u par poteza od ne kvalitetnog obroka napraviti sasvim pristojan i prihvatljiv. Sredinom devedesetih Novi Sad je bio načičkan roštiljnicama u lokanom žargonu poznatim kao “Leskovački” i “Trovačice”.
    Redovno sam posećivao tri, pažljivo odabrane roštiljnice i redovno, osoblju koje poslužuje, upućivao dve magične rečenice: “Ne moči” i “Bez premaza”. Podrazumeva se kakvo je značenje imalo naglašeno “Bez premaza”, pošto mi je prvo bilo na pameti kako da izbegnem premaze koji su u osnovi sadržavali majonez, pavlaku ili super masne sireve, odnosno kajmak. Apropo onoga “Ne moči”, malo ljudi zna za trik roštilj majstora da lepinju (pogotovo one od prethodnog jutra) umoče u supu od pilećih kostiju, što lepinju omekša i pojača joj aromu. Posle ovih jednostavnih uputstava, moj pristojno kvalitetan obrok je bio sastavljen od: suve lepinje, par lista zelene salate, seckanog paradajza, malo više bibera i naravno, pilećeg belog mesa sa roštilja plus majstorov zbunjeni pogled.

  • Tako sam i ja (silom prilike nateran da jedem tu) u “Minuti” tražio da mi stave dosta maslinovo ulje u sendvič, i to dosta. Nije im bilo jasno.

Leave a Reply