fbpx

„Cvetovi agave“ priručnik za odrastanje žene u ženi

Piše: Jelena Gavrilović

Ako bismo „Cvetove agave“, roman-prvenac mlade spisateljice Ane Todorović-Radetić, mogli lagodno da smestimo u žanr savremene bajke, sve bi bilo jednostavno i samo po sebi razumljivo.

Princeza zatočena u zamku emocionalne traume, posle silnih peripetija i intervencija Proviđenja, uspeva da se oslobodi i pronađe svog „princa.“ Stvar je, međutim, nešto složenija. Jer „Cvetovi agave“ imaju mnogo latica. Vidljivih i nevidljivih. One nevidljive su zapravo te koje kroje sudbu glavne junakinje – Milene.

No, ovde valja skrenuti pažnju na to da Milenina priča nije samo njena priča. Šeme i obrasci na koje nas one „nevidljive latice“ sabotiraju ili vode kroz guštare i ševare našeg života, zajednički su svima nama. Posebno ženama na razmeđi životnih dobi ili prelasku iz (zakasnelog) devojaštva u zrelo doba, doba jedne drugačije Žene, punije i celovitije u svakom pogledu.

U tom smislu, „Cvetove agave“ možemo posmatrati kao svojevrstan priručnik za odrastanje „žene u ženi“.  Kako? Lepo.

I relativno lako: odgonetajući jednu po jednu „laticu“ iz raskošnog cvata ove jedinstvene biljke iz porodice kaktusa, koja cvetanjem peva svoju labudovu pesmu, pesmu oboženja. Pa, evo samo nekoliko „latica“ koje sam ja uspela da odgonetnem iz duboko lične drame glavne junakinje i prevedem na univerzalni jezik svih „Milena“ ovog sveta, na prekretnici između dve životne decenije; za jedne – treće i četvrte, za druge – četvrte i pete, a za nas koje sporo učimo i kasno cvetamo, bogami – pete i šeste!

  1. Pratiti znakove na putu

Prvo što će vam upasti u oči kada se budete upoznavali sa Milenom jeste to da ona mnogo sanja. Po svojoj prirodi, Milena je sanjar, zanesenjak, suptilno stvorenje koje neprestano treperi na povišenoj vibraciji i čije su strune, od prve do poslednje, tanke i osetljive. Da je drvo, Milena bi bila breza ili jasika. Da je muzički instrument, bila bi harfa vetrova.

Međutim, Milena nije samo pusti sanjar. Ona je neko ko svoje snove shvata krajnje ozbiljno. Gdekad joj ti snovi bude slatko predosećanje, predukus onoga što donosi sutra. Gdekad je, pak, duboko uznemiruju. U oba slučaja, ona ulaže promišljene napore da odgonetne njihovo značenje. Snovi su za Milenu putokazi, znakovi na putu, portal kroz koji ulazi u rasplet čvorišta i žilišta u svom životu. Oni se preslikavaju na njenu zbilju. Tako cvet agave iz sna postaje moćni simbol koji upliviše svešću glavne junakinje, snažan unutrašnji glas, obećanje dana sutrašnjeg, koje valja dosegnuti pravim koracima.

„Cvetovi agave“ nam poručuju da pratimo ovakve znakove na svom putu. San nije samo san. Cvet nije samo cvet. Lik u snoviđenju nije samo priviđenje. Bol nije samo žiganje u grudima. Slučajno otkriće nekog zapisa ili predmeta često nema nikakve veze sa slučajnošću. Umesto da zavaravamo sebe i nastavimo da se udaljavamo od ovakvih znakova, praveći se da ih ne vidimo ili dajući im komforno tumačenje, treba da im posvetimo pažnju kakvu zaslužuju. Milenina priča na upečatljiv, živopisan i, iznad svega, romantičan način opisuje dokle nas ovi putokazi mogu dovesti.

  1. Pronaći svoje duhovne “vodiče”

Savremeni zapadni čovek je u velikoj meri zanemario ulogu i značaj duhovnog vodiča u svom individualnom razvoju. Kroz tmušu i tminu vlastitog „Hada“ najčešće putujemo sami. Tumaramo, u najboljem slučaju. Teturamo se i spotičemo. Bauljamo. Ne vidimo prst pred okom. Imamo očajničku potrebu da nam neko kaže: „Kuda?“

Posebno na onim mestima gde naša logika i razum i uobičajene tehnike „samopomoći“ nisu ni od kakve pomoći.

Naši preci – kao i tradicija urođeničkih plemena danas – poznavali su i cenili ulogu šamana, žreca, gurua, duhovnika – duhovno prosvetljene osobe velikog ezoternog iskustva i spiritualnih veština – kadrog da da odgovore za kojima tragamo, ili makar nagovesti sledeći korak. Gde baciti mrežu? Na koja vrata zakucati? Milena je jednog takvog „vodiča“, glasnika i posrednika između ovostranog i onostranog, prepoznala u liku profesora analitičke psihologije, Jovana Nastasijevića. Koristeći se jezikom mitološkog i simboličkog, dakle, jezikom Mileninog nesvesnog, Jovan provodi Milenu kroz mračne lagume njenog košmarnog mikrokosmosa – na svetlost dana, jer, po rečima Jovana Bogoslova, „što izlazi na svetlost, svetlost postaje.“

Kroz Milenino iskustvo i „Cvetove agave“ koji se otvaraju pred nama, laticu za laticom, stranicu po stranicu, učimo da ovi „duhovni vodiči“ nisu ograničeni u prostoru i vremenu; oni poseduju astralna preimućstva transcendentnog postojanja i putovanja kroz različite dimenzije našeg svesnog i nesvesnog, pomažući nam da premostimo jaz između ovostranog i onostranog. Tako, duhovni vodič može biti naš daleki ili bliski predak, mudrac sa druge hemisfere, emisar iz druge galaksije ili astralno biće, jednako kao i naš savremenik, duhovni učitelj sa čvrstim ontološkim postojanjem. Bitno je samo da uspostavimo komunikaciju i pronađemo zajednički jezik simbola kao sredstvo sporazumevanja.

Razgovor sa pomenutim profesorom, u prelomnom životnom trenutku, kada sve ono što je „znala“ nije bilo dovoljno, za Milenu je bila svojevrsna inicijacija – karta za onaj drugi, dublji život, i mapa koja će joj pomoći da se na tom putu snađe. Kada promislimo bolje, svakome od nas je potrebna jedna takva „mapa“, iz ruke jednog takvog „vodiča“, zar ne?

  1. Bol kao unutrašnji gonič

Činjenica je da se na jedno ovakvo neizvesno i vratolomno putovanje kroz vlastite tamne vilajete čovek – a ovde pre svega govorimo o ženi – retko kada odvažuje dragovoljno. Nešto mora da ga „natera“. Nekakva nesavladiva prepreka, neprebolna muka, neizlečiva boljka, nezaceljena rana….

U Mileninom slučaju, okidač je bila bol ili trauma zbog osujećenog materinstva. Jedan deo njenog tananog ženskog bića je bolovao – krvario. Rana je bila duboka; melema ni od korova. Srećom, kao biće izrazitog umetničkog senzibiliteta, Milena gotovo da nije imala izbora do da traži svoj lek upravo u onome što je najviše i najrečitije govorilo ili vrištalo upravo o njenoj bolesti – u svom stvaralaštvu, slikarstvu. Istinska bol je retko kada tiha: ona samo traži jezik kojim će se oglasiti. Ako je duhovni vodič neko ko nas vodi, onda je bol ono što nas – gura. I jedno i drugo su naši saveznici u uzbudljivoj avanturi samospoznaje i samoostvarenja!

  1. Samospoznaja – vrata ka samoostvarenju

Zamislite kada bi se na početku našeg duhovnog puta, onako zmijoliko izuvijanog u nedogled, nalazila tabla sa sledećim natpisom:

„Dragi hodočasnici,

Na početku ovog puta treba da znate da se ono ka čemu „hodo-častite“ nalazi u vama samima. Da, da, proći ćete silne nevolje, burne vode, splavarenje vrtoglavim kanjonima, gazićete po zmijama i škorpijama, jedva ćete živi proći kroz pustinju, sići ćete na samo dno pakla, i sve to samo zato da biste na kraju dospeli u samo središte – sebe!“

Koliko nas bi se odvažilo na ovakvo putovanje? Smatralo ga vrednim tolikih muka?

Ipak, Providnost se često odeva u našu Bol ili Čežnju da bi nas namamila upravo na ovu stazu.

U „Cvetovima agave“, glavna junakinja, pored toga što je razdirana bolom, u gorljivoj je potrazi za svojom „srodnom dušom.“ Upoznajući se sa likom Uroša, sam čitalac često nije sasvim siguran radi li se o stvarnoj ili imaginarnoj osobi – Mileninom snoviđenju. On i jeste izrastao iz snoviđenja, ali je na koncu i dosanjan u zbilji, ovaploćen u ovostranom. Nije moglo biti drugačije.

Ipak, iako je Uroš ključna osoba u njenom traganju i, naizgled, završetak puta, konačna luka, Milenin put nastavlja da teče dalje i nakon njegovog fizičkog nestanka sa scene. Razgrnuvši već podosta latica „Agave,“ sve nam je jasnije da je romantični zanos u ovoj priči samo prozračni, alegorični svlak koji ušuškava daleko dublju, potresniju i suštinski važniju priču – iskonsku povest o susretu „duše svoje duše“, svog najintimnijeg suštastva, onog za kojim je vapila naša praznina kao što se vapi za Božanstvom po čijem liku smo sazdani. Milena ju je pronašla upravo u liku svoje „srodne duše“, u snažnoj ličnosti raskošnog talenta i bogatog životnog iskustva – vajara Uroša. Nakon što je ispunio svoju misiju u njenom životu i dao joj upavo onaj impuls koji joj je bio potreban da se njen lični kreatvni svet zažari i razbukti do kraja, Milena je mogla da se okrene iza sebe i da mirne duše pročita onaj natpis sa početka ove priče. (Ne bez žala u srcu, ipak…)

  1. Šta ostaviti, a šta zadržati?

Šta još možemo pročitati na laticama Anine „Agave“? Između ostalog i to da sama snaga volje i vičnost u tumačenju znakova nisu dovoljni ukoliko ne budemo bili spremni da mnogo toga ostavimo za sobom, bacimo u reku ili more, kao suvišan tovar. Za mnoge od nas, ovo je često i najteži deo.

U tome se ne razlikujemo od Milene, koja je kroz mukotrpni proces samorealizacije neprestano bila prinuđena da donosi prilično teške odluke: da li oprostiti ili otići; da li ostaviti ili zadržati; da li se povući u svoju ljušturu ili otvoriti za… šta god…!? Tako, u jednom trenutku, birajući između toga da li će pratiti čoveka svog života ili ostati verna devojčici sa kojom je u međuvremenu razvila odnos poverenja, ona bira muškarca, animusa, da bi na kraju integrisala sve te, prividno razjedinjene, delove svoje psihe u jednu celinu. Ipak, to se ne bi desilo da ona u jednom trenutku nije morala da vaga, da načini izbor, da otkine jedan deo sebe, da pregori, preboli, okrene leđa i pusti…

Ono što, međutim, nije bila spremna da pusti, barem nikada do kraja, bio je njen umetnički senzbilitet, njeno stvaralačko biće, koje se sve vreme borilo da izađe iz ljušture i razmahne svojim krilima. Jer, ovo je pre svega priča o metamorfozi – osetljivim etapama preobražaja koji se najvećim delom odigravaju u skučenosti ljušture, daleko od očiju sveta.

  1. Suočavanje sa sopstvenim demonima

Istinsko upoznavanje „onog drugog“, tako bliskog, a tako različitog, ujedno predstavlja i najdublje iskustvo spoznaje i prihvatanja sebe samog – bliskog i tuđeg u isti mah. Nesumnjivo prelomni trenutak u ovoj priči predstavlja Milenino suočavanja sa Uroševom „tamnom stranom“ – onim što ona u tom času smatra njegovom mračnom tajnom ili mračnom prošlošću. Kada se nađemo pred ovakvom vrstom nenadanog otkrića, na ispitu su zapavo granice naše ljubavi, sposobnosti samoprihvatanja; prihvatanja onog začudnog, tuđeg i odbojnog dela nas samih.

Zaslužuje li i taj deo ljubav? Možemo li se rastegnuti toliko da ga zagrlimo? Ili ćemo povući ruke i zauvek otuđiti to mesto u sebi, kao ostrvo ljudoždera?

To je bila Milenina dilema. Kako voleti ono što izaziva najdublju osudu i gnušanje? Da li treba ići „protiv sebe“? A šta smo to – „mi“ ili naše sopstvo? Da li je to i „ostrvo ljudoždera“, jednako kao i romantični oblačak na kojem smo do maločas lebdeli?

Ana Todorović Radetić

„Cvetovi agave“ bude nadu i veru u snagu Ljubavi kao jedinog mogućeg načela Celovitosti u univerzumu – sile kadre da spoji nespojivo, obujmi neobuhvatno, izmiri neizmirene protivurečnosti u nama samima. Otud i identifikacija sa drevnim boginjama podzemnog sveta i mitološkim predstavama poniranja u hadske dubine. „Cvetovi agave“ nas podsećaju na iskonsku dinamiku prosvetljenja do kojeg se dolazi prolaskom kroz mračne tunele i suočavanje sa sopstvenim demonima. Milenina ljubav je, na određeni način, morala izgubiti nevinost da bi bila prokušana i prekaljena. Drugim rečima, naša junakinja je morala da se suoči sa sopstvenom tamom da bi mogla da prihvati tamu u „onom drugom,“ koji je u isti mah i svetlonoša i mračni eros, lice i naličje Ljubavi.

Prostor nam ne dozvoljava da otvorimo više od ovih šest latica, za početak. Ali, lepota i šarolikost ove knjige upravo su u njenom beskrajnom čitanju i nadčitavanju, jer nas ona, poput drevnih antičkih misterija, provodi kroz beskonačne lavirinte i lagume u kojima, kroz Mileninu priču i slike, kao u ogledalu, razaznajemo vlastitu dramu – dramu preobražaja, trnovito hodočašće ka oltaru vlastitog sopstva.

Za ženu na prekretnici dvaju doba, dve decenije, dva životna ciklusa, postoji, možda, bezbroj puteva i načina da se otisne dalje, u neslućeno, da raširi jedra ka novim horizontima. Ali, ne postoji niti jedan put koji bi je mogao odvesti dalje i učiniti istinski ispunjenom, a da zaobiđe upravo ovaj kojim je Milena prošla u „Cvetovima agave“ – put samospoznaje, put u središte sebe. Samo iz tog jezgra niče – agava americana:

Žena razbokorena u sopstvenoj kreativnosti. Celovita.

Autor teksta: Jelena Gavrilović

Leave a Reply