Lifestyle

Šta da radimo kad depresija urušava kvalitet života ili ugrozi život?

Sve je češća – i oko nas, i u vestima. Povremeno s fatalnim ishodima. Depresija i (ne)uspešni pokušaji samoubistva zbog depresije, strašni su za onoga kome se dešavaju, na prvom mestu – ali i za najbliže okruženje. I previše je neodgovorenih pitanja…

Prvo je ono da li smo mogli da znamo? Drugo da li smo mogli da pomognemo? I treće, da li će sve što sledi, ići u dobrom smeru?

Davnih dana pisala sam o anoreksiji, a serijal završila intrervjuom sa psihologom. Glavni cilj teksta je bio da se shvati i razume da anoreksičar nije osoba koja je želela da bude “u trendu i mršava” pa je eto, tek tako, “prestala da jede”. Anoreksija je izuzetno težak psihički poremećaj, koji se često završava smrću – uglavnom mlade osobe. Zahteva hospitalizaciju i dugoročno lečenje. Osoba s ovim problemom nema kontrolu nad njim – već problem ima kontrolu nad osobom.

Devojka o kojoj sam pisala i čiji identitet je bio sakriven mi je kasnije rekla da se iznenadila tolikom podrškom i lepim rečima, da joj je to puno značilo i ojačalo je. Prvi korak u svemu tome je bio da se o temi otvoreno priča, kako bi se ona razumela i široko prihvatila.

O pomenutim psihičkim poremećajima ne razgovaramo dovoljno. Ljudi kriju da ih imaju – ali samo dok neko prvi ne progovori o njima. Onog trenutka kada kažete da ste imali psihički problem, bila to anksionzost, depresija, poremećaj ishrane – saznate da uopšte niste ni usamljeni, ni sami:

  • Niste usamljeni jer previše ljudi oko vas ima sličan problem.
  • I niste sami, jer shvatite koliko je ljudi zabrinuto zbog vas.

Pakao u umu i svet bez nade

Neke stvari vezane za depresiju shvatam, jer je u današnje vreme većina nas imala makar neku depresivnu epizodu. Najčešće je bila podstaknuta nagomilanim problemima, izazvana zbog bolesti ili smrti osobe koju volimo, drastičnom promenom životnih okolnosti…

Da li pamtite kako kako izgleda ta depresivna epizoda, koju zovu “lakšom” i “prolaznom”? Ja je pamtim kao “lenjost s previše tuge“. Ništa nije važno da bi se angažovala oko toga, suze kreću nekoliko puta na dan, san je poremećen, hrana nevažna, a sutra je bez nade. I to beznađe da će sutra biti bolje i drugačije je najstrašnije.

Zatim se okolnosti pomene, postanu manje šokantne ili se priviknemo na njih – i lakša depresija prođe. Takozvana lakša depresija je užasno teška. Do tih mera da ne mogu ni da zamislim kako izgleda pakao “teške depresije”, zbog koje ljudi dižu ruku na sebe. Pogotovo kada to urade tako nemilosrdno i odlučno kao što je bio skorašnji tragičan slučaj poznate doktorke.

Depresija iz stručnog ugla

O ovoj temi možemo da pričamo iz ličnog ugla kroz naše doživljaje, shvatanja i emocije. Ali ne možemo da je razumemo u potpunosti dok ne saznamo najvažnije podatke iz stručnog ugla – pa sam zamolila psihoterapeuta da odgovori bitna pitanja.

Fokusirali smo se na praktična pitanja vezana za depresiju. Ona koja će nam možda pomoći da je prepoznamo u svom bliskom okruženju i dati nam šansu da na što ispravniji način pokušamo da intervenišemo.

U današnje vreme, kada eksternih okidača kakvi su epidemija, uništavanje ekonomske sigurnosti, raspadanje sistema u kome smo do sada živeli – ima na svakom ćošku – ova tema postaje sve važnija. I ova tema nekome može da spasi život.

U Srbiji, svake godine, zbog depresije se ubije oko 1.300 ljudi, što nas je svrstavalo na 13. mesto u Evropi.
Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 2017. godine, u Srbiji je bilo oko 5% depresivnih ljudi.
Predviđa se da će preko 20% stanovništva, zbog dešavanja u 2020. godini, ubrzo patiti od nekog psihičkog poremećaja.

O mom sagovorniku, savetodavnom psihoterapeutu Marku Jovaševiću, pročitajte više na kraju teksta.

  • Marko, ono što znam o depresiji jeste da je osoba s depresijom potpuno svesna svog stanja. Ali koliko je sposobna da samoj sebi pomogne? Depresija je u neku ruku i bezvoljnost, nemogućnost da se preduzme akcija?

Svaki put kada se dotaknem priče o depresiji, a dotičem se gotovo svakodnevno, volim da započnem sa nekoliko rečenica u nadi da će se one polako urezati u svest ljudi. Depresija je jedna od najzloupotrebljenijih reči u svim jezicima. Gotovo svako i najkraće moguće neraspoloženje ljudi vole da etiketiraju sa „depresivan/na sam“. Postoji mnogo vrsta depresija i svaka ima neke svoje specifične karakteristike.

Drugo, depresija je poslednjih godina postala bolest broj jedan na našoj planeti i na toj listi ostavila je iza sebe kardiovaskularne bolesti i karcinome, drugim rečima pričamo o izuzetno ozbiljnom problemu. Treće, svako vraćanje u prošlost, razmišljanje o prošlosti, kajanje, tugovanje, žal što je „nešto moglo drugačije“ vodi nas u depresiju – a sa druge strane svako nekonstruktivno razmišljanje o budućnosti vodi nas u anksioznost. Ostaje nam jedino „sada i ovde“, „sadašnji trenutak“, kao nada i kao ono jedino što zaista postoji.

Da se vratim na pitanje, apsolutno je tačno da većina ljudi jako brzo i jako lako prepozna depresivno stanje koje oseća. Neka najnovija istraživanja u vezi sa anksioznošću i depresijom, pokazuju da je kod samopomoći procenat uspešnosti od 2 do 5%.

Nešto bolju uspešnost od nekoliko procenata više ima razgovor sa prijateljima, partnerom ili familijom. Čak i korišćenje placebo tableta u eksperimentu je pokazalo bolji efekat od samopomoći.

Psihoterapija, izolovano, u tim istraživanjima pokazuje uspešnost od nekih 30%, a medikamentozna terapija, izolovano, je uspešna u oko 33% – ali kombinacija adekvatne medikamentozne terapije i psihoterapije pokazuje uspešnost od preko 50%. Tako da je to, u današnjem svetu, jedna od najboljih kombinacija u borbi sa depresijom.

  • Kako da znamo? Kako da primetimo? Da li će neko nama blizak ko je depresivan pričati o tome? Ako ne, koji su to “signali koji odaju”?

U ovom slučaju potrebno je znanje o skrivenim simptomima depresije. Skriveni simptomi depresije se uglavnom manifestuju kao reagovanja i ponašanja koja su do tada bila neuobičajena za tu osobu. To često može da bude potenciranje te osobe da bude srećna, koje izgleda usiljeno i neprirodno, a to lako možemo primetiti jer inače poznajemo tu osobu. Svi mi imamo i nosimo maske svremena na vreme, ali maska forsirane sreće u ovom slučaju lako se da prepoznati jer je nešto neuobičajeno za tu osobu. Kod te osobe mogu se desiti i do tada neuobičajeni, sve češći izgovori da ne može u šetnju, u grad, na večeru i slično …

Ako primetite ili ako vam ta osoba kaže da sve češće spava izuzetno dugo, što je neuobičajeno za nju, to može biti jedan od znakova skrivene depresije. A sve to je usko povezano i sa ishranom. Može se primetiti da ta osoba konzumira hranu u sve većim količinama i sve češće. I ne samo hranu, to može biti i alkohol. Fokusi na čula su pokušaji našeg organizma da pobegne iz depresije (razmišljanja o prošlosti) i da se vrati u sadašnji trenutak. Prejedanje je jedan od loših primera promene fokusa i zato je jako često da osobe u depresivnom stanju počinju preterano da jedu ili da konzumiraju alkohol.

Jedan od znakova može da bude i sve učestalije obraćanje te osobe u tonovima koji su filozofske prirode, a opet to ranije nije toliko bilo karakteristično za tu osobu. Ta osoba sve više usmerava svoje izlaganje ka filozofiji prolaznosti života, ka razmišljanju o smrti, što sve zajedno potencijalno može da prikriva suicidalne misli ili namere.

  • Da li je pametno otvoreno ponuditi pomoć ako uočimo da je neko iz našeg okruženja depresivan – a ta osoba nam se nije poverila?

Ljudi koji su bliski datoj osobi svakako da osete njenu depresiju i promenu u raspoloženju. Najlakše će to ustanoviti poređenjem kako je ta osoba izgledala i kako se ponašala mesec dana pre u odnosu na danas ili nekoliko meseci pre. Tim poređenjem će se najlakše utvrditi razlika, jer bliske osobe poznaju datu osobu iz vremena kada je bila boljeg raspoloženja.

U takvim situacijama ljudi iz straha imaju ogromnu potrebu da pomognu i zato dolazimo često do potvrde čuvene izreke „put do pakla popločan je dobrim namerama“. Razlog tome je što se pokušaji ljudi uglavnom svedu na pitanja „Šta ti je?“, Zašto si tužan?“, „Šta je sa tobom?“, „Čudno se ponašaš u poslednje vreme“. Ta pitanja kod ljudi koji se osećaju depresivno stvaraju često nelagodu ili još veću frustraciju.

Moj savet je da treba pokušati nešto što mi u psihoterapiji nazivamo „pridruživanje“. To je način komunikacije i razgovor koji ne ide direktno u srž i centar problema, već se izokola, pitanjima i komunikacijom punom empatije i iskrene zainteresovanosti pravi „plodno tle“ da bi ta osoba mogla da se otvori i sama pokaže kako se oseća i zbog čega.

  • Ima li nekih signala upozorenja, koji pokazuju da će osoba koja je depresivna dići ruku na sebe?

Već sam opisao znake skrivene depresije, a ti znaci potencijalno mogu biti signali upozorenja. Signale, okolina uglavnom ignoriše i ne shvata ozbiljno (zbog neznanja) ili zaista ne primeti jer su signali uspešno sakriveni.

Moramo uvek da imamo na umu da sve ono što mi vidimo kod drugih ljudi, pa čak i nekih koji su nam bliski, jeste samo vrh ledenog brega. Ne vidimo ništa o toj osobi što je „ispod nivoa vode“, a to je ogroman deo. Zato ako primetimo neke simptome i neubičajena ponašanja te osobe, ne bi to trebalo da shvatimo zdravo za gotovo.

Učestala tuga i tužne emocije, problemi sa spavanjem, povlačenje u sebe i neuobičajena asocijalizacija mogu biti signali upozorenja, ali pored toga sve učestalija sklonost ka ekscesivnoj vožnji automobila, seks bez zaštite, droga, alkohol mogu biti potencijalni znaci. Često ti znaci mogu nastati ubrzo nakon nekog traumatičnog događaja kao što je na primer smrt voljene osobe ili kućnog ljubimca, razvod ili raskid ljubavne veze, dijagnoza nekih neizlečivih oboljenja, gubitak posla ili finansijski problemi i dugovi.

  • Šta je s onima koji ostaju i krive sebe zbog (ne)uspešnog pokušaja da bliska osoba digne ruku na sebe? Kojim rečima bi ih utešio?

Ljudi često misle da mogu da kontrolišu sopstvenu, pa čak i tuđu sudbinu. To ubeđenje dovodi do toga da ljudi žive život u ogromnoj patnji i konstantnom kajanju. Viktor Frankl je to povezao i sa egom ili kako je još nazvao „izigravanjem Boga“.

U ovom slučaju, većina ljudi nije edukovana da prepozna potencijalni suicid. To je nešto što bi moglo da se razume samo ako nas je neko od roditelja ili baka i deka upućivao na to, a sobzirom da naši roditelji, kao i bake i deke ne pripadaju generacijama gde se nešto preterano pričalo o psihologiji, duhovnosti ili mentalnom zdravlju, onda ne možemo ni očekivati da ljudi danas poseduju to znanje.

Ja se nadam da u današnje vreme, u digitalnoj eri, to može da se promeni uz rad na sebi i konstantnu edukaciju. Ja se zato nadam da i intervjui ovakvog tipa doprinose tome.

Reči iskrenog saosećanja i empatija kroz razgovor mogu pomoći, ali nekada i samo ćutanje pomaže, nekada i zagrljaj može da govori više od hiljadu reči.

  • Pomenula sam u uvodu da svako od nas može da ima “depresivnu epizodu” nekada u životu. Kako i sami možemo da razlikujemo takve epizode, od poremećaja koji je trajniji i može da uzgrozi život? Kako da pomognemo sami sebi – ako smo mi, a ne neko blizak, osoba s depresijom?

Razlika između depresivnog poremećaja i depresivne epizode se ogleda u broju zastupljenih simptoma, kao i u njihovom trajanju. Postoji lista od deset simptoma od kojih je mnimum dva do četiri potrebno da postoje u trajanju kraćem od dve nedelje da bismo to mogli da nazovemo depresivnom epizodom. Lista tih simptoma je sledeća:

  1. Osećaj bespomoćnosti
  2. Gubitak interesovanja za uobičajene dnevne aktivnosti
  3. Promena u telesnoj težini i poremećaj apetita
  4. Promene vezane za spavanje
  5. Bes ili frustracija
  6. Gubitak energije
  7. Gađenje od samog sebe
  8. Nepromišljena ponašanja
  9. Problemi sa koncentracijom i fokusom
  10. Neuobičajeni bolovi i iritiranost
  • Reci mi, u čemu se sastoji lečenje depresije? Da li postoji neka vrsta “prve pomoći” da se osoba stabilizuje, a zatim sledi dugo lečenje – ili to izgleda drugačije? Da li pacijenti sarađuju ili odbijaju lečenje?

U psihoterapiji postoje četiri situacije koje mogu usloviti da psihoterapeutski proces bude prekinut. Oni su povezani sa zakonom naše zemlje jer su posledice kršenja tih zakona jako ozbiljne. Jedna od te četiri stavke je i potencijalni suicid. Ako pacijent tokom terapijskog procesa kaže i planira da izvrši suicid, terapeut je dužan da reaguje tako što će obavestiti psihijatrijsku ustanovu koja preuzima dalju brigu o pacijentu.

Inače, kako sam već gore pomenuo, depresija se najuspešnije leči kombinacijom medikamenata i psihoterapijom. Terapiju lekovima određuje psihijatar, a psihoterapiju sprovodi psihoterapeut. Gotovo svi psihoterapijski pravci obuhvataju razne tehnike za lečenje depresije. Kognitivno bihejvioralni pristup je nešto što se najčešće koristi i on podrazumeva fokus na pogrešne, negativne paterne ili obrasce ponašanja koje je pacijent stvorio i njihovo preobraćanje u zdrave obrasce.

Često se pacijentu objašnjava mehanika problema da bi je bolje razumeo i uvideo određene nelogičnosti koje su se kod njega vremenom stvorile zbog mogućih iracionalnih uverenja. Ja često pacijentima dajem zadatak da vode dnevnik svojih aktivnosti i da beleže određene bitne trenutke u tabelu koja nam posle nekog vremena jasno pokaže neke paterne koji se ponavljaju i određene pogrešne navike koje su se ustalile. To često „otvara oči“ i terapeutu i pacijentu.

U psihoterapijskom procesu domaći zadaci igraju ključnu ulogu, jer oni predstavljaju produžetak psihoterapijske seanse. Seanse traju u proseku između 45 i 60 minuta. Pacijenti najčešće odlaze ohrabreni, saslušani, sa nekim novim idejama, međutim taj entuzijazam nema dugačak vek trajanja. Zato mi pacijentima dajemo domaće zadatke koji usko imaju veze sa radom na njihovom problemu i povezani su sa onim što smo taj dan obrađivali na seansi. Ti domaći zadaci služe da klijent u praksi provežba ono što je teoretski obrađeno na seansi i praktično na taj način ispunjavamo prostor između dve seanse.

  • Kakva je procedura u radu ako se dogodi „vrhunac depresije“ – pokušaj da neko sebe povredi? Da li je moguće brzo vraćanje u redovan život?

Kada se desi pokušaj suicida postoje određene procedure. Uglavnom policija bude obaveštena o tome i onda se oni obrate određenoj psihijatrijskoj ustanovi ili se ta prijava direktno uputi ustanovi. Ta osoba dobija određeni tretman u vidu medikamentozne terapije i hospitalizovanog praćenja jedan period, dokle god je to po proceni psihijatara potrebno.

Tada se uključuje i tim psihoterapeuta koji rade pri ustanovi, a koji po potrebi uključuju i ostale članove porodice u terapiju. Po mom mišljenju, nakon što se prevaziđe akutna kriza nakon pokušaja suicida, porodična psihoterapija može da bude jako dobar izbor da bi ta osoba potencijalno prevazišla tešku situaciju u kojoj se zadesila.

  • Kakav je psihološki profil osobe koja pati od depresije? Da li uopšte postoji neki zajednički imenitelj?

Ja sam učenik sistemskog pristupa u psihoterapiji koji ne podrazumeva stavljanje pacijenata u određene šablone. Sistemsko posmatranje pacijenta ne podrazumeva posmatranje pacijenta samo i isključivo kroz njegov simptom ili samo i isključivo kao individuu, u ovom slučaju kroz depresiju ili nekoga ko je depresivan – već posmatramo pacijenta kao širu sliku osobe sa svim njenim karakteristikama, kroz vreme i kroz životne i društvene okolnosti i odnose.

Genetika svakako igra veliku ulogu, ali ne i presudnu, jer koliko god genetika imala uticaja, toliko isto uticaja ima i detinjstvo, odrastanje, društvo, odnosi, komunikacija i sva očekivana i neočekivana životna događanja koja utiču na pojedinca.

  • Zamolila bih te da nam iz svoje prakse i podataka kojim raspolažeš prikažeš kakvo je stanje svesti o psihičkim problemima ovog tipa? Da li su ljudi danas slobodniji da pričaju o tome, da potraže pomoć – ili i dalje postoji stid, sakrivanje problema?

Ja se usko specijalistički bavim partnerskim odnosima, brakom i porodicom, ali pošto sam primarno lekar, zaista najčešći problemi koja se sreću u mom psihoterapeutskom radu jesu anksioznost, depresija i fobije koje opet imaju usku vezu sa anksioznošću. Pošto radim i u Beogradu, ali i u unutrašnjosti Srbije, imam širu sliku kako se psihoterapija prihvata u našoj zemlji.

U poslednjih desetak godina, uz popularizaciju kroz medije, filmove, serije – psihoterapija prestaje da bude tabu u Srbiji i polako ljudi shvataju njenu poentu. Mnogi psihijatri su počeli da savetuju i preporučuju kolege psihoterapeute u vidu najproduktivnijeg kolaborativnog rada za rešavanje raznih problema. Beograd po mom mišljenju prati svetske trendove i tokove i tu se ljudi mnogo lakše i brže odlučuju da sa nekim stručnijim podele svoj problem. Lakše je i sakriti i sačuvati intimu odlaska kod psihoterapeuta za one osobe kojima je intima bitna.

U unutrašnjosti zemlje i u manjim gradovima ljudi se malo teže odlučuju za taj korak, prvenstveno zbog intime koja je specifična u manjim gradovima, ali i zbog nedostatka teraputa van Beograda. Pandemija koja je zadesila ceo svet bila je povod da se u psihoterapiji razvije oblik online rada, što je u mnogome probudilo svest kod ljudi iz unutrašnjosti zemlje da na lakši način dođu do pomoći putem video razgovora sa terapeutima.

  • Za kraj, kako možemo da doprinesemo tome da netačan mit o “slaboj osobi koja nije mogla da se bori s problemima” nestane iz naših misli i rečnika?

Depresija je bolest. Da li za nekoga ko je izgubio život zbog kancera, srčanog ili moždanog udara možemo reći da je ta osoba slaba i da nije mogla da se bori sa problemima? Naravno da ne, ali su zato ljudi skloni da tako kažu za nekoga ko je izgubio život zbog depresije.

Te izjave pokazuju koliko ljudi ne znaju, koliko nisu informisani, koliko ne uspevaju da saosete sa tim ljudima, a povrh svega njihove tvrdnje su netačne. Netačne baš kao i tvrdnja da je osoba koja je izgubila život zbog srčanog udara slaba.

U 90% slučajeva ljudi koji su izvršili samoubistvo u pozadini su postojali lečeni ili najčešće nelečeni mentalni problemi. Te osobe nisu slabe, te osobe su bolesne i potrebna im je pomoć.

*  *  *

Završavam ovaj tekst u nadi da ćemo podići glavu i stvarno pažljivo pogledati one oko sebe. Da ćemo “kako si?” izgovarati u želji da čujemo odgovor, a ne reda radi. I da ćemo taj odgovor stvarno saslušati.

Depresija je među nama. Ovakva godina kakvu imamo i sve što nakon nje sledi, samo će je jačati i širiti. O njoj ćemo morati da pričamo sve otvorenije – bez trunke uobičajene ljudske radoznalosti, osude i neinformisanosti.

Danas je depresija jedna od najvažnijih tema. Jer juče se to dešavalo „nekom tamo“ – a sutra smo možda to ti ili ja.

*  *  *

DR MARKO JOVAŠEVIĆ  –  INSTAGRAM FB PAGESAJT

Rođen 1985. u Čačku. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Bajinoj Bašti. Godine 2011. diplomirao na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Godine 2014. postao magistar – specijalista mendžmenta na Fakultetetu organizacionih nauka, Univerziteta u Beogradu. Od 2014. se kontinuirano edukuje na polju integrativne psihoterapije sa posebnim akcentom na sistemsku porodičnu psihoterapiju pri Evropskoj asocijaciji sistemskih psihoterapeuta.

Strastveni skijaš, polumaratonac, sportista rekreativac, omiljeni hobi gitara, muzika, knjige, filmovi, serije… Veliki ljubitelj umetnosti. Trenutno živi u Beogradu sa suprugom Draganom i sinovima Mihailom i Bogdanom.

5 Komentara

  • Da li je moguće na ovako važnu temu, problem samo jedan komentar?! Opet svi ćutimo, a kladim se da analitika posjeta kaže skroz suprotno. Kod nas je to tabu tema, kao i mnoge druge… Sramota! Naš mentalitet, samo nama škodi! Odgovori, ne razumije me niko, ne znaš kako je meni, meni je najteže… Nažalost sve su češći… I te kako sam bila u depresiji posle iznenadne smrti moje majke, prije 11 godina, imala sam 25 godina, a moja majka 49 god. A, plus sva ranija dešavanja rata, uništeno detinjstvo, nemaštine, borba za preživljavanjem… Nekad jednostavno ne možemo sami, bez pomoći. I, još treba imati sreće naletiti na “pravu pomoć”… A, ono baš ako ne možete usmeno, napišite sve na papir, papir sve trpi pa ponesite to sa sobom i potražite pomoć.

    • Da, pogodila si. Veliki broj čitanja – ali ono što je najinteresantnije jeste prosečno vreme čitanja, koje je 9 minuta. Tu samo mogu da zahvalim dr Jovaševiću na odličnim i konkretnim odgovorima 🙂

      Što se komentara tiče, svesna sam toga da nije lako da se progovori, možda nekome nije trenutak, pa svakako ni mesto za to…

      Ali ono što jeste najbitnije je da više obratimo pažnju na svoje neposredno okruženje i počnemo otvorenije da se bavimo ovom temom.

      • Sjajna tema, dobra pitanja, odgovori isto… Sigurno će nekom pomoći, dosta je “nijemih” posmatrača…
        Ja ću se svakako “vratiti” detaljno još pročitati… P. S. Sada s klincima pravim ručak… 😇

Leave a Reply

×

Like us on Facebook!